Nejtan Trol o knjizi „Dan u životu Abeda Salame“ i fizičkim i nevidljivim barijerama koje upravljaju životima Palestinaca

Nejtan Trol napisao je knjigu o mukotrpnom putovanju jednog palestinskog oca u Jerusalim, a onda se dogodio 7. oktobar.

Dok bombe i dalje padaju u Gazi, a nasilje razdire Zapadnu obalu, područje istorijske Palestine koje je okupirao Izrael, lako se može pogubiti usled komplikovane geopolitičke istorije, statistike i suprotstavljenih medijskih narativa.

To je jedan od razloga zašto se Nejtan Trol, novinar koji je svojevremeno sarađivao sa Međunarodnom kriznom grupom i pisao stručne članke o Izraelu i Palestini, fokusirao na nekoliko likova, ali pre svega na jednog konkretnog čoveka u knjizi „Dan u životu Abeda Salame“. Nejtan Trol prikazuje modernu Zapadnu obalu, obalu podeljenu političkim i betonskim zidovima. Salamin sin bio je jedna od žrtava u katastrofalnoj nesreći školskog autobusa 2012. godine, u kojoj je pedesetak predškolaca bilo zarobljeno u plamenu dok su očajni prolaznici preklinjali izraelsku hitnu službu da ih spase.

U Trolovoj knjizi prepliću se sudbine nekoliko ljudi čiji su životi razoreni fizičkim i društvenim podelama, ljudi koji žive u senci tragedije i izraelske vojne okupacije. Nejtan Trol se i sam suočio sa mnogim izazovima kada je krenuo na književnu turneju. Njegova gostovanja su često bila otkazivana, što se od početka rata često događalo onima koji su kritikovali Izrael.

Nejtan Trol je u razgovoru za portal Electric Literature govorio o životu sa druge strane zida, o tome šta ova tragedija predstavlja za Palestince, kao i o temama obrađenim u knjizi – o raseljavanju, rasparčavanju i tugovanju.

Recite nam ko je Abed Salama, kako ste došli do njegove priče i zašto ste želeli da napišete ovu knjigu?

Pre nego što je nastala moja priča o Abedu Salami, postojala je priča o ovoj nesreći. Živim relativno blizu ograđene enklave u kojoj su živela deca koja su se našla u tom školskom autobusu. Svakoga dana bih prolazio pored ovog ograđenog geta ne obraćajući pažnju. Međutim, posle nesreće nisam mogao da prestanem da razmišljam o roditeljima, deci i nastavnicima koji su bili deo ove tragedije. To su većinom stanovnici Jerusalima, ljudi sa kojima delim grad, ali koji žive radikalno drugačijim životom. Odvojeni su od nas i nemaju ista prava kao mi. Oni žive sa druge strane betonskog zida koji je visok oko osam metara i suočavaju se sa najgorim posledicama izraelske politike namernog zanemarivanja. Palestinskim vlastima nije dozvoljeno da tamo uđu; to povremeno čini izraelska policija. Ova nesreća je bila direktna posledica politike potpunog zanemarivanja više od sto hiljada ljudi.

Pokušao sam da pronađem nekoga ko je imao veze sa nesrećom – radnike hitne službe, lekare, socijalne radnike, roditelje, nastavnike. Jedan porodični prijatelj mi je rekao da ima rođaka čije je dete bilo u tom autobusu. Ispostavilo se da je ta osoba Abed. Prošao sam kroz kontrolni punkt, prešao na drugu stranu zida i našao se u Abedovom domu. Ispričao mi je svoju priču, ali ne samo onu o dvadeset i četiri sata koje je proveo tražeći sina, već i svoju ličnu i porodičnu istoriju, priču o svom aktivizmu u Prvoj intifadi, o svojoj prvoj ljubavi, o hapšenju i mučenju. Shvatio sam da kroz Abeda mogu da ispričam priču o odnosu između Izraela i Palestine.

Dok sam čitao Vašu knjigu, stalno sam razmišljao o knjizi „Zid“ iz 1952. godine, koja govori o Varšavskom getu. Ta knjiga opisuje eskalirajuću traumu života u getu, a među desetinama likova koji su prikazani postoji jedan koji je ključan za ceo narativ, a to je zid koji okružuje geto. Delovalo mi je kao da je u Vašoj knjizi „Dan u životu Abeda Salame“ zid koji razdvaja okupiranu Zapadnu obalu od Izraela takođe jedan od likova. Koju ulogu ovaj zid igra u životima ljudi na Zapadnoj obali i a koju u ovoj konkretnoj priči?

