Nastavak šestog dela „Igre prestola“ koji je napisala veštačka inteligencija – eksperiment koji vredi pročitati

Naša redakcija nije odolela urnebesnom nastavku „Igre prestola“ koji je napisala veštačka inteligencija. Odlučili smo da prevedemo ostatak teksta, od drugog do petog poglavlja. Dobru zabavu vam želimo!


 
Arja

Arja ugleda Džona sa kopljima. „Vaše visočanstvo,“ reče hitnoj dami, uplašen. „Vranino oko bi da ti se pridruži.“

„Razumem, Pat“, visoki čovek je podigao mač, vratio ga nazad u korice i dogurao veliki čelični presto do mesta odakle je devojka stupila. Zelenobradi je čekao prema kapijama, velika slepa bradata bubuljica sa njegovim palim telom sastrugan njegovim prstom sa prstena od bele jabuke. Bio dopola zakopan lud na medu od sasušenog mozga, dvojice rendžera, težak frej.“

„Šest ljudi je želelo da ubije jednog Starka, ovaj sivi o’ sva trojica.“

„Da li je sem dovoljno star, ili tužan?“

„Trebalo je da se rode daleko u mojoj krvi, pa se čini da se Džejmiju dopada čovek,“ Sansa reče nesigurno.

Tirion kleknu i pevač. „Dakle jedan kraken sam plovi devojačkim jezerom, preko Uskog mora Čardaka Šumskog. Pronašli smo mnoge hrabre ljude sa dobrodošlim pijući iz cele zemlje. Džon se zaustavi u sredini dvorane, ali Džon ga je video po njegovom, i treći kao kratko bure; njegov barjak je visio toliko veliki pahulje se spiraše među njima, duboki stubovi magle, šarke Barateonovih krvavih kula, severnjaci ne Starkovog oružja.

Došao je pre sat vremena u zoru, samo sada kamenje izgleda da treperi u blesku straha. Svako je bio jagnje, i polomio je više promenu, dok je senka snega prilazila od belog drveta, mač petorice je bio drugačiji. Svaki čovek plamtećih ljudi u kulama, vrištanje jednog je imao muve u tom zamku, pola na starom viku prema straži iz daleka pozadi, prateći visoke zidove starog grada oluje. Neki dadoše jedan od majčinih ljudi zajedno, ili odlazi za Sivotočku motrilju. Potera je prošla šumu i više kamene zidove, skupili su se čvrsto od hitrih Kalova i hiljadu ali stvari, sa ljudima kao čekićima u mrtvom zamku, ali dva utočišta ne na hridima. Pametan od plaćenika i dečaka siročića čak dvanaestorica ljudi odlete iz zemlje palate morskog lorda. Ako se Stanis nadao da će koristiti njena vesla, bili bi spremni, izgubljeni iza reda vagona ljudi koji se ikada usudiše. Dani su bili na pesnici ponovo morao je da puzi nazad u more dok je napad sekao kroz dvorište. „Har!“

Hodor ih pogleda vičući, „koji drum ti bi trebalo da si kući.“

Tri četvrtine pokidanog neba izgledalo je mračno i ledeno i dalje brže. Džon je bio daleko, i oblaci stare Nan doneli su isto šivenje poslednjem tornju tornjeva, da drži vuka vraćajući se nagaženom stepeniku, da zaštiti Mirselu, od obroka svi se uspavali, onda porasli pijani u bolu pantomimičarevog daha da se ikada pojavila ispod kreveta, da jaše među ostalim ljudima, prisetio se, plačući i bolestan u potrazi za njim.

Teon je bio mršav i zadihan, stajao je iza desetine svojih rendžera u njegovom mestu; deseta gospodara hridi nije bilo van vidika Kraljeve luke. Nije gledao u njega odmah.

„Šta je njegova ćerka?“ Sem je pitao. „Ko može biti ova stara žena? Šta je dovodi u sobu?“

Teon se išunja snažno, trčeći u opreznu opkladu, onda ponovi: „Svaki inč u njegovom srcu botlija svaki dan, ali Džejmi je poslao duha donese njegov zamak moje krvi“.

„Preklinjem te da uzmeš ruke našeg Roberta dva.“ Kajbrin reci mi. Moj brat je imenovao malog izdajnika u Kraljevoj gardi. on će dati svoj zamak šta voli to.

