U novom romanu „
Apis i Aleksandar“
Nenad Novak Stefanović nam otkriva malo poznate detalje iz života istorijskih ličnosti o kojima smo mislili da znamo sve.
Pisca Nenada Novaka Stefanovića nazivaju hroničarom beogradskih tajni jer je svojim knjigama „
Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“ i „
Beograd kroz ključaonice 100 kuća“ čitaocima pružio jedinstveno iskustvo upoznavanja prestonice kroz istoriju najlepših ljubavnih priča i zdanja pored kojih svakodnevno prolazimo.
Tražeći te priče, naišao je na jednu koja ga je posebno zaintrigirala – slučajno je saznao u kojoj je kući rođen zaverenik Dragutin Dimitrijević Apis. Iako je početna ideja bila da napiše njegovu biografiju, ideje su počele da se granaju, razvijaju, da mu pružaju otpor – kako to kod njega obično biva – i tako je došlo do
dokumentarnog romana „Apis i Aleksandar“.
„Fascinirao me je detalj da su Aleksandar Obrenović i Apis rođeni iste godine sa tri dana razlike i možda nekih 300 metara razdaljine. Zaverenik je rođen u Cetinjskoj, a kralj na Terazijama. Potom sam krenuo da istražujem mnogo više nego što sam mislio i došao do podatka da su se oni mnogo više poznavali. I Apis i Draga su bili veoma bliski. To sam saznao iz nekih porodičnih razgovora. Apis je jedno vreme bio gardijski oficir na dvoru. Kralj Milan je dolazio kod njega u kuću na slavu. Sve ovo što vam pričam nije moja literarna opservacija već fakti do kojih se vrlo teško dolazi. Na primer, komšijska priča Apisa i Drage Mašin je priča o porodici koja je živela u kući između njihovih“, kaže Nenad Novak Stefanović.
Kako do Vas dolaze te priče, kako znate na koja vrata treba da pokucate?
Radom na knjigama koje se bave beogradskim pričama i tajnama upoznao sam ljude i ušao u stotine beogradskih kuća. Primili su me, dali mi porodične arhive i ispričali mnogo porodičnih priča, tako da sam za ovu saznao prilikom jednog razgovora na temu kuće iz 1935. godine. Vlasnica jedne art deko zgrade mi je ispričala da je njena baba bila u veoma bliskim odnosima sa Apisom, bili su prve komšije. Tad mi je rekla da im je komšinica bila i buduća kraljica. Tako da vrednost ove knjige čine, kad je u pitanju njena građa, novi podaci proistekli iz skrivenih porodičnih fotografija. Ja sam, naravno, prošao i uobičajeni korpus knjiga na ovu temu, ali sam došao do mnogih skrivenih priča o beogradskim porodicama. Otvorena mi je i arhiva beogradskog nuncija, koji je bio njihov komšija iz Englezovca. Tragao sam i na kraju i dolazio do bunkerisanih knjiga samo da bih iz njih izvukao nekoliko podataka koji su za sladokusce istorije. Jer ovo i jeste knjiga za one koji dobro znaju istoriju, i koji će moći da uživaju u otkrivanju zavereničkog u Beogradu.
Ipak je forma romana. Zašto?
Prvo sam mislio da napravim potpuno dokumentarnu, publicističku knjigu, u kojoj ću istraživati nivoe jedne povesti istorijskih ličnosti. Ali potom sam otkrio da postoje brojni trenuci koje niko ne može da objasni naukom ili nekom strukturom logike. Na primer, dinastija Obrenović je završila na vrlo indikativan način u istom datumu u mesecu. Tri poslednja Obrenovića – knez Mihailo, kralj Milan i kralj Aleksandar su ubijeni 29. u mesecu. A oficir koji je ubio kralja tog 29. maja sahranjen je na parceli 29 na Novom groblju. Mene je to opsedalo i onda sam počeo da otkrivam mnoge nepoznanice na koje niko nije imao odgovor. Jedna od njih je odnos Apisa i Makenzija i čudan uticaj koji je engleski milioner koji je ovde živeo i napravio Englezovac imao na Apisa. Ili sama ličnost Drage, koja je bila u romansi sa Bogdanom Popovićem, jednim od možda najvećih književnih autoriteta kod nas. Popović je i posle razvoda nju na neki način protažirao i izdržavao. Oni su bili u vezi, on je uticao na nju. Zanimali su me ti skriveni podaci koje sam nalazio po starim knjigama. Predratni novinari Politike, koji su još bili živi kad sam počinjao da se bavim novinarstvom, pričali su šta se govorilo po Beogradu o Obrenovićima. Tako sam čuo mnoštvo detalja, oni su se namnožili, pa sam napravio formu primerenu ovoj građi – sve je tačno, uz neke dijaloge koje sam pomerio i zaključke koje sam morao da donesem. Apisovo rođenje, koje se desilo gde se desilo, tačno je. Njegova sestra je rekla: „Beše to kuća niskog plafona u kojoj je odjeknuo njegov plač“, a tu rečenicu sam razradio, jer je izazvala slike, pogotovo kad sam otišao na mesto gde je bila ta kuća.
Pisali ste ovaj roman kao triler u kojem se već na početku zna ubica, što je ogroman izazov za pisca. Kako održati napetost kada se zna ishod?
Ovo je triler, ali je u pitanju kraljeubistvo, zaverenički pravljeno. Svi znamo šta se na kraju desilo, ali je pitanje kojim stilskim metodama, kojim poetičkim pristupom oneobičiti sve što mislimo da znamo a da čitalac ne kaže kako je sve fikcija. Tu sam se najviše napregao, i to je moj doprinos ovom žanru. Moja kompozicija je namenski pravljena tako da održava fakte, ali i gura radnju jer je sastavni deo radnje.
Da li je rad na svakoj Vašoj knjizi ovako specifičan?
Ova mi je posebno bila izazov jer se u njoj spajaju dve stvari. S jedne strane je faktografija – prvo morate da dođete do tih podataka, a to je teško, pogotovo u doba korone gde vas neko mora pustiti iza vrata. A s druge strane, morate da obratite pažnju na zvuk i stil, mnogo više nego u publicistici, priča mora da ima književni tok, mora da ima književni zvuk, tako da sam svako poglavlje – a ima ih 92 – obogatio. Svako ima svoj podnaslov, svoju tačnost i poetičnost.
Zašto je ovo roman o ljubavi i kazni?
Svi su kažnjeni jer vole, samo različito. Apis voli Srbiju, Aleksandar voli Dragu, Draga voli moć. I svi su zbog svoje ljubavi kažnjeni. Apis će biti kažnjen 1917. godine. On je svesno otišao u smrt, svestan da njegova ljubav prema otadžbini mora da bude kažnjena zbog 1903. Aleksandar je kažnjen zbog nedozvoljene ljubavi koju vladar ne sme sebi da dozvoli, a Draga zbog prevelike ljubavi prema moći. Sve je preterano, a bogovi kažnjavaju preteranost.
Čini se da ćemo kroz ovu knjigu i Apisa i Aleksandra upoznati na drugačiji način i da ste ovom knjigom došli do podataka koji do sada nisu bili osvetljeni.
Neki uopšte nisu bili poznati. Knjiga je ilustrovana samo jednom fotografijom –lekarske table iz predratnog Beograda, koja predstavlja jedini trag Apisove porodice u Beogradu i nalazi se na mestu gde se Apis rodio. Moja privilegija je što sam imao priliku da uđem u te kuće, da zavirim u ta dvorišta. Svom čitaocu dajem veliku nagradu za vreme koje utroši čitajući moju knjigu, a ta nagrada je putovanje kroz Beograd. Jer ova knjiga je zamišljena kao istorijska tura. Na početku i kažem „Pođite za mnom na
Apis & Aleksandar tour“. Vodič kroz meandre predratnog vremena počinje iz napuštene Vajfertove pivare u Cetinjskoj ulici, na tom mestu Apis je rođen i tu počinje roman, odnosno tura. Počinjemo antičkim prizivom jer poslednje poglavlje u smislu celine se zove Eksodos – izlazna pesma hora. Čitalac koji krene sa mnom na ovu turu, kroz meandre zavere, proći će kroz mesta kojih više nema.
Kakva nagrada Vas kao autora čeka na kraju tog puta?
Prva i najveća nagrada je predah jer pisanje ovog romana je, ne računajući sakupljanje građe, trajalo pune dve godine svakog dana. To je 700 radnih dana i stalno gnjuranje kroz građu, kroz vreme, kroz sebe, i na kraju je jedina nagrada uspeh da isplivate i udahnete vazduh. Druga nagrada je, po mom mišljenju, pravedna nadoknada čitaocu za samoću i vreme izdvojeno za ovu knjigu jer ga pažljivo vodim kroz grad, a istovremeno i kroz zaveru i u dubinu duše tih ljudi.
U ovoj knjizi dajete i izuzetan opis važnih žena onog doba, kao što su bile Natalija Obrenović i Draga Mašin. Kakva je njihova uloga u istoriji, a kakva u ovoj priči?
U ovoj knjizi nazivao sam ih jakim ženama. Iznenadio sam se kad sam shvatio koliko je uticaj žena u Beogradu s kraja 19. veka bio veći od onoga što se zvalo formom njihovog prava, jer one nisu imale pravo glasa. Brak kraljice Natalije sa Milanom je bio rat protiv Milana, ona se borila za svoje mesto, po mom mišljenju čak i destruktivno. Nije joj pristajalo da bude supruga. Tražila je da bude suvladarka, i to je i bila jer je postavljala ministre. Draga je takođe bila suvladarka. Tu je priča o velikom i ozbiljnom uticaju Više ženske škole. To je bio ženski fakultet u 19. veku i oformio je mrežu učiteljica, školovanih žena u Srbiji. Apisova sestra je bila đak generacije u toj školi i vrlo je uticala na njega.
Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 13