Nil Gejmen zamišljeno govori o nalivperima, beležnicama i procesu pisanja

Prošlog februara, autor, preduzetnik i autor podkasta, Tim Feris, obavio je devedesetominutni intervju sa Nilom Gejmenom. U 13:30h, razgovor kreće u smeru Gejmenovog procesa pisanja, i tu započinju dugu i zanimljivu diskusiju o svetu nalivpera, beležnica (zašto više voli nemačke beležnice marke Leuchtturm od beležnica marke Moleskine), i o tome kako svoje romane piše rukom.

Postoje li neka druga pravila ili stvari koje su vam svete ili koje su vam važne za proces pisanja?

Neke od njih su za mene samo stvari. Na primer, uglavnom pišem prvu verziju rukopisa nalivperom, jer, zapravo, uživam u procesu pisanja penkalom. Sviđa mi se taj osećaj. Volim da skidam poklopac. Sviđa mi se njegova težina. Sve to mi se sviđa, zato ću uzeti svesku, nalivpero i pisaću. Ako radim na nečemu dugačkom, ako radim na romanu, na primer, uvek ću imati bar dva nalivpera u opticaju, sa bar dve različite boje, jer tako lako mogu da vidim koliko sam uradio tog dana. Mogu samo da pogledam papir i kažem: „Gle! Pet stranica ispisanih smeđom bojom. Ma vidi ti to! Pola stranice ispisano crnom bojom. To nije bio produktivan dan. Devet stranica ispisanih plavom bojom, super, kakav sjajan dan.“

To vam pokazuje da li radite, da li napredujete. Šta se zapravo događa. Volim ovo da radim, zato što me podseća da niko, u stvari, i ne treba da pročita prvu verziju vaše knjige. Ona može da pođe u pogrešnom smeru, može biti potpuna propast, može – možete promeniti starost, pol, broj likova, možete vratiti u život nekoga ko je umro. Niko nikada ne mora da zna šta se dešava u prvoj verziji. Vi sami sebi pričate priču.

Zatim ću sesti i kucati. Staviću to sve u računar, a što se mene tiče, drugu verziju pokušavam da napišem kao da sve vreme znam šta radim.

Da li uređujete prvu verziju odmah kada je kucate na računaru, ili sve iskucate onako kako je na papiru, pa zatim uređujete?

Ne, to je moj postupak uređivanja. Kucanje na računaru smatram svojom drugom verzijom knjige. Mala digresija... Kad sam imao, koliko sam ono imao…? Dvadeset sedam, dvadeset osam? Kada smo još uvek koristili pisaće mašine i kada je samo nas nekoliko koristilo procesore teksta, kabaste uređaje sa diskovima, na kojima nije moglo da se sačuva mnogo podataka, uređivao sam antologiju i uživao sam u uređivanju svoje antologije.

Većina priča koje su stizale imale su oko 3.000 reči. Zatim nakon pet, šest, sedam godina, sredinom devedesetih, svi su koristili računare, a ja sam uređivao još jednu antologiju kratkih priča. Priče koje smo dobijali obično su imale između 6.000 i 9.000 reči. Nisu imale neku komplikovaniju radnju od priča koje su imale 3.000 reči. Onda sam shvatio da je to što se dešava, zapravo, računarska stvar, jer kada kucate i zapisujete stvari, to je posao. A ako imate računar, dodavanje stvari nije posao. Odabir predstavlja posao. Pomalo se širi, poput gasa. Ako postoje dve stvari koje želite da kažete, kažite. Ako postoje stvari koje želite da dodate, dodajte ih, ali sam zatim pomislio: „U redu, ne smem to da radim, jer će inače moj rad biti poput balona, naduvan i tanak.“

Ono što volim, ako nešto napišem na računaru i odlučim da obrišem jedan deo, jeste to što imam osećaj kao da je nestao jedan deo posla koji sam obavio. Obrišem stranicu i po i osećam kako je stranica i po upravo nestala. To je strana i po posla koji sam upravo izgubio. A ako zapisujem u beležnicu i kucam na računaru, mogu pogledati neki deo i reći: „O, ne treba mi ova strana i po“. Izostavim je, uštedim sebi vreme i onda se osećam kao da sam častio sam sebe.

Uvek se trudim da u glavi imam misao da možda nekako, na nekom kosmičkom nivou, nekome plaćam za svaku reč, kako bih mogao da pišem, a ako već pišem, trebalo bi da reči budu bitne, da nešto znače. To mi je uvek važno.

Ovo bi moglo da deluje kao jako obično pitanje, ali koju vrstu beležnica preferirate? Da li su to velike sveske ili rokovnici? Koju vrstu beležnica?

Kad su izašle, stvarno sam voleo – koristio sam mnogo različitih. Kupovao sam velike za crtanje, koje su, na kraju, bile prevelike, mada mi se dopalo koliko preglednije mogu da vidim stvari na stranici. To su one na kojima sam pisao „Zvezdanu prašinu“ i „Američke bogove“, velike, ali nisu bile praktične za nošenje. Onda sam prešao na beležnice marke Moleskine, i voleo sam ih kad su se prvi put pojavile, ali onda im se pogoršao kvalitet papira. Kvalitet papira nije važan, osim ako pišete nalivperom, jer mastilo procuri. Na primer, pišete na jednoj stranici, ali sledeću morate da preskočite, jer je mastilo prešlo na nju, te morate da pišete na onoj sledećoj strani.

Divan pisac horor fantastike Džo Hil, mi je pre otprilike šest ili sedam godina preporučio beležnice Leuchtturm. Moja uobičajena beležnica trenutno je Leuchtturm, jer mi se jako sviđa način na koji se mogu obeležiti strane, kao i debljina papira. Poput Moleskine beležnica su, ali su porše verzija. Mnogo su bolje.

Takođe pišem, napisao sam „Knjigu o groblju“ i roman na kom trenutno radim u prelepim knjigama koje sam kupio u knjižari u Veneciji, koja se nalazi u samom mostu. Negde u Veneciji, na jednom mostu, postoji mala knjižara u kojoj mogu da se kupe prelepe, prazne kožne knjige, koje liče na prave knjige sa tvrdim povezom, ali imaju prazne strane. U jednoj od njih napisao sam „Knjigu o groblju“. Kupio sam četiri, a sada drugu koristim za novi roman, koji će možda preći i u treću. Nisam siguran.

Onda, kod kuće, kažem kod kuće, mislim na svoju kuću u Viskonsinu, gde se nalaze moje stvari, imam svoje – živimo u Vudstoku, ali stvari koje sam sakupljo ceo život se i dalje nalaze u mojoj kući u Viskonsinu, koja je, u stvari, postala arhiva. Zapravo je nekako fenomenalno imati kuću koja je, u stvari, arhiva, a u toj kući me čeka knjiga koju sam sebi kupio pre oko 25 godina, i pre nego što umrem, planiram da u njoj napišem roman. To je knjiga računa iz sredine 19. veka. Ima 500 stranica. Svaka stranica je numerisana. U njoj su nacrtane linije, ali su blede, pa bi bilo lepo napisati knjigu u njoj, a napravljena je tako da svaka pojedinačna stranica bude ravna.

Ogromna je i teška i izgleda kao knjiga u kojoj bi Dikens ili neko drugi napisao roman, a ja samo čekam neku veliku ideju koja je dovoljno čudna i nalik na Dikensove romane, i ne znam da li ću u njoj pisati nalivperom koje ću umakati direktno u mastilo, još nisam siguran, ali svakako želim da u toj knjizi pišem vikotrijanskim nalivperom koje ima tanki bakarni završetak. To su ona stara, fleksibilna nalivpera, kojima možete da pravite šire i uže linije, a koja su prestali da prave kada je karbonski papir postao popularan. Želim da pišem onim kitnjastim vikorijanskim rukopisom.

