Da li žena može da se upusti u dečačku fantaziju o pustom ostrvu – i još se ludo zabavi? Južnoafrički pisac i nobelovac Dž. M. Kuci napisao je
Foa kao robinzonijadu u kojoj je sve pomalo izvrnuto. Verujem da vam se ovih dana lako omakne „E da mi je samo da odem na pusto ostrvo!“, ali ne recite to dvaput: robinzonijada je upravo nova obrada popularne priče o Robinzonu Krusou, koji je postao paradigma vremena kolonijalnih osvajanja i prevlasti belog čoveka.
Robinzon govori o belom čoveku koji je stvorio puritansko, harmonično društvo na pustom ostrvu koje cveta od rada i reda, a oponira tadašnjem svetu ogrezlom u kolonijalnim osvajanjima, premda se iz današnje perspektive čita kao odraz arogancije belog čoveka koji može sve ako mu je pri ruci jedan crnac.
Simptomatično je da je Kuci pisac iz Južnoafričke republike, a glavni lik je ovog puta žena, Suzan, koja se u
Foa „nasukala“ iz Defoovog romana o Roksani, protofeminističkoj figuri koja je u osamnaestom veku bila zemljoposednica sa nebrojenim ljubavnim avanturama. Suzan je sve samo ne skrušena žena po merilima bilo kog vremena. Ovo nije sladunjava priča o ženskoj slobodi u vremenu kada takve odrednice nisu ni postojale, već priča o ženi koja je, poput Defoove Mol Flenders i Roksane, bila malo prevarantskog duha, upadala u avanture i imala sve izglede da postane stvaralac.
Ona se upušta u pomorsku avanturu da pronađe svoju otetu ćerku, ali je izbačena sa broda kojim su upravljali muškarci, zajedno sa svrgnutim kapetanom kome je bila ljubavnica, i to pravo na Robinzonovo ostrvo gde ga zatiče ostarelog, lenjog i dokonog. Robinzon nema nikakve civilizacijske ambicije, ne pada mu na pamet da privređuje, proizvodi i uređuje neko novo idealno društvo, a Petko je nem, jer šta će jednom crncu moć govora, kad već ima svog gospodara da govori u njegovo ime.
Nakon niza avantura Robinzon, koji je ovde potpuno sporedni lik, umire, a Suzan se nekako izbavi sa ostrva. Po povratku u Englesku, Suzan kao prva brodolomnica pokušava da iskoristi svoju pustolovinu i na njoj zaradi neki dinar. Međutim, čak i kad marginalizovani i obespravljeni dobiju slobodu izražavanja, oni su nesposobni da operišu svojim novim oruđem. Ona ne piše kao žena, osećajno i pedantno, već „aljkavo“ – sklona je zamornim refleksijama o najbizarnijim sitnicama, tugaljivim opisima i sentimentalnim ispadima. Ali pošto je ona jedna agilna žena koja je sposobna da preskoči konvencije koje joj ionako ne idu u korist, unajmljuje afirmisanog agenta-pisca – Foa. Još jednom postmodernističkim mahinacijom, Kuci uvodi samog Defoa u priču, bez aristokratskog prefiksa „de“, što ironično aludira sa poznate Defoove plemićke ambicije. Ovog puta on je unajmljen da jednoj ženi pomogne da napiše roman, što će reći da je u ovoj robinzonijadi „Neprijatelj“ iz naslova (
Fo) možda sam autor koji je pervertovao izvorno žensku avanturističku priču u mušku puritansku pripovest o brodolomu – jer drugačije se ne može. Ili su Suzan i Petko neprijatelji uspostavljene istorije i tradicije?
Ova vrsta istorijske neminovnosti odzvanja celim romanom. Mi i ne znamo druge priče do onih koje govore o privilegovanima. A kada u centar priče dođu marginalizovani, priča se urušava jer ne postoje pripovedna sredstva da se opišu njihova iskustva i sudbine. Suzan pokušava da opismeni nemog Petka, a njegova monumentalna tišina sublimira istorijski status crnačkog pitanja. Na kraju se iz Petkovih usta proliva bujica koja obavija ceo svet nečim što još nije dobilo ni oblik ni smisao. Kada bi viševekovno ćutanje i progovorilo, možda bi nas samo preplavilo i poništilo.
Usta mu se otvaraju. Iz njega navire lagana bujica, bez daha, bez prekida. Struji uvis iz njegovog tela i lije po meni; teče kroz kabinu, kroz olupinu; zapljuskuje hridi i obale ostrva, razliva se na sever i na jug s kraja na kraj zemaljske kugle. Blaga i hladna, tamna i beskrajna, dobuje mi po kapcima, po koži moga lica.
Biće da su i žensko stvaranje i govor jednog crnca neartikulisane bujice, bez daha i prekida otrgnute iz grla onog koji ne ume da govori, rasute po svetu koji ne ume da prepozna jezik obespravljenih, koji nisu ni znali da imaju neka prava i potrebe.
Autorka teksta: Nevena Milojević