Darko Tuševljaković: Iz mog ugla, svi smo poraženi

Niko nije dobro prošao. Ni oni koji su ostali, ni oni koji su otišli. Nema tu nekih velikih pobednika. Ne progovara iz mene nostalgija za nekadašnjom državom – bio sam suviše mali tokom njenih poslednjih dana – već pre rezigniranost zbog načina na koji se sve okončalo. Zbog oštrine i dubine reza koji je rascepio živote, kaže za zagrebački portal Novosti književnik i autor romana „Karota“.

Književnik Darko Tuševljaković objavio je roman „Karota“ (Laguna, 2025), u kojem se njegov junak Davor tri decenije nakon rata vraća u Zadar, grad svog djetinjstva, kako bi se suočio sa sjećanjima i avetima prošlosti. Posrijedi je roman koji nas suočava sa porazima generacija čiji je život ratom pokidan na dva nesastavljiva dijela.

U ovoj slojevitoj priči, koja na granici žanra propituje izgubljenu bezbrižnost dječaštva, traumu i krivnju koja je prati, Tuševljaković nas suočava sa još aktuelnim i neprevaziđenim dilemama o onome što nam se dogodilo devedesetih te njihovoj snažnoj prisutnosti i danas, nakon svih godina.

Vaš novi roman „Karota“ dolazi u trenutku kada se pitanje etnonacionalnih tenzija u onome što poslovično nazivamo region iznova vraća u prvi plan, ako je ikad i smanjilo svoj intenzitet. Drugim riječima, iako smo od ratova udaljeni daleko više od tri decenije, oni se još uvijek nameću kao jedna od osnovnih preokupacija literarnog oblikovanja znatnog broja autora. Kako je nastao ovaj Vaš roman i šta je bio pokretački momenat da se odlučite za njegovu realizaciju i ovakvu postavku?

Kao prvo, da se osvrnem na te tenzije i njihov intenzitet. Zaista mislim, i to tvrdim sa žaljenjem, da se na našim prostorima one služe poput pašticade u restoranima, sa gorionikom ispod posude, tako da se jelo, dokle god ima nekog za stolom, nikada ne ohladi. U tom smislu one, kao tema, nikada nisu daleko – prosto ne mogu biti, jer njihov miris dopire do nas gde god se nalazili i čime god se bavili. Stoga je verovatno i nemoguće zaobići ih u umetnosti.

Pitam se ima li čoveka u tom, kako kažete, poslovičnom regionu koji ne oseća pritisak tenzija. Mi možda jesmo kalendarski daleko od našeg poslednjeg rata, ali svakako nismo mentalno daleko od ratova koji trenutno bukte po svetu i o kojima slušamo i gledamo svakodnevno, a isto tako mislim da smo u sebi stalno na oprezu i od mogućih komplikacija i eskalacija na ovim prostorima, pošto je, kad smo kod poslovica, mir ovde retko potrajao duže od nekoliko decenija.

Ono što tinja uvek može prerasti u požar. U tome leži najveća tragedija večitog podgrevanja tenzija. Pisac piše o onome što ga pritiska, spolja ili iznutra. Mene, doduše, da napišem „Karotu“ nije naveo neki konkretan spoljni faktor. Nije me pokrenula takva vrsta okidača. Priča, odnosno, želja da se kroz roman pozabavim delom doživljene prošlosti, postojala je odavno, samo je bilo potrebno vreme da pronađem pravi način da je ispričam.

Bilo je raznih verzija, u kojima sam se pozivao na proživljeno, ali i fabrikovao ono što je moglo biti, ono što mi nije bilo teško zamisliti da se desilo, sve dok elementi nisu legli na mesto i priča o Zadru nalik onom kakvog se sećam i dečacima nalik onome kakav sam bio nije zaokružena. Roman su, dakle, tesale unutarnje sile, ne spoljašnje.

