Muzičke zvezde o svojoj intimi - 5 sjajnih memoara

Muzičke autobiografije su uglavnom plod dugotrajnog rada sa profesionalcem, piscem ili urednikom. Muzičar je onaj ko priča, priseća se, a profesionalac sluša, beleži, snima, prekraja i na kraju sklapa priču. Retki su muzičari koji umeju da ispišu stotine stranica koncizno ili zabavno sročenog materijala o svom životu.



Zato im je neophonda pomoć pisaca iz senke, novinara ili urednika, onih čije ime ne vidimo na koricama knjiga, ali su svakako oni zaslužni za fenomenalno ispričane priče muzičkih zvezda. Naravno, taj detalj nije ni važan od trenutka kada uronimo u ispovesti kakve ni najbolji scenaristi ne mogu da stvore ni za najkreativnije reditelje. Mi smo izabrali ovih pet muzičara jer su njihove autobiografije primer rokenrol uspona i padova u životu za koje treba imati jak želudac ili pak mnogo opijata u džepu...

„Igrati sa sobom“ – Bili Ajdol

Eksplozivna ispovest britanske pank-rok ikone koja je žarila i palila osamdesetih, da bi u nekom trenutku rasplalila i domaću publiku na festivalu Exit 2006, a od tada je dolazio nekoliko puta u Beograd pa i na Zaječarsku Gitarijadu.

Kao što je eksplozivna njegova muzika, takvi su mu i memoari. Čitamo naizmenično o svirkama, o tome kako je sniman koji spot i šta su reditelji zadržali a šta izbacili od scena, o ljubavi, drogama…

Ima i benignih epizoda kao kada opisuje da je početkom osamdesetih, dok je bio na turneji po Kanadi, ubeđen da kanadski farmaceuti stavljaju kodein u sirupe za kašalj, ispio čitavu flašicu sirupa, od čega mu je bilo jako loše, pa je trag o tome ostavio u stihovima pesme „Eyes Without a Face“: „U autobusu na psihodeličnim putovanju / čitam knjige o ubistvima pokušavajući da ostanem u toku“.

Čitamo i informaciju koja danas deluje potpuno nezamislivo: kada je MTV počeo sa emitovanjem 1981, usled manjka video produkcije, Ajdolov spot „White Wedding“ se vrteo na svakih sat vremena, 24 sata dnevno!

I još o tome kako je inspiraciju za naslov pesme „Rebel Yell“ dobio dok je gledao Mika Džegera, Kita Ričardsa i Ronija Vuda kako cevče, svako iz svoje flaše, južnjački burbon marke Rebel Yell.

---

„Ja, Elton Džon“ – Elton Džon

Kao što je njegova scenska garderoba bila kričava i upadljiva, takva je i njegova autobiografija. Uz to, beskrajno duhovita jer Elton Džon ne prestaje da se šali na svoj račun, da otvoreno predstavlja sebe kao poludelu pop zvezdu ophrvanu potrošačkim ludilom i okovanu opsesijom materijalnog posedovanja.

Duboko svestan razloga svoje ekscentričnosti, ne libi se da vrlo direktno posavetuje čitaoce da nikako ne odlaze u kupovinu „posle trodnevne kokainske terevenke, osim ako ne želite da se probudite narednog dana suočeni sa gomilom kesa ispunjenih totalnim sranjima za koja se i ne sećate da ste ih kupili. Ili, u mom slučaju, narednog jutra vas budi telefonski poziv sa obaveštenjem da ste kupili tramvaj. Ne model tramvaja. Pravi tramvaj.“

Čak i oni koji ne vole Eltonovu muziku ne mogu biti ravnodušni pred salvom urnebesnih epizoda kao iz kakvog estradnog sitkoma ukrašenog najvećim svetskim brendovima, imenima pa čak i kraljevskim pojavama.

---

„Život“ – Kit Ričards

Devedeset sedam prema tri. Ovako glasi čarobna formula koju je Kit Ričards zapisao u svom kupatilu i religiozno je se pridržavao koristeći staru, dobro izbalansiranu vagu na kojoj je merio 93 grama laktoze i 3 grama čistog heroina koji mu je nabavljao njegov kućepazitelj/kuvar/konsijerž Žak preko svojih marseljskih poznanstava dok je živeo na Azurnoj obali.