Upravo zamišljam kako stavljate nalivpero na prvu stranicu, kako završavate tu prvu stranicu i kako se posle osećate. To će biti dobar dan.

Biće to ili dobar ili neverovatno loš dan. Kada dođete do kraja prve stranice, pomislite „O, ne! Imao sam ovu čistu“, to je ono što govorim mladim piscima, i nije bitno koliko mladi pisac zaista ima godina. Morate samo početi, i sve što uradite, možete popraviti. Ono što ne možete popraviti jeste savršenstvo prazne stranice. Ono što ne možete popraviti jeste čista, neispunjena belina ekrana ili stranice na kojoj nema ništa, jer tu nema šta da se popravi.

Evo baš razmišljam, čini mi se da smo pričali o odlukama koje ste doneli, načinima koje ste pronašli i nabrojali, o tome kako da pisanje ne bude neprivlačno ili dosadno nakon pet minuta, o tome kako poboljšati pisanje i kako učiniti da bude prijatno. Ne znam da li je to sve tačno.

To je tačno, ali tu postoji i drugi razlog, koji je nekako čudan, a to je da pokušavam da umanjim ono što radim, a ne da ga činim važnim i teškim, jer me to paralizuje. Kada sam počeo da pišem imao sam pisaću mašinu. Bila je to ručna pisaća mašina. Kada sam prodao svoju prvu knjigu, imao sam novca da kupim električnu pisaću mašinu.

Koju ste knjigu prvo napisali?

Bože. Zapravo se ne sećam da li sam kupio električnu pisaću mašinu novcem koji sam dobio od „Ghastly Beyond Belief“, knjige o naučnoj fantastici i fantastičnim citatima, koju sam pisao sa Kim Njuman ili za biografiju Djuran Djuran. Bilo kako bilo, imao sam samo 23 godine. Tada sam svoju prvu verziju pisao na staroj hartiji, jako zbijeno, tako da se papir kasnije nije mogao iskoristiti, i da bi mi stalo što više reči. Papir je bio skup. Uvek sam to morao da radim. Sećam se koliko sam bio srećan kada sam kupio svoj prvi računar, što više neću morati da prljam papir. Ništa nije bilo važno dok ne bih pritisnuo dugme za štampanje, što je bilo apsolutno i potpuno oslobađajuće.

A onda, deceniju kasnije, uzeo sam svesku kako bih napisao knjigu „Zvezdana prašina“, za koju sam želeo da ima starinski duh, pa sam mislio da verovatno postoji razlika ako neko piše nalivperom. Primetili ste da stil 17. i 18. veka odlikuju jako dugačke rečenice i pasusi. Mislim da je to tako jer su se u to vreme koristile olovke koje su se umakale u mastila, i sušile su se ako bi se pravila pauza u pisanju. Jednostavno morate da nastavite. Prisiljava vas da pišete dugačke rečenice i dugačke pasuse, nastavljate da se krećete i razmišljate unapred.

Ako pišete na računaru, razmišljaćete o nečemu što ste zamislili, to ćete iskucati i pogledati, a zatim prepravljati dok ne bude baš ono što ste zamislili. Ako pišete nalivperom, ako to učinite, imaćete išaranu stranicu, tako da je zapravo lakše da unapred razmišljate. Usporite malo, ali zamislite rečenicu od početka do kraja, a zatim počnete da pišete.

To napišete, pa zastanete, a zatim napišete sledeću rečenicu. Bar sam ja tako želeo da pišem, jer sam hteo da „Zvezdana prašina“ daje utisak kao da je pisana krajem 1920-ih. Pomislio sam da ako želim da napišem takvu knjigu, moram da nabavim nalivpero i svesku, pa sam od tada počeo da ih koristim. Opet kažem, ono što volim jeste što sam se odjednom osetio slobodu, rekavši sebi: „Ah, zapravo ne pišem reči koje neće biti ispisane na ekranu računara.“

Autor: Tim Feris
Izvor: openculture.com
Prevod: Lidija Janjić