Kao jedna od suštinskih tema Vašeg romana, dojma sam, nameće se pitanje izgubljenog doma, odnosno zavičaja iz kojeg je, usljed ratnih okolnosti, Vaš junak istrgnut. Davor se nakon dugo godina odlučuje iznova sučiti sa gradom svog rođenja Zadrom, kako bi pokušao pomiriti u sebi tu svojevrsnu pokidanost života na dva dijela, ali i dati odgovore na pitanja šta nam se to i kako dogodilo, te gdje je njegovo mjesto u svemu tome. Zašto je Zadar u ovoj priči te u kojoj mjeri ovo jeste i vaša lična priča?

Verujem da i ona dela koja naoko nemaju veze sa biografijom autora zapravo kriju nešto duboko lično u sebi, skriveni deo njegove intime, čega ni sam ne mora biti svestan. Ovaj roman ne sadrži takvu tajnu u sebi, mada se nadam da ima mnoge druge. Kada nabrajam gradove u kojima sam živeo, Zadar uvek postavljam na posebno mesto, jer sam tu zamalo uspeo da kompletiram osnovnu školu.

Drugim rečima, proveo sam tu one tomsojerovske godine života, period koji ostavlja dubok pečat u svačijoj ličnoj istoriji. A taj žig je, verujem, posebno dubok kada je period grubo prekinut pre nego što mu je vreme da se prirodno okonča. Kad-tad je morao doći trenutak kada ću obraditi građu koja tavori u meni. Priča je lična utoliko što, kao i Davor, i ja svoj život delim na segmente između kojih stoje oštri rascepi, što me je i navelo da u knjizi koristim izraz poput „prošlih života“.

I svaki od tih segmenata, od tih života, odigravao se u drugom gradu. Možda zato koren mojih priča često leži u lokaciji, u mestu na kom se radnja odvija. Ono je praktično lik, ravnopravan sa ostalima, često važniji od nekih. Kada sanjam svoju prošlost, često sanjam samo grad, bez ljudi. Zadar iz romana je mešavina stvarnog grada i onog koji me decenijama pohodi u snu.

Pitanja traumatičnih događaja iz prošlosti traži uvijek i svojevrsnu vremensku distancu, šta za Vas iz generacijske perspektive to proteklo vrijeme govori, kako Vas je oblikovalo i zašto mislite da je baš sada pravi trenutak da se ispriča jedna ovakva priča?

To „baš sada“ mogu da sagledam jedino iz veoma lične perspektive. Mislim da, šire gledano, ne postoji „pravi“ i „krivi“ momenat da se priča ispriča. Ako govorimo o pričama koje se na neki način bave našim ratovima, imate autore koji su o njima pisali dok se sve to dešavalo, one koji su se time bavili neposredno nakon što se sve okončalo, one kojima je bio potreban veći vremenski odmak, kao i one koji nikada o tome neće pisati, za koje je vremenski odmak beskonačan. I sve je to legitimno, svako piše o toj ili bilo kojoj temi onda kada oseti da je priča u njemu sazrela.

Nekim pričama je potrebno kraće vreme za vrenje, nekima duže, što je, ponavljam, stvar autorovog senzibiliteta, a ne nekog propisanog trenutka u realnom vremenu. Meni je očito bilo potrebno više decenija, i jasno je da nisam jedini koji je sačekao tridesetak godina da bi obradio ratnu temu. Ako pokušam sebe da stavim u širi kontekst, pomišljam da su autori kojima je bila potrebna veća distanca od događaja kojima se bave, u vreme zbivanja tih događaja morali biti mladi. Ja sam, eto, bio pretkraj osnovne škole. Nekako je i prirodno da o tom periodu pišem kada sam se dovoljno odmaknuo od njega.
 

Svet dece i svet odraslih
 

U središtu romana je skupina adolescenata iz Puta Petrića koja, dok se okolo navlače tamni oblaci rata, vodi neke svoje bitke. Ipak, sve ono što se u širem društvenom kontekstu događa ostavlja nužno svoje otiske na naizgled nevinom dječijem pogledu na svijet, da bi u konačnici u potpunosti počelo determinisati njihovu cjelokupnu egzistenciju. Drugim riječima, kao da se u vršnjačkom nasilju nad dječakom Karotom reflektira mnogo stravičnija surovost koja dolazi sa ratom. Šta nam zapravo djeca mogu reći o tim promjenama, odnosno, kako ste u jednom razgovoru rekli, tom prelaznom trenutku smjenjivanja svjetlosti i tame?