U njegovim memoarima čitamo i kako je Bobi Kiz imao aferu sa Natali Delon, kako su „fiksali jedno drugo špricem u bulju, krajnje nežno", i kako je Natali naglo prekinula tu romansu iz straha da jugoslovenski prijatelji njenog prethodnog ljubavnika ne ubiju Bobija…

Čitamo i o tome kako je preterivao sa žurkama i pušenjem trave na Jamajci do te mere da je policija odvela u pritvor njegovu ženu Anitu pred dvoje maloletne dece (četiri i godinu dana), dok je Kit bio u Londonu. Deca su ostala sama u kući dok ih njihovi prijatelji nisu preuzeli, a Kit je ostao u Londonu na nagovor prijatelja koji su mu objasnili da će Aniti napraviti više štete nego koristi ako se sjuri prvim avionom na Jamajku… I o tome kako je održao svirku iste večeri kada je saznao da mu je umro drugi sin, beba stara samo dva meseca. I kako je tada odlučio da svoju ćerku Anđelu preseli kod babe da bi odrastala normalno, bez upada policije, hapšenja, droga…

Stranica za stranicom se guta jer se nižu rokenrol epizode kakve nijedna fikcija ne može da izmašta. Da život piše romane, odavno je poznato.

---

„Born to Run“ – Brus Springstin

Najknjiževnija od svih muzičkih autobiografija, ova knjiga otkriva, pre svega, pesnika i tekstopisca, potom izuzetnu ličnost, i tek onda muzičara. Hrabar iskorak kakav se ne očekuje od memoara muzičke zvezde.

Čitamo o njegovom odrastanju, sukobima sa ocem, i osvajanju muzičke scene. Lagano, u skladu sa vremenom, bez ekscesa niti eksplozivnih epizoda kao što su ih nizali Kit Ričards ili Bili Ajdol.

Brus Springstin je počeo da krči svoj put do slave tako što se sprijateljio sa radijskim disk-džokejima. Pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, radio-program, pa čak i muzički, uređivali su živi ljudi u realnom vremenu, pa je ličan kontakt s muzičarima bio privilegovan način promovisanja njihove muzike. „Ti ljudi i žene davali su nam mnogo ljubavi, vredne podrške i neophodni dom za nas i našu muziku", napisao je Springstin sa iskrenom zahvalnošću.

U autobiografiji čitamo o njegovom prvom susretu sa alkoholom u dvadesetoj godini – tekilom, ali i drugaricom iz srednje škole za koju je mislio da ju je i osvojio sve dok ga u četiri ujutru nije izbacila iz kola jer nije bio dirnut pesmom koja je išla sa radija (a koja je njoj veoma značila)…

Ono što posebno pogađa u ovim memoarima je neposrednost, brutalno preipistivanje sopstvenih želja i ispraznosti. Stranice i stranice uspomena sa koncerata, studijskih snimanja i turneja negde na sredini knjige preseče intimna ispovest o velikoj emotivnoj praznini koju je Springstin godinama pokušavao da zabašuri, uveravajući sebe da je svaki nastup novo emotivino punjenje baterija. Saznanje da sloboda ima svoju cenu, i da „neregularan“ život zapravo nema temelje, osvestiće tek u drugoj polovini tridesetih godina, posle propalog trogodišnjeg braka. Ali, čak ni tada, kada se ukotvi kraj Peti, ostaće veran muzici, nastupima, energiji koju dobija od obožavalaca.

---

„Fajront u Sarajevu“ – Dr Nele Karajlić

„Mi smo bili medijska greška jednog sistema, nedopustivi propust koji je njima, vlastima, uznemirio program, a meni ponovo promijenio život“, piše Dr Nele Karajlić u dopunjenom izdanju „Fajronta u Sarajevu“. Kroz metaforu o pesniku u doba komunizma, Nele govori o tom periodu na koji danas gledamo sa nostalgijom, dok nas oni stariji danas podsećaju da je tada jeziva pretnja visila nad glavom svim intelektualno oslobođenijim ljudima. O tome je i ova knjiga. Hronika jednog doba, hronika opšte svesti i potmulog ključanja koje je dovelo do rasparčavanja. Ne samo geografskog, već i privatnog, kulturnog, duševnog.

Možda zato što govori o nekim minulim vremenima koja smo već potisnuli, gurnuli pod tepih, možda baš zato što je ova knjiga gorka opomena na nešto u čijim posledicama danas živimo, ova autobiografija se upisala u veoma uspešna izdanja, a jednog dana može da posluži i kao alternativni udžbenik iz (kulturne) istorije jedne zemlje koja više ne postoji.