Zaista mi je drago što to čujem, zato što zid zaista predstavlja jedan poseban deo knjige. Taj deo knjige jedini nije usredsređen na neku osobu koja je pogođena tragedijom. U tom delu priče govori se o pukovniku IDF-a Daniju Tirzi, koji je bio glavni arhitekta zida. Zid je prosto morao da bude centralni lik u ovoj priči jer je njegovo postojanje diktiralo šta se dogodilo tog kobnog dana. Životi tih ljudi su definisani zidom. Oni su u potpunosti okruženi zidinama, sa tri strane opkoljeni betonom od oko osam metara visine, dok se na četvrtoj nalazi malo drugačiji zid koji prolazi kroz razdeljeni put, rutu 4370, koji je poznat i kao „Put aparthejda“.

U životima nekih 130.000 ljudi koji žive u gradu Anata i izbegličkom kampu Šufat sve se svodi na taj zid koji ih okružuje, zato što su njime odvojeni od škola, domova zdravlja i bolje plaćenih poslova u Jerusalimu. Roditelji koji su želeli da pošalju svoju decu u jerusalimske škole sa druge strane zida morali su da procene da li vredi rizikovati da njihova deca svakog jutra i svakog popodneva prolaze kroz kontrolni punkt i suočavaju se sa izraelskim bezbednosnim snagama. Mnogi roditelji nisu želeli da preuzmu taj rizik i umesto toga su odlučili da svoju decu upišu u (privatnu) školu na Zapadnoj obali, kako bi izbegli kontakt sa izraelskim vojnicima.

Dakle, zid mi je bio važan, ne samo da bih opisao način na koji ti ljudi žive nego i razloge zbog kojih su njime odvojeni i razloge zbog kojih je zid podignut baš na tom mestu. Arhitekta tačno opisuje logiku postavljanja zida u Jerusalimu i oko Anate i objašnjava zašto ne prati granicu jerusalimske opštine, nego ograđuje enklavu koja se proteže izvan jerusalimske opštine. Najviše se rukovodio principom uklanjanja što većeg broja Palestinaca iz samog srca grada, uz što manje ustupanja zemlje, čime se decenijama rukovodila i sama država Izrael.



U Epilogu ste napisali da je ovo preraslo u priču delimično i zbog reportaže jednog novinara o bezosećajnim komentarima mladih Izraelaca na društvenim mrežama povodom ovog napada. Njihova ambivalentnost, koja je zaista šokantna, povezana je i sa infrastrukturalnom nespremnošću Izraela da pruži bilo kakvu značajnu podršku Palestincima koji žive u enklavi. Kako su ti kulturni stavovi povezani sa odlukama koje Izrael donosi u vezi sa Palestincima koji žive na Zapadnoj obali?

Glavni odnos između mržnje i rasizma koje su ti mladi Izraelci pokazali i strukturnih barijera koje su dovele do ove tragedije jeste to što je mnogo lakše dehumanizovati ljude sa kojima niste u dodiru. Stvarnost u kojoj žive Izrael i Palestina, Jerusalim, naselja koja se graniče sa palestinskim gradovima na Zapadnoj obali, jeste – segregacija. Svi likovi u ovoj knjizi su na dan ove užasne tragedije bili pod uticajem te geografske, političke i društvene segregacije.

Jedna od centralnih tema u knjizi jeste to što nije da su Izraelci želeli da autobus pun predškolaca izgori jer izraelskim vatrogascima treba više od trideset minuta da stignu do mesta nesreće. Neki od tinejdžera koji su pisali objave na Fejsbuku su možda želeli, ali spasioci nisu. Međutim, zahvaljujući sistemu, zakasnela i neadekvatna reakcija na ovu nesreću bila je potpuno predvidljiva.

Velik deo knjige posvećen je činu oplakivanja, jer je on bitan i za Palestinace, ali i za Izraelce, tako da je verovatno jedan od ključnih elemenata koji je zajednički svim likovima u knjizi. Čitaoci su usmereni na način na koji je žalost pokrenula palestinsku zajednicu nakon nesreće, ali takođe upoznajemo i organizaciju haredi, koja obezbeđuje uslove da bi se ispoštovati rituali. Koju ulogu ima čin tugovanja u Palestini, ali i u politici?

Čin oplakivanja, tugovanja, žalosti zavisi od toga da li je pokojnik bio žrtva okupatora ili ne. Ukoliko je žrtva ubijena, ne obavlja se tradicionalno pranje tela niti ostali rituali, nego se pokojnik sahranjuje u vlastitoj odeći. Dakle, ceo čin, počevši od same odluke da li je osoba stradala kao žrtva okupatora ili ne, veoma je politički.