„Pričao sam u srebrna vrata, tvoje visočanstvo“, Kejtlin je odgovorila. „Kada on prezire da pronađe tvoju vojsku severno, pruži jednog od njih mom bradatom bogovi.“

Dog zaluta stepenik, da dozvoli visokim činovima da ti pomogne kod kuće. šume su odevene na krvavom žutom i staklu. Može ih biti manje kao i severu. Šanac Botli je postavio kraj mojih kapija sad, Džon oljušti na vrhu njegovog drveća i trojica njegovih pasa ozbiljno, pa bi mogao da rastavi nekoliko napadača do goruće dvorane i pronađe drveće rasuto gledajući dole na kuhinju.

Ipak tri sata je bilo vetrovito, Džejmi je oduvek jedrio admiral dok su zarobljavali ljude Volantisa kada je mogao odneti srebro u vetru ćelija i hram da stigne do šanca drvo iz brzorečja da izvuče napolje ih... ali ne sa sekirama.

Takođe su rekli, „zlato i stoka. Ako dođe do toga da nosimo utvrđenja i teške bodlje, čak ni ovo ne bi ne okliznulo rast njegovog tornja za malu krčmu, iz starog grada do prati omašku mog oca i uzme tu noć pruži krv krasterove sramote da čuva odmah, ali bez sumnje drugi je okrutniji o’ svih tih kletva.“

„Hh i vino, mislio sam da će ruka da nam vrati zvono?“ Kejtlin se pitala da li je znala da je bila budala. „Imala je jednu stvar u drugačijoj ćeliji, zureći napolje što jače kao neprijatelj dalek na zauvek, ispod planininog praznog polja.““
 
Varis

Varis je otrovao Deneris i još jednog od mrtvih ljudi. Dok se budio, bila je umirujuća pesma, i sada nisko i zora se lomila naviše i nema manjeg, robar slomljenih kostiju. Miran broj grof ludost ide na čvrsto, izgoreo tri stope visok, i našao se sedeći u kripti shvatio je, „Zadovoljan sam sa tim, i ja sam izgubio dečaka sledeći put, dok ne progovori zato ćeš napraviti Džona... Biće ovde sa tim i pobrini se trebam moć Žaka. Euron hoće. Trebalo bi da dam krajoluj i donosem to kao Lanisterov sin, bez obzira ti i dalje ja, natrag u užasnik i dovući sebe sad.“

Klegejnova usta se trznuše; njegovo lice je zvonilo u rani, debelo kao stara linija. „Bren, to je istina.“

Kada je video nešto pogledao je naviše ponovo, držeći rupe u poklopcu. Kameni komandant ih je doveo do nazirućeg tunela, sa škripom kostiju i njegove sekire, umrljanog, crvenog osmeha. Nedužan čove, ser Alistar ju je poneo sa mirnog u raspravu unutar uveta, i Petir Beliš cimnu glavu, baci se preko osovine i gurnu ga preko ramena. Ser Danaverovi potoci svetlucali su dimeći se preko kamenja koje su baklje progutale, kameni vetar, grebući svoja krila kroz. Njegovi koraci pucali su poput poslednjeg zvuka snega. Pedeset, i previše, vetar pređe preko kapije.

I snažni, bilo je sve što su pronašli do Džona, lutajući kroz vrata u tišini u Ilirijovim krovu, marširajući na sunce svakog jutra, i prsti dišu kao sunce u svetlu.

„Tvoja kapuljača ukrašena krvlju i ogrtačem; tvoje strele na dršci.“

„Reka je skuvala zid od soli na suncu, čovek, i slani ugovori koje radimo. Lord Vajman se kune tamo, i letnje građevine uzima od jutarnjih zaliha za udavljenu Dodovu vodenu galeriju. Reč zapisana sa svim vukovima, izvukli su četiri; kraćih iskrzanih čamaca.

Arja se zaustavi kraj Tija. Njegovo lice beše široko i glatko, previše žestoko da oseća blago dovoljno da stigne ljuljajući most, ali Sem poče da pomera dve kaldrme takođe. Biće ponovo izgrađeni i napušteni, ali zamkovi su bili impresivni, imaju blokove pozadi, i mamuti su zauzeli njihovo mesto pre nego što su ostavili kurvu kroz dubok vetar ponovo. Ko god deli od našeg Lorda komandanta zaista je, dobro ti misliš samo noćna straža. Njegovo lice je okruženo sa dva moćna. Odvesti dugačko koleno Gvozdenim ljudima!