Čisto da razgraničimo, narator koji pripoveda o sebi kao detetu uvek mora biti nepouzdan. Mene zanima ta pozicija, to kako sećanje oblikuje naš pogled na prošlost. Ako uopšte pretpostavimo da prošlost postoji u bilo kom vidu izvan našeg pamćenja. Možda kao istorija, dokument. Za koju sumnjam da je mnogo pouzdanija. Uspomene protagoniste na događaje koji su ga, kao dečaka, obeležili stoga nikako ne mogu potpuno odgovarati onome što se desilo.

Roman se, tako, ne bavi faktografijom, već tumačenjem, sećanjem. A u tom sećanju postoji svet dece, sa svojim preokupacijama i granicama, i svet odraslih. „Karota“ govori o zlatnom razdoblju odrastanja u kom se ta dva sveta još uvek ne mešaju mnogo jedan u drugi. Odnosno, o trenutku kada se taj odnos menja, i to na štetu dece. Među decom postoji, između ostalog, nasilje. Svi smo mi nekad osetili oba kraja te batine. Maltretirali su nas i mi smo maltretirali druge. Ako ne drugu decu, onda smo makar jednom šutnuli mačku, zgazili guštera.

To sve deluje naivno i uobičajeno, da ne kažem normalno, ali šta se dešava kada to isto nasilje, samo drugačije motivisano, prodre iz sveta odraslih u svet dece. A to će se kad-tad desiti, jer obrasci su isti, uvek je to pitanje moći, prevlasti, kontrole nad drugim. Među decom, važno je ko je lep ili jak, glasan ili dobar s loptom. Kod odraslih, ispostavlja se da je važno odakle si i ko ti je ćaća. U koju crkvu ideš. Koje pesme pevaš.

Dete, čak i kada prihvata tu motivaciju, ne mora – i najčešće ne može – do kraja da je razume. Pitanje je da li je razume i odrastao čovek, onaj koji vrši nasilje ili onaj ko se seća nasilja počinjenog u detinjstvu. To su pitanja koja, mislim, roman postavlja. Nisam siguran da li na sve nudi odgovore. Ali tu je i čitalac, koji je uvek rado pozvan da, ako želi, dopuni ono što misli da treba.

Iznimno važno jeste pitanje potisnutih sjećanja, odnosno Davorova odrasla potreba za suočavanjem sa traumama iz djetinjstva, onim trenutkom kada se cijeli poznati svijet izvrće naopačke. Kroz Davorov i lik Karote nameće nam se zaključak da se drugost, odnosno oni koji istupaju iz imaginarnog kruga našosti uglavnom nađu na udaru većine. Davor je u dječačkim netrpeljivostima bio onaj koji je sa drugima kinjio Karotu, da bi u jednom trenutku došao u istu poziciju, a scena u autobusu nakon povratka sa izviđačkog susreta to vrlo plastično pokazuje. Kako gledate na to?

Upravo o tome i jeste reč – ta scena u autobusu je možda ključni trenutak oko kog se okreće cela priča „Karote“. Za potrebe romana želeo sam da uhvatim u jednom događaju nešto što je zapravo proces. Proces motivacionog pomeraja u nasilju koje kod nas, zajedno sa tenzijama, odnosno kao njihov produkt, godinama, decenijama, obitava u večitom stanju podgrejanosti. Taj pomeraj se dešava, verujem, u procesu odrastanja, to je taj tragični doprinos sveta odraslih svetu dece.

Na neki način, tako se na ovim našim prostorima gubi nevinost. Kada počnete i vi da razmišljate o tome ko je odakle, ko mu je ćaća, ko se na koju stranu krsti ili šta već. Ta tradicija se kod nas ne gubi, deo je identiteta, negujemo je, taj odnos prema drugome kroz uočavanje razlika. Kroz potenciranje razlika. I, u metastazi, kroz odbojnost prema razlikama.