Abed Salama, čovek o kome pišem u knjizi, potresen je zato što nije mogao da zagrli svog mrtvog sina i od njega se oprosti. Da su se vodili izjavom palestinskih vlasti i da su sva deca koja su poginula proglašena mučenicima, Abed i ostali roditelji ne bi obavili nijedan od tradicionalnih rituala, čak i da su mogli. U ovom konkretnom slučaju Abed nije mogao to da uradi zato što je njegov sin izgoreo.

Vaša knjiga je objavljena samo nekoliko dana pre napada Hamasa i nakon toga su počeli da Vam otkazuju književne promocije. Policija u Londonu je iz „bezbednosnih razloga“ otkazala planirano književno veče. I niste jedini kome se dogodilo nešto slično. U nedeljama nakon napada Hamasa pojavio se ogroman talas represije usmeren na one koji kritikuju stavove Izraela. Kako je sve to uticalo na promovisanje Vaše knjige i kako prolaze oni koji su kritički nastrojeni od samog početka rata? Da li smatrate da postaje sve teže da se izraze stavovi poput Vašeg?

Napadi koji su se dogodili 7. oktobra i rat u Gazi imali su polarizujući efekat: s jedne strane, u mejnstrim medijima je postalo mnogo teže voditi diskusije o životu Palestinaca pod okupacijom; a sa druge strane, mladi ljudi i levica počeli su još jače da daju podršku Palestincima. Ključne osobe u nekim velikim, mejnstrim institucijama uspele su da ućutkaju one koji su govorili u korist Palestinaca. Palestinci su na univerzitetima imali veoma ograničenu slobodu govora, dok su palestinske studentske grupe čak bile zabranjene.

U oblasti kulture, razgovori o knjigama, projekcije filmova, dodele nagrada i muzički nastupi vezani za Palestinu su otkazani, uključujući i četvrtinu promocija koje sam planirao da održim u SAD (kao i onu glavnu koja je trebala da se održi u Londonu, koju je otkazala britanska policija). Sve ovo je najviše pogodilo Palestince, ali je bilo usmereno i na sve one koji ih podržavaju, bez obzira na identitet. Kao preduslov za književnu promociju na Univerzitetu u Arkanzasu trebalo je da potpišem obećanje da u toku promocije neću govoriti protiv Izraela. Možete govoriti protiv bilo čega na ovom svetu – industrije fosilnih goriva ili Kine ili Saudijske Arabije ili Republikanske stranke – ali ne protiv Izraela. Odbio sam da potpišem i zbog toga promocija nije održana. Mnogi ne shvataju da je ovakva vrsta kršenja slobode govora bila prisutna i pre 7. oktobra, samo što je to od tada uzela maha.

U ovom trenutku, dok mi razgovaramo (razgovor je vođen pre godinu dana, prim. prev.), napadi i dalje traju. Skoro 20.000 Palestinaca je ubijeno, izraelska desnica je utvrdila svoju poziciju, a kraj okupacije se čini sve daljim. Pošto tamo živite i veoma ste zainteresovani za sudbinu ljudi u regionu, da li ste optimistični u pogledu te budućnosti?

Koliko god šokantno to zvučalo, verujem da postoji veća šansa da se ovaj sistem ugnjetavanja okonča danas, nego što je postojala 6. oktobra. Razlog za to je vrlo jednostavan. Ovo je borba između dve neravnopravne strane. Sa jedne strane je Izrael, regionalna sila sa nuklearnim naoružanjem koja ima podršku najjače države na svetu. A druga strana je politički razdeljena, vojno slaba, jedva da ima neki vid teritorije, a čak i ono što navodno ima nalazi se pod kontrolom Izraela. Što znači da zaista nema sposobnost da nametne nešto što bi moglo da preokrene ceo sistem. Problem je u tome što jača strana nije imala dovoljno jak podsticaj da taj sistem promeni.

Prvi put posle mnogo godina obični Izraelci imaju želju da promene sistem koji je bio na snazi pre 7. oktobra. Do promene bi moglo doći ukoliko se izraelska javnost uveri da je cena koju plaćaju za okupaciju (unedogled) previsoka i da nešto drugo treba da stupi na snagu. Da li će doći do nekog realnog, kredibilnog ili pristojnog predloga, moraćemo da sačekamo i vidimo. Ali nesumnjivo postoji želja da se promeni sistem koji je delovao apsolutno nepromenljivo pre samo dva i po meseca.

Ljudi širom sveta, a naročito oni u SAD, trebalo bi da jasno stave do znanja svojim vladama da ne podržavaju nastavak više od pola veka etnonacionalne dominacije, da ne podržavaju kolektivno kažnjavanje dva miliona ljudi u Gazi. Što pre velesile zatraže prekid vatre, to će pre spasti na hiljade nevinih života.

Autor: Šejn Berli
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Judy Heiblum