Ništa nije slučajno

Borha Vilaseka je španski filozof, predavač i autor pedagoških projekata usmerenih na buđenje svesti i promenu društvene paradigme. Osnivač je Kuestione, obrazovne zajednice za nekonformiste koja promoviše programe za razvoj u različitim oblastima života. Jedan je od vodećih stručnjaka španskog govornog područja u oblasti samospoznaje, duhovnog razvoja i profesionalnog ostvarivanja. U svojoj najnovijoj knjizi „Las casualidades no existen“ Vilaseka nas uvodi u temu pripovedajući vrlo neposredno o sopstvenom iskustvu. U svom četrdesetogodišnjem životu bio je skeptik, pa ateista, a onda i nihilista, sve dok nije došao do spoznaje iz naslova. Osnovnu premisu njegovog dela predstavlja tvrdnja da je ego izvor svih naših problema i krivac koji nas koči u pronalaženju smisla i spoznavanju suštinske prirode stvari.

U uvodu problematizuje organizovane religije, njihovu evoluciju kroz vreme i šta predstavljaju u moderno doba. Sa jedne strane ređa stavke grupisane u kolonu RELIGIJA BEZ SPIRITUALNOSTI, sučeljavajući ih sa stavkama u drugoj koloni koju naziva SPIRITUALNOST BEZ RELIGIJE. Od prve ka drugoj vodi BUĐENJE SVESTI (promena paradigme) koje se desi kada se nalazimo u duhovnoj krizi. Stvarnost je u svojoj suštini neutralna i ništa što nam se dešava nema tu moć da nas povredi niti pomeri ako to sami ne dozvolimo. Sva patnja ima korene u našoj svesti, ne u stvarnosti, i direktan je proizvod egocentrične kulture u kojoj živimo. Programirani smo da ispadnemo iz koloseka kada stvari ne idu u skladu sa našim očekivanjima. Suštinski problem leži u tumačenju okolnosti i percepciji koja se zasniva na ograničenim ubeđenjima.

Ego nas ubeđuje da smo žrtve stvarnosti, ali uzrok našeg nezadovoljstva nema nikakve veze sa onim što se dešava izvan nas. Kao ni sa onim što mi mislimo o stvarima koje nam se dešavaju. Pravi uzrok našeg nezadovoljstva leži u činjenici da verujemo u ono što mislimo o stvarima koje nam se dešavaju. Biti osvešćen znači uočavati razliku između onoga što se trenutno dešava, što je uvek neutralno, i onoga što mi mislimo o tome, što predstavlja subjektivnu distorziju. Univerzalna istina je da realnost nema moć da nas povredi jer je suštinski neutralna. Pravi uzrok naših muka je što smo uslovljeni da verujemo u određene stvari. Odatle misli haotično kreću i odatle se kognitivni proces otima svakoj kontroli. Da bi se okolnosti promenile, mi moramo da promenimo način razmišljanja i svoj stav. Odatle i potreba da se reprogramira svest.

Kada se poistovećujemo sa egom, mislima i verovanjima, naš svakodnevni život je ono što mistici nazivaju „egoistična svest“ ili „dualna svest“. Na taj način mi svet posmatramo kao nešto odvojeno od nas samih. Sve vreme delimo stvari na „ono spolja“ i „ono unutra“. Živimo u mentalnom zatvoru, a taj zatvor nema rešetke. Izlazak iz ovog zatvora nije nešto na čemu svesno radimo, tu stupa na snagu naša istinska priroda, manifestuje se naša suština, naše biće, ono sa čim se rađamo. Možemo raditi na poboljšavanju okolnosti, možemo da meditiramo, kontempliramo, opuštamo se, ali oslobađanje se dešava spontano. Ne čine nas naša ubeđenja ni naše misli, ne čine nas osećanja ni stanje duha, sve je to prolazno. Treba da postanemo sposobni da stvari sagledamo spolja.

A kada shvatimo da nam ništa zaista ne pripada, stopili smo se sa suštinom. Odričemo se iluzije da zaista možemo posedovati nešto, što je oslobađajuće iskustvo. U skladu sa početnom premisom, slobodna volja ne postoji – ona je direktni produžetak ega. Treba se jednostavno prepustiti i pustiti „život da nas živi“. Tek tada ćemo shvatiti da se stvari ne dešavaju zahvaljujući nama, već uprkos našim delovanjima.

Autor teksta: Ivana Veselinović