Umesto da, recimo, u „Karoti“ odrasli uče decu da prema dečaku koji se fizički i mentalno razlikuje od njih, koji vizuelno odudara od okoline, ne gaje negativna osećanja i ne ispoljavaju agresiju, oni na već postojeći animozitet samo dodaju još jednu dimenziju i tako pečate njegovu sudbinu, ali i sudbinu te mlade okoline koja ga kinji. Drugost je kod nas uvek problem. To me podseća na one tužne ljude koji otputuju u egzotične krajeve sveta, da bi tamo jeli u Mekdonaldsu ili hranu koju su poneli od kuće, jer to je ono što znaju. Tu su na sigurnom.

„Karota“, sa druge strane, nije roman jednostrane perspektive, unutar Vašeg narativa oslikava se jedan opšti poraz svih jugoslovenskih naroda. Davor sa gorčinom i iskustvom onoga koji je prognan dolazi u svoj nekadašnji grad, ali tamo shvata da se njegova sudbina, iako svakoga boli najviše ono što je lično preživio, ne razlikuje mnogo od sudbine drugih. Šta nam Davorovo suočenje zapravo govori o nama ovdje gdje jesmo?

Pa, upravo to što ste rekli. Da niko nije dobro prošao. Ni oni koji su ostali, ni oni koji su otišli. Nema tu nekih velikih pobednika, iz mog ugla svi smo poraženi. Ne progovara iz mene nostalgija za nekadašnjom državom – bio sam suviše mali tokom njenih poslednjih dana i moja sećanja su vrlo ograničena – već pre rezigniranost zbog načina na koji se sve okončalo. Zbog oštrine i dubine reza koji je rascepio živote. Ne zna se šta je gore, praviti se da je sve to bilo pa prošlo, gurnuti šta se može pod tepih i ići dalje ili se stalno iznova vraćati na traumu, a to kao da su naši najčešći obrasci.

U jednom slučaju lažete sebe, što vam ne dozvoljava da se zaista oslobodite tereta, u drugom je jasno da koračate u mestu ili čak unatraške. Davor pokušava povratkom u prošlost (uslovnim, naravno) da reši svoju sadašnjost, ali mislim da je rezultat sumnjivog kvaliteta. Svakako su i on i njegova partnerka Nina izvukli nešto iz tog poduhvata, ali namerno nisam dozvolio da putovanje okončaju potpuno zadovoljni. Ta vrsta romantičnog zaokruženja u stvarnom životu obično ne postoji, pa onda ne mora postojati ni u književnosti. Priča se može ispričati i tako da zaključci budu u nijansama.


 

Ne postoji trauma veća od rata
 

Zanimljiva je činjenica da je tokom prošle godine autorica Tanja Stupar Trifunović, koja Vam je generacijski bliska, u svom romanu „Duž oštrog noža leti ptica“ takođe pisala o prostoru grada Zadra i njegovog zaleđa. Još jedna sličnost između Vašeg romana i pomenutog romana Tanje Stupar Trifunović jeste da se oba narativa bave, svaki unutar svog prosedea, time kako se putem djece i adolescenata zrcali svijet odraslih. Zašto rat, po Vašem mišljenju, toliko dugo kao tema odjekuje u recentnoj postjugoslovenskoj književnosti?

Posle Drugog svetskog rata se na ovim prostorima decenijama pisalo o ratu, pa to nikome, rekao bih, nije bilo neobično. Ne znam zašto bi, onda, neobično bilo ovo sada. Na kraju krajeva, pisci teme biraju iz sveta koji ih okružuje, a jasno je da nas rat i njegove posledice prate već dug niz godina.

Verovatno ne postoji trauma veća od rata i sasvim je prirodno da bude stalna tema književne, ili bilo koje druge umetničke obrade. Možda je u nekom ranijem trenutku kod nas moglo da se govori i o ratnim pričama kao o trendu, kao o udovoljavanju potrebama publike, željne objašnjenja i duhovnog obeštećenja, ali mislim da to danas nije slučaj. Trend, ako ga je i bilo, došao je i prošao. Ostale su, međutim, neke neispričane priče. Njih će, na žalost ili sreću, uvek biti.