Kada počeo da puzi ponovo, dotirao sam ogavno od Lorda Mormonta i pomogao mu na njegovoj straži. On nikada nije bio krasterovo društvo, mislio je, kao da gleda deset stopa preko kamena, i više od njegovog kamenog bubnja kovitlalo se preko mosta, zadihano preko glave. Par starijih reči i dva rendžera su i dalje bili uplašeni. Odmah su bili tamo natrag i shvatili su način kojim su želeli da im odgovori. Kada se Džon Lanister dogegao nazad, Ned je ugledao njegovu sekiru i ostavio je ruku u njegovoj glavi.

Lord Tirel je već prišao Džofriju dok je njega spavajuća jahala pokraj njenog klina. Ser Merin Trent je čini se uspavljivao ljude, iako, čak ni snevanje moć kuće Stark.

Gurnuo je masivni drveni pehar neudobno iz Sansinog šešira, i odglavio je svoju glavu. Spis se skresao i odskočio u Starkovu ruku, crnu i sirovu. Iznad, vatra je gorela preko prozora sedeći ukočeno, puneći pehar. Što se rendžera tiče, Piper i Ser Amori su primljeni u četiri stope sa bakljom u čast čeliku, iako, i dalje udarac, šume gore, okrugli što je našao devet dalje od čelika.

Bio je to mag moćni, doduše kada njegova dužnost je da oseti da ubije ostale od crne cigle Lordove na plićaku rubina, i slučaj čovek udara i dlakavi sebe dole do utvrde koju si oblikovao gde mi mislimo,“ pročitali su, vodeći sopstvene konje. „Dovešćemo Sema više danas dok ovi psi grizu buku, koja neće da nas pusti da prođemo,“ objasnio je, žvaćući. „Pazi svoje kokoške.“ Kralj vojnik je zaurlao na prvu svetlost dokova.

Štala je bila ogromna, ovo. Njegova šaka uvrnuta sa jednom rukom, i mesečina se širila uz njegove obraze.

Arja odgurnu svoje čizme i gurnu ih oko njega. Ostali odoše gore, okolo zelenog i najednom munja blesnu. „Ponovo?“

„Brini o načinu, i zapalio bi da ne želim svoju levu ruku. Sobe Zimovrela nisu tako daleko kao dom do plivajuće luke, ipak. Izbroj, jedan je govorio, i drugo komandanti dobro razbacani preko reke. Mazge su gledale pored opsadnih tornjeva. Uradio je sve to i ja sam u selu, i obojica hodamo preko žute viljuške.“
 
Džon

Džon je jahao zmajeve u oštrim krugovima, prstiju zarivenih u pesku i tamo zapaljena padina. „Sa čovekom trebalo bi da nas ostavi čiste, prokletinjo“, rekao je. „Zaustavi ga. Da li je to puno? Dok ne stigneš u Zimovrel jednostavno uđi u njih o’ divljane, ili na zvuk umirućeg kopila.“

„Poslednja noć! oh, ovaj Kralj.“ Okrenuo se ka Teonu pogledavši sebe na njegov dodir, i ne učini više sa preobraćenim.“ Lord Edard je otišao na jug. Oslabio je nakon lanaca, i od gosta Lord Tivin sa pismom za sledeće svadbeno mesto. Njegov bled plav jezovuk bio je isprskan zelenim pomoću slamke. Kada je špijunirala kraljičine ljude, Džon Konington rekao je ubicama da vrate tog mladog Lorda Stujarta.“

„Važi“, Kajbrn dođe unesrećen. Ponudio je mračan, ljut osećaj stegnut na mekom otoku njenog lica, beo i napukao i ruža i dole sa Robom ispod poda. Probudio se i bacio očajnički, njegovu debelu kožu uvrnutu u crno, i dug vetar se skupljao okolo, posmatrači se probiše preko zidina, dok je borba divljana postavljala hleb i hizdarove vatre, galije noćne straže pojele su njihovu hranu zadnji put.

Mia odbi. „Ti zgrabi njenu štenad, ušuškan, ne, moramo ići na sever sa slanim tiganjima.“

Tirion se okrenu unazad i postrance, naglo. Grunt, Džon pomisli sumorno. Ponekad jahači počinju da mute ispod njih kada jašu kamena vrata, i hodaju dalje pored Pseta.

Mira šutnu kornjaču otprilike na Tirionovo lice, uznemirena pala lampa, dok je nov džin nudio štap za lolis do prazne dvorane gde bi se igrao dole takođe. Jandri nije napravio bogošumu zov tako žestok da su psi izgledali budno. Izgledao sam lepše kao godine, i uvek insistirajući, mislio je. Pre nego što sam video kapiju, Džon je morao da ih podseti, uvek bi me čuo budnog samo ovog dana, sa ovom kamenom vojskom sa njenim mačevima.“

Brenova usta pocrveneše dok meso jutarnjeg lica stavi dužinu bockajuće brade poput gvozdene harfe je bila sve glasnija da je oborio pola luka u više, maskirajući i pucajući na kopitima limunovih zavesa. Drveće je bilo visoko i kotrljajuće, dronjavo jedro, i još dva visoko stjuard. Pored Crnog zamka je sve bila voda.

Hladna kiša plutala je iz bele utvrde pre sunca, dok konačno. Sansa i Tomard dadoše mu savet od kudelje osetio gde je Drogon bio izgubljen, voda isporuči pijanca Brijeni sa drugom rukom, dve mrtve zvezde; ostali mračni kao smeđe, među crnom svilom i kamenim zakrpama koje su ga pokrivale i utvrda dima. Zid je bila ona od zamka toliko visoka, i dopola zakopana u vazduhu, usta oslobođena od nje. Džon je naredio, reči malog dečaka, Bren je shvatio levo od nje, njene blede oči sijaju kao vagoni smešteni pred njegove noge. Povukao je nož preko svog ramena, i poveo je vatru van dva tena sve izvučeni obe kobile pored njega, njegova propast grize onoliko dugo koliko su gledali.

Njegova mala ruka zgrabi za rame na Tirionovo rame, i bio je toliko graciozan ni jedan haos što je bio ni jednom nije uzeo zamku. Deni pomisli neće se završiti tada. Deni je gledala Grečel čak s dužnošću i zakleta da donese gore osovinu, deo njegovog izgubljenog mesa. Onda je izgorela. Drogon, sav smisao hvaljenja na taj način, mala senka uklete šume.

Poslednji zamak podigao je zid na zid, uzviknuo udarac naviše pored desne ruke drveta. Svi stolovi su imali sneg. „Čuću ih tamo i svaki protivnik na planinskim konjima“, reče Tormund, „ali ja znam da nije čudo šta gospa Noj i stidljivi dečko.“

„Razbojnici...“

Tormund prsnu da umre. „Svi smo mi nastali od razbojnika, ne, moj gospodaru. hladno.“

„Bogovi sačuvajte, oni“, reče Džodžen kroz vetar, „ali baš sad tvoje reči su se širile ne iza nas već više ispod toga.“

„Mi nemamo slavu, samo svet na mojim krovovima.“ Džon mu je platio njegovu ruku za noć, i Belvas poče da gura sa obale i gde zmajev slepi oklop mogao da nađe Starka ispitujući Davosa je bio gore na glavi drugog konja. Ledi Ašara, molili su se; koza nije bila ni uzrok sa očima.

Dotraci su ih postrojili u istu tkaninu... bili su dva na sivom, bledi grimizni plaštovi, pored nogu, i njihove crne uši ih sretoše. Povukao je svoj plašt preko svog plašta i gledao je morsko zvono i pocrnele šarke, okružene neprijateljima i Vajnovi pratioci su se rugali mali kao riblja pratnja iza njega.

Velika septa starog vika postavila je oko Kraljeve kapije natrag, i pocrnele ruke ali jezovuk u njegovoj viljušci. Stotinu jardi istočno ser Džora zadržao se gde barjaci žene svog potomka niz dug put na kiši. Marš je sipao paprikaš od govedine i ječma, hladan kao stidljiv tri boje, komadima putera.

 
Džejmi

Džejmi je ubio Sersei  i bio je hladan i pun reči, i Džon pomisli bio je vuk sada, i bela luka... Nešto u vezi dana učinio je dupe od nje raste iz šunke, pola belih pasa trči između dve Hizdarove ruke.

Otvorio je svoja vrata kroz ivicu stepenica. „Više hodnika ide od mleka, sa kljovama i uvek tankim blatom svi su ovce“, reče urlajuća žena sa policom odbeglih peradi.

„Zakleo sam se. Još prokletih stvari. Jedan pehar. Kad Bren nije bio lord Komandant? Ko nije tamo? Tvoj brat Bendžen je bio? Koliko dobrih u zamku ispravno ti mrtav si bio? Tako izgubljen u sopstvenoj Službi, zajedno sa crvenim crvom, morali smo da i zmaja dole, i bacimo široku rupu u usta šatora, glover je za malo seo nazad čoveku i vičući svojim ljudima u svojoj moći.“ Nije pričao o klupama, dok prolazio do prvog mesta u tami. Ta senka se sama skupila tada. Kejtlin skoči sa zemlje na jedno koleno, i ode do stola. pobednik nije mogao crvena utvrda trči na poligonu; Kralj je uzeo veliku dadilju divlje.

„Bogovi budite ljutiti“, sveštenik je objavio, pokazujući na vitlo sanduk. „Njegovo gospodstvo stjuard i Lord Valder budi Jarvik, sa Kraljičinim izdajnicima.“

Spustio je tri pehara pred noge i posla ga napred, njegova baklja, do sledećeg koraka van nemirnog prozora. Natrag i zatvoreni prozori bili su desno dugi, oko jednog časa kiše su došle sa borova napunili staru sigurnost. Gvozdeni Emet se skotrlja kroz vrata, umoran, kao baklja iz širokog, vetrovitog tunela. Zidovi Zalaska stajali su ispod kamenite obale, urezani pravo više stopa iznad kapija zamka, stara muška jedra, oko zidova Zaliva robova.

Na obali milostivi ga nateraše da peva tu pesmu izađe napolje, ne baš u tvoju odbranu. Jedan od njegovih oslobođenih mora da je otrčao do mesta u krovovima koji su jednom okružili Lanistere ponovo. Tako sam izgubio dečaka i šest pet godina u pljačci, i ništa nije navodilo na pobedu, vreme je plovilo kroz takođe. Pronaćiću izveštaj o bilo kom bogu koji je mogao učini bio siguran i natekao u krajoluju, oni bi mogli biti Kralj Stanis, zakoniti ne letnji pašnjaci. Ser Artur štitonoša, njegovog kralja, zaštitnik njegovog juga. Ruka njegovog zmaja, divljani zapadno, Lord Kraljice. Njegovi pratioci bili su strelci takođe, i nekoliko tokom njegove posete. Pet je poslalo dva kastelana da uče tuđine skromnom zločinu pozajmljenih njegovim uobičajenim vriscima na Varisa, gubeći maleni sakriveni plafon koji je počeo da sipa rešetke iznad njegovih članaka. Koplje desne ruke bio je blizanac drugoj strani, vilice ne više. Dornanin proguta korake i reče, „nema veze, ta imena. pogledaj sebe na istoj svadbi.“

„Pitaj pse.“

Treptaj uplašenog šapnu njenom Lordu Admiralu i hiljade gegajućom brzinom i zamkovi okruženi protivnicima, i stražnje kapije su bile iznurene i izmučene od borbe, ne divljije od Boven pozva Teona Valirija. Kasnije, gde su plesali sutradan, rat, i zelene oči, ne više, Dotraci i crveni sveštenici, i seni prvih tornjeva...

Stara žena je bila uplašena žena, sa malom senkom izvan štala Džonove glave. Je l’ bio konj njegovog oca? Ovo pravilo... i orao, to je sve što jeste. Neko priča o kamenu, loveći nas ovde, južno i s druge strane zida od dva i trideset zamkova. Rekao je da je bio Stark, dečak od osam godina. Rođen kao kopile, kao i svi prokleti oficiri.

Moraš otići daleko od Sivotočke motrilje. Pola i više drumova pokušava da pređe preko tvojih zidova od ruševina. Ova opsada će izdržati oblikovan čamac i treba da proda siguran kao što sam siguran da je Reron Dampir moj stariji sin. Ja gospodarim sopstvenim naknadama, dajući Sansu Renli Zalivu robova. „Naši saplemenici će biti mrtvi koliko je Val slobodna.“

Pomilovao je gavranov mač sa žabom. Da li je udavio svoj znak na njemu? Većina ovih magnara je stajalo na prozorskom sedištu na zapadnom oku nakon što je pao na Livačkoj steni gde nije znao da se njegovo lice uzdiže. „Ako izgubimo Valu, šta možemo da očekujemo od toga?“

„Ja plaćam cenu, momče.“ odsedlao je ispod gomile, umotao njihove zube okolo sa dva u oba. Vrata crvene viljuške nikada nisu bila zatvorena  na šatoru sivotočke motrilje, punoj trčećih oštrećih na putu južno od njega, Lord Samner lično pre ostalih je stiglo. U prolazu mačevi su blistali sa obe strane, svuda oko njih, ugraviran put ispod nje dovoljno dugo.

Nekada, mislila je, bilo je pogrešno, penjati se kroz bezoblačne užasne svetlosne zvukove koji nisu bili zadnji sneg. Džon nije morao da deli pehar ili bude njegov deo, ali možda ova, debela mala slepa devojčica.

Foto: HBO/unsplash.com
Izvor: https://github.com/zackthoutt/got-book-6/tree/master/generated-book-v1
Prevod: A. M.