Pišući o Jovanu Skerliću u knjizi „
Ko je ubio Jovana Skerlića“ (u izdanju Lagune), ne samo kao o čoveku kulture, književnom istoričaru i vodećem kritičaru već i kao o narodnom poslaniku koji je bio veliki protivnik srpskih radikala i kultne ličnosti Nikole Pašića,
Momčilo Đorgović daje širu sliku Srbije s kraja 19. i s početka 20. veka, koja je vrlo mračna. Ovo je publicističko delo koje se čita kao triler, naročito zbog toga što dočarava kulminaciju Skrelićeve kritike korupcionaštva, partokratije i izjednačavanja demokratije sa prostaštvom, njegovom iznenadnom smrću u 37. godini.
„Sve do 1941. godine Srbijom je vladala samo Pašićeva Radikalna stranka, okamenila je mentalitet koji se posle 1945. godine lako uklopio u Komunističku partiju, koja je u ime radničkih i narodnih prava zavela jednopartijski sistem. U mentalnom smislu tu nema nekog prekida“, piše Đorgović. I u svojim prethodnim knjigama Momčilo Đorgović kritički je posmatrao srpski mentalitet i srpsku istoriju.
Analizirajući političke stavove Jovana Skerlića, ujedno detronizujete i kultnu ličnost Nikole Pašića. Zašto se oduvek malo govorilo o Skerliću kao političaru i narodnom poslaniku?
Skerlić je Pašića u Narodnoj skupštini označio kao neprijatelja naroda i države i naveo brojne dokaze za te svoje optužbe. I nije jedini upozoravao da će radikalski vođa, baš kao i Domanovićev vođa, strovaliti narod i državu u ambis. Pašić je, naprotiv, do svoje smrti na svim većim političkim okupljanjima isticao da su on i njegovi radikali Srbija, da su oni najviše doprineli njenom razvoju, a da su njihovi protivnici štetočine i izdajnici. Taj njegov propagandni narativ su mladi srpski istoričari u vreme buđenja nacionalnih istorija u svim republikama socijalističke Jugoslavije (šezdesetih godina) preuzeli i postavili kao temelj srpske istorije, prihvatili su da je samo radikalska Srbija – Srbija. Veliki korak u demaskiranju Pašića napravio je tek ruski istoričar Aleksandar Šemjakin svojim delom o ideologiji mladog Pašića i otkrio svu njegovu brutalnost, korupcionaški kapacitet i militarizam. Rezultati njegovih istraživanja, međutim, nisu poremetili usvojenu „našu“ interpretaciju. Političke i istorijske Pašićeve promašaje trpimo i danas. Bez obaveštavanja i saglasnosti skupštine vodio je balkanske ratove koji su potpuno iscrpli nejaku državu u nastajanju, štaviše, preuzimao je i komandovanje na frontovima. Zajmovima i kreditima je zadužio državu za četiri godišnja budžeta i potpuno je pred Prvi svetski rat predao u ruke francuskom zelenaškom kapitalu. Srbija je postala francuska kolonija.
Skerlićevu kritiku Pašićevog populizma, autoritarnosti i korupcije srpski istoričari kao da nisu želeli da vide do dana današnjeg.
Kako se čovek kao što je bio Pašić tako dugo održavao u političkom životu Srbije?
Presudne su bile ruska i francuska podrška, naročito francuski kapital s kojim je korumpirao ili eliminisao svoje protivnike i sprečavao pobunu naroda. Svakako, i potpuna zaostalost stanovnika koji nisu bili dovoljno svesni ni unutrašnjih, niti međunarodnih odnosa. Naročito mu je išla u prilog finansijska nepismenost stanovništva. Partokratija je podnošenje računa izbegavala populističkim opijumom i ratnim huškanjima.
Sa podnaslovom
Politika u zemlji „zbežalih“ naglašavam atomiziranost i heterogenost stanovništva. Stanovništvo nove države je velikim delom stvoreno masovnim migracijama sa Balkana. Siromašne migrante nije dočekala snažna privreda i dinamično tržište koji bi ih preobrazili u preduzetnike i radnike, već Narodna radikalna stranka koja im je obećavala, ali i omogućavala, „’leba bez motike“, brzo bogaćenje i napredovanje u „narodnoj državi“ ukoliko su njeni članovi. Uvek su mogli da računaju na „bratsku“ ili „kumovsku“ pomoć ostalih članova ili državnih fondova. U takvim uslovima autoritarni vođa stranke je – bog! Pašić ih je podredio i homogenizovao strankom, regrutovanjem za „nacionalno oslobođenje“ krajeva iz kojih su došli i bacanjem u rat. Za poginule je tvrdio da će vaskrsnuti.
Zapravo, činjenicama potkrepljujete dva sistema mišljenja u srpskom narodu. Šta je sve dovelo do poraza Skerlićevog zalaganja za evropsku kulturu i antiratne vrednosti, protivne korupciji i bogaćenju manjine, kao i ideologiji „opanaka i gunja“?
Skerlić je govorio „da Srbije nema, da bi Srbija tek trebalo da bude“, a to će biti kada postane kulturna i kada svojim seljacima uz državnu pomoć omogući da razviju mala i srednja preduzeća, što nam danas preporučuje i Evropska banka za obnovu i razvoj. Tražio je i da se ratni planovi zamene veštom diplomatijom. Nadvladale su, međutim, nacionalističke i korupcionaške grupe koje je kasnije Slobodan Jovanović nazvao „mesečarima“. Ali i velike sile kojima je Srbija služila kao žeton u geostrateškim igrama.
Na kom nivou su bili parlamentarni život i politička kultura u Srbiji u vreme kada je Skerlić bio u Narodnoj skupštini i šta je odlikovalo njegovu govorničku veštinu?
Srbija je bila seljačko, a ne građansko društvo i nije mogla da ima engleske institucije kao što je parlament, demokratiju i odgovarajuću političku kulturu. Te institucije su bile, kako je primetio dr Dimitrije Đorđević, „mimikeia“, imitacija koju su seljaci, i u opancima i u kaputima, sebi prilagodili, ali zapravo izvitoperili. A Skerlić je bio briljantni govornik, jasan svakom, precizan, iskren i zastupnik opšteg dobra. Možda je i jedini srpski poslanik koji narodno poverenje nije pretvorio u ličnu korist.
Šta Vas je navelo na zaključak da je bio ubijen?
Posumnjao sam, jer su inače vladali veliko nasilje i kriminal. I prilikom izbora i u svakodnevnom životu. Kriminal u svim svojim oblicima je sastavni deo političkog i državnog života Srbije već dvesta godina, gotovo da nema istorijskih istraživanja o toj sili koja je imala uticaj i na kadrovsku i na državnu politiku. Skerlić je u skupštini prozvao sve korupcionaše i pozivao na opštenarodnu pobunu da bi se sa Pašićem na čelu skinuli sa vlasti. Postao je opasnost za sistem.
Često citirate A. G. Matoša koji je s ljubavlju i sa strane posmatrao Srbiju, navodeći da se u njoj malo čita, malo zna. Veliki narodi ulažu u kulturu i obrazovanje. Zašto se u tom pogledu nikako ne ugledamo na njih?
Nisu nam potrebni, mi smo uvereni da smo i bez obrazovanja najpametniji ljudi na svetu. Estrada je za većinu najveći domet kulture, a pošto je sve estradne zvezde pozlatio, reklo bi se da je naš narod i vrlo bogat i vrlo kulturan.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika