Nova knjiga
Nenada Novaka Stefanovića „
Srbija opisana kućama“ (u izdanju Lagune) kroz različite epohe govori o načinima gradnje i arhitektonskim stilovima, od Lepenskog Vira do novobeogradskog Bloka 23. Ujedno je ovo i pripovest o srpskim srednjovekovnim manastirima i tvrđavama, vojvođanskim palatama i raskošnim secesijskim kućama, a za sve su vezane ljudske sudbine i istorijske ličnosti poput Karađorđa, Bore Stankovića, kraljice Drage, Bogdana Bogdanovića. Nenad Novak Stefanović zaljubljenik je u dušu kuća, pisao je o onim beogradskim, a sada je krenuo na put širom Srbije.
Posle knjige o ljubavnoj istoriji Beograda i stotinu beogradskih kuća, nastavljate da ispisujete istoriju Srbije kroz priče o kućama. Kako kuće progovaraju o ljudima i dobima?
Svojim jezikom, koji sam učio, kao što se uči jezik grada ili jezik ptica. Najpre je važno umeti slušati. Životopisi kuća su u zidovima, u porodičnim papirima sklonjenim po pretrpanim ormanima, kao i u ljudima koji su ih gradili i u njima živeli. Graditeljska istorija Srbije je bogata, njen vremenski raspon iznosi devet hiljada godina! Toliki je razmak između mezolitskog naselja Lepenski vir pored Dunava i brutalističkog Bloka 23 na obali Save, na Novom Beogradu. Početne i završne tačke moje knjige „Srbija opisana kućama“. Taj arhitektonski luk je realan, te građevine se mogu dodirnuti i moja knjiga je upravo neka vrsta vodiča, namenjenog da se stavi u džep i da se s njim krene na put po kulturnim slojevima naše lepe zemlje.
Dokazujete da je istorija izgradnje i ljudske kreativnosti u stvari i povest o osvajanju, rušenju i stradanju... Tome ste posvetili posebno poglavlje, i to za starije od 40 godina?
Kao što na TV programu pred početak nekog filma izlazi upozorenje da nije preporučljivo za mlađe od 18 ili 12 godina, ja sam napisao jednu priču u knjizi koju ne preporučujem mlađima od 40 godina, a to je priča o nama. Uporedo sa nagonom stvaranja, koji bi se mogao nazvati libidom, primećujemo da deluje i nagon koji klasična psihoanaliza naziva nagon mortido – nagon uništenja. Graditeljska povest Beograda, na primer, ciklično je smenjivanje sila libida i mortida. Opšte je poznato da enciklopedije beleže kako je Beograd najviše puta bombardovana prestonica i mi još saplićemo pogled o velike ruševine u samom centru grada, mislim na Dobrovićevu zgradu Generalštaba. Ta dinamična dihotomija libida i mortida eruptivno progovara u urbanitetu prestonice.
Zašto ste ovoga puta posegnuli i dalje i dublje u istoriju, u vreme otkrića naših najvećih arheologa i geologa, Dragoslava Srejovića, geologa Jovana Žujovića, arheologa Miodraga Grbića, i drugih?
Srbija je radost arheologa, primetio je još Feliks Kanic. Zemlja smo bogata kulturnim slojevima. U parku kod Narodne skupštine dok razgovaramo, stoji otkopan vredan nalaz iz rimske epohe Beograda, nekih 80 metara dobro očuvanog rimskog akvadukta iz drugog ili trećeg veka naše ere, koji je vodio od današnjeg Trga Nikole Pašića ka Tašmajdanu. Izuzetno vredan nalaz koji nam govori o uticaju rimskog graditeljstva i takvim nalazom bi se ponosio svaki grad Evrope i dobro bi ga zaštitio. Nazvao sam to poglavlje Podzemno svetlo Rima. Nadam se da će biti napravljen arheopark na tom mestu, na krovu podzemne garaže, i da akvadukt neće uništiti neka provincijalna raspamet. I da ćemo s ponosom pokazivati svoje arheološko blago, koje su izneli na videlo radoznali prsti pomenutih naučnika. S njihovim prstima zavučenim u tortu istorijskih slojeva Srbije bilo mi je logično da počnem knjigu.
Podsećate neprestano na urbane legende, na to da je Srejović ličio na lepenske figure, a kada je reč o iskopinama Singdidunuma, na koga Vam je zaličila Beba Lončar, sa vremenske distance od 18 vekova, kako tumačite istorijske sinhronicitete?
Mi živimo i kroz svoje pretke. A naši preci su i sve one stare kulture koje baštinimo. Lik Rimljanke iz Singidunuma i Bebe Lončar osamnaest vekova kasnije dok vozi vespu Bulevarom revolucije, trasiranim u rimsko doba kao Via militaris, meni su toliko bili slični da sam morao da ih uporedim u knjizi. Beogradski „fensi“ stil kroz vekove. Kroz celu knjigu ponavljam da istorija Srba ne počinje od doseljavanja Slovena u šestom veku, jer srpski narod je kulturno mnogo stariji i baštinik je drevnih tradicija tla na kojem danas živimo. Ne treba se odricati bogatstva koje smo dobili usudom življenja na promaji istorije. To je obično kazna, ali i dar.
Preko rimskog i turskog perioda stižemo do kneza Mihaila Obrenovića i pitanja nacionalnog identiteta. O čemu govori tužna sudbina letnje rezidencije kneza Mihaila u Aranđelovcu?
Možda govori o karmi nedovršenosti ovdašnjih vladarskih zamisli. Meni se nametnulo poređenje dva istorijska fakta, i da je knez Mihailo ubijen u atentatu ne uspevši da vidi dovršenje letnjeg dvora u Aranđelovcu, ali i mnogo kasnije istovetan životni kraj premijera Zorana Đinđić koji je hteo da to zdanje bude renovirano za proslavu 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka. Kako bih vam rekao... Magmatična je ovdašnja svaka ideja o identitetu. Pogledajte kako propada to velelepno znanje, kao neka velika opomena o nedovršenosti poslova koji čekaju ovaj nacion, da se izrazimo u stilu „
Seoba“
Crnjanskog.
Kako su zgrade progovorile političkim jezikom u vreme raskida sa Sovjetima, kako je Bogdan Bogdanović video Beograd?
Socrealizam kao sovjetski tip gradnje trajao je koju godinu po Rezoluciji IB-a i praktično ga je smestio na depo arhitekture Bogdan Bogdanović svojim tekstom u Borbi, ali i svojim delom. On je pravio jugoslovenske Stounhendž kompozicije koje su partizansku epopeju predstavljale kao borbu dece sunca protiv sila mraka. To je bilo nešto novo, otklon od dogme „gvozdene zavese“. Značajni su takvi ljudi kao što je bio Bogdan Bogdanović, premda se ne slažem s mnogim njegovim idejama, važno je imati u intelektualnoj zajednici i one koji plivaju uzvodno, kad svi plivaju lakše niz vodu. Uvek je dobro da neko osvetli i drugu mogućnost koju većina ne vidi ili ne želi da gleda.
Autor: Marina Vulićević
Izvor:
Politika