Postavka ovog Vašeg romana sadrži i neke elemente žanrovskog pisma, prevashodno mislim na onaj detektivski, ali i djelimično istraživačko-avanturistički momenat, na koji način Vam je ta postavka bila važna u razvoju ovoga rukopisa?

Ja se često služim žanrovskim sredstvima, nekad za njima posežem više, nekad manje, u zavisnosti od toga koliko priča nalaže. Nekako, ta reč „priča“ bi trebalo ipak da je najvažnija, ako govorimo o književnosti. Jer, ma o čemu da pišete – pa evo, čak i ako su to događaji s početka poslednje decenije prošlog veka na brdovitom Balkanu – ne treba da smetnete s uma to da, kao pisac, pričate priču. Valjalo bi da i oni koji čitaju budu toga svesni.

U protivnom, počeće da mešaju autora sa delom i fikciju sa stvarnošću, onako kako naivni zamišljaju da je Džek Nikolson zaista vukodlak i da De Niro zaista krije pištolj u rukavu košulje. Ako želite suve činjenice, ako želite da vam neko objasni zašto je rata bilo i ko je kriv a ko nije, čitajte naučne radove, udubljujte se u publicistiku, pratite rasprave na internetu, gledajte panel-diskusije na televiziji, ako mislite da će vam to pomoći da dođete do te vrste istine.

A ako ste skloniji otkrivanju neke druge istine, one koja nije nužno – ili samo – oslonjena na fakte, već zadire i u čovekovu nutrinu, u bunar duše, onda je možda neki roman tu i tamo prava stvar za vas. A u njemu, ako je pisac zaista svestan toga da priča priču, ima detektivskih momenata, ima avanture, istraživanja, fantastike, horora, ljubavi, pored cele pripovesti o ratu i društvenom raspadu, o prošlosti i njenom teretu. Pa sad, kako je kome volja. Ja znam na kojoj strani moje srce leži.

Na koncu, pored navedenog, „Karota“ je i roman o porazu generacije roditelja, ali i svojevrsnoj šutnji u odnosu na ono što se devedesetih dogodilo te transgeneracijskoj traumi kao onome što određuje još uvijek mnogo toga u našoj sadašnjosti, Vaš junak se očevidno suočava, i sa sobom i sa drugima, vjerujete li stoga u mogućnost oprosta i pomirenja?

Skloni smo tome da sve posmatramo kroz ekstreme. Pa i kada je reč o temama o kojima sada govorimo. Ili je u opticaju ćutanje, ignorisanje, okretanje glave, ili prevelika buka, zagušivanje, opterećivanje, nametanje. Delom su za to krivi mediji, jer se od srednjeg (ili trećeg) puta teško može napraviti vest. Svejedno, ja duboko verujem da je ključ upravo u umerenosti, koja se, nažalost, ne neguje. Pogotovo ne na krupnom planu. U razmerama država i nacija.

U tom pogledu nisam optimista, mislim da je taj pravac nepovratno izgubljen. Države, politike, više ne znaju šta je to umerenost i ne zanimaju ih pomirenje i oprost koji je podrazumevaju. Stoga ni kod nas pomirenja na tom nivou nema, niti će ga biti. Ove naše državice se nikada neće istinski pomiriti, već će oni koji njima rukovode uvek držati onaj gorionik ispod pašticade uključen i po potrebi pojačavati vatru, kad god se osete ugroženo, u perfidnoj i beskonačnoj borbi za moć i prevlast.

Međutim, neku nadu ipak gajim na sitnom, individualnom planu, kada govorimo o čoveku, pojedincu, meni, vama. Tu oprosta i pomirenja ima, oduvek ga je bilo i uzdam se da će ga nadalje biti. Tu, između nas, zadržala se sva ljudskost današnjeg vremena i sveta. U mikroprostoru između dva stisnuta dlana. Od toga mislim da ne smemo odustati. To je vatra koju moramo, svako za sebe i između sebe, održavati u životu.

Autor: Đorđe Krajišnik

Izvor: portalnovosti.com