Nele Karajlić dobitnik Kaporove nagrade, o velikom piscu, Sarajevu i Beogradu, našoj sudbini. Zapanjujuće je s kojom je lakoćom baratao rečima. Kao Mesi i Ronaldo zajedno.
Popularni naš muzičar, komičar, pisac, „doktor za rokenrol“ Nele Karajlić, sa prošlogodišnjim, prvim svojim „pravim“ romanom „Solunska 28“ (Laguna), postigao je i prvi veliki spisateljski uspeh – pripalo mu je priznanje „Momo Kapor“. Nagrada, novčani iznos i srebrna plaketa sa motivom „Momine školice“, biće mu uručeni u Skupštini grada u ponedeljak, 8. aprila, na rođendan velikog pisca.
„Samo biti u istoj rečenici sa Kaporom već je nagrada, i za mene velika čast. Mislim da moram da gulim papir još najmanje deset godina da bih postigao stil sa kojim se on razmetao“, kaže Karajlić o velikanu sa kojim, ipak, ima i nekih nespornih sličnosti. Za početak, gradove – onaj iz koga su potekli i ovaj, u koji su obojica došli, (za)voleli ga i pisali o njemu.
Kakav je bio vaš prvi čitalački susret sa Momom, a kako pamtite onaj „pravi“, životni, i poznanstvo sa njim?
Momo Kapor se u moj život ušunjao preko moje majke, koja je gutala njegove knjige, tako da me je njegovo ime, kao neki poseban redak začin, dodatak životu, pratilo od malih nogu. Naravno, svi smo mi prolazili kroz mladost čitajući Mominu književnost „u farmerkama“, oplemenjujući se njegovim pričama, nalazeći u njima inspiraciju za naše prve umetničke pokušaje.
Upoznao sam ga, nažalost, kasno, ali sam iz svakog našeg susreta crpio maksimalno. Pretvarao sam se u uho, bockao ga da mi priča, što više i što duže, jer sam osetio da je nepresušno vrelo. Nikada se u tim pričama nije ponavljao. Toliko puta mi je bilo žao što nisam njihova generacija, pa da sa njim i Zukom delim astal u nekoj beogradskoj mehani. Kada me je pre neki dan jedan moj drugar pitao kakav je bio Momo Kapor, odgovorio sam isto onako kako je on meni odgovorio na moje pitanje kakav je bio Ivo Andrić. Zaj**an!
Da li ste Momo i vi delili „isto Sarajevo“, preklapaju li se vaša sećanja na rodni grad budući da se vezuju za dva različita rata u Bosni?
Mislim da sam ja veći stručnjak za Sarajevo, a Momo za Beograd, što je i logično, jer sam ja učestvovao u izgradnji slike našeg rodnog grada u njegovoj zlatnoj eri, a Momo je odslikao Beograd tako verno i toplo da je bilo kome teško objasniti da se on nije rodio u gradu na dve reke. Njegov pogled na Sarajevo bio je mutniji i gorči od mog. Bez obzira na to što smo obojica morali da ga napustimo i što nam je obojici povratak onemogućen, ja sam bio, u našim razgovorima, malo više blagonaklon prema gradu na Miljacki, jer sam iz njega vukao kudikamo lepše uspomene od onih koje je sa sobom poneo Momo.
Ipak, bez ikakve sumnje najvažnija Momina knjiga je „Sarajevska trilogija“. Tu je njegov nenadmašni stil briljirao. Zapanjujuće je s kojom je lakoćom baratao rečima. Kao Mesi i Ronaldo zajedno! Za njega su mnogi veliki svetski pisci, dobitnici najvećih nagrada, obični disleksičari. Kada sam je pročitao, priznao sam Momi da sam mislio da znam sve o našem rodnom gradu, ali da me je on demantovao.
Mominim „stopama“, postali ste i sami najpre Beograđanin, a potom i „beogradski pisac“ i pisac koji piše o Beogradu?
Kad bih ja uspeo da dosegnem Momin stil i veštinu baratanja rečima, bilo bi mi svejedno kako biste to nazvali. Još sam ja daleko od njega. Prirodno je da su teme mojih knjiga vezane za mesta odakle crpim inspiraciju. Da sam se doselio u Toronto, verovatno bih pisao knjigu o našim izbeglicama koji su postali Kanađani.
Postoji li iko, odista, ko bi se mogao smatrati Kaporovim nastavljačem, naslednikom?
Ja ga zasad ne vidim, a možda i ne treba. Možda bi novi, mladi pisci, trebalo da nađu neki svoj, poseban put za svoju književnost. Momo bi nama svima trebalo da bude uzor, i to ne samo kao vrstan stilista, već kao čovek koji je u sitnim, svakodnevnim stvarima nalazio suštinsku filozofiju i iz nje izvlačio eliksir večnoga života. On je u Kalenić pijaci pronašao i Makondo i Peterburg i Jerihon, a mi, obični smrtnici, u njoj vidimo samo mesto gde se prodaje voće i povrće.
Kakav je vaš odnos prema Momovim političkim stavovima?
Naši politički stavovi se nisu uvek poklapali, ali nisu bili ni previše udaljeni. Mislim da nam je u glavi cilj bio isti, ali su nam se pogledi na svet oko nas razdvajali isključivo zbog generacijske razlike.
Vremena se menjaju, zar ne? Evo, recimo, povodom priče o previranjima u Turskoj, setih se jedne Momine anegdote. Kako je poslednjih godina života sve češće letovao tamo, znao je da kaže da su njegovi preci od Turaka bežali u Crnu Goru, a on danas od Crne Gore beži u Tursku.
Autor: Marina Mirković
Izvor: Novosti