Novi intervju Igora Marojevića o „Romanu o pijanstvima“

Pred čitaocima je novi roman Igora Marojevića intrigantnog naslova i još jedna tabu tema srpskog društva. Posle priča o progonu fosksdojčera u Vojvodini, smrti i samoubistvu, kao o jednoj temi koja nije tabuizirana kod nas, a to je bombardovanje SRJ, na red je došao alkoholizam. „Roman o pijanstvima“ je, kako sam kaže, njegova najbeskompromisnija knjiga. Pisana je u prvom licu, dinamičnije i sa manje obzira prema tabuu. To je iskrena i uzbudljiva priča o upečatljivim iskustvima bezimenog četrdesetogodišnjeg povratnika sa Zapada, od njegovih prvih pijanstava do pokušaja da se vrati trezvenjačkom svetu.
 
Igor Marojević smatra da je njegova misija da u mejnstrim unese cinizam i ironiju, koje ova sredina odacuje kao štetna sredstva, a on misli da su lekovita. „Ako bih pravio paralelu sa rok muzikom, naravno imajući u vidu različite stvaralačke i tržišne srazmere, sebe bih mogao da uporedim sa grupom The Cure ili Depeche Mode koje ukupnom strukturom kompozicija nisu pripadali mejnstrimu, ali je široka publika u refrenima njihovih pesama nalazila nešto za sebe“, objašnjava.

U okvir za njegovu biografiju staje: rođen 12. jula 1968. godine u Vrbasu. Mladalačke avanture Igora Marojevića obojile su, između ostalog rok muzika i pevanje u nekoliko bendova. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Posle pet godina, koliko je živeo u Barseloni, vratio se u Zemun, gde zaogrnut beskrajem vremena i danas živi i stvara.

Autor je „Beogradskog petoknjižja“ (romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, i zbirka priča „Beograđanke“) i „Etnofikcije“ (romani „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“). Sa španskog je prevodio, između ostalog, knjige Ane Marije Matute, Roberta Bolanja, Maksa Auba i „Biografiju Tomasa Bernharda“ Migela Saensa. Dobitnik je više književnih nagrada, između ostalog „Károly Szirmai“, Nagrade iz Fonda „Borislav Pekić“ i „Desimir Tošić“.
 
Odakle potreba da napišete „Roman o pijantvima“?

Alkohol je u mojim ranijim knjiga bio sporedan ali ne i neupečatljiv motiv. To teško i da bi bilo moguće, budući da sam se dok sam usputno obrađivao probrani materijal iz stvarnosti, uverio da je alkohol odličan scenarista i reditelj grotesknih interakcija dveju ili više našljemanih osoba. Stoga mi je u trenutku kad mi je došlo, preostalo da se koncentrišem i uz život junaka prikačim niz takvih situacija, dajući fikcionalnom znatno manje prostora nego što sam to radio u ostalim knjigama, otkriva u intervjuu za MediaSferu.
 
Neka od najboljih dela svetske i naše književnosti natopljena su alkoholom. Koliko su uticaja kafane i dobra kapljica imale na vašu literaturu?

Već sam govorio da sam se žrtvovao za potrebe ove knjige, građu sam istraživao kroz životne okolnosti, iz prve ruke. Međutim, glavni junak „Romana o pijanstvima“ nije čovek koji samo pije, on gleda i druge kako to rade, i kako rade i druge stvari. Upravo stoga i zbog činjenice da sam građu intenzivno istraživao u određenim razdobljima dvadeset prvog veka, ovo štivo više od klasika književnosti o alkoholizmu propituje ženska pijanstva, i za razliku od takvih dela tretira i vikend-pijanstva, ženska pijanstva, čet-pijanstva, kao i cirku manje-više uspešnih ljudi koji stižu da sve obaveze završe na vreme ali i da se oleše. Na moju literaturu, pre svega na „Roman o pijanstvima“, imale su priličnog uticaja i kafana, i dobra, i rđava kapljica.
 
Da li čovek, kada je pijan, lakše podnosi stvarnost, političku i kulturološku situaciju u zemlji?

 Glavni junak i pripovedač „Romana o pijanstvima“ upravo s tom idejom olakšava lični šok kulture usled povratka sa Zapada – gde je proveo šest godina – u Beograd. Međutim, ispostavlja se da on sebi zapravo otežava život. I ne samo time, nego i promiskuitetom kao još jednom strategijom kojom je naumio da lakše podnese, kako kažete, stvarnost, političku i kulturološku situaciju u zemlji. Ja se u potpunosti slažem sa njim da čovek kada je pijan sve to podnosi lakše na kratki rok, a na dugi rok – teže. Alkohol nije samo izvrstan scenarista i reditelj nego i nenadmašan depresant.
 
Može li „Roman o pijanstvima“ da se čita i kao razgovor alkoholičara sa samim sobom?

Sudeći i po dosadašnjoj kritici knjige, i po tome što glavni junak nije imenovan, može. Pisano je i da se „Roman o pijanstvima“ da čitati kao ispovest anonimnog alkoholičara. Doduše, ja sam i ranije u nekim svojim knjigama glavne junake ostavljao bez imena jer mi se činilo da time naglašavam njihov karakter. Jedina razlika jeste u tome što sam to ranije radio promišljeno, a u „Romanu o pijanstvima“ spontano. Bez sumnje je lepo što je poneko to primetio.
 
Kažete u jednom intervjuu da je alkoholizam bez mamurluka isto što i satira bez gorčine. Zašto?

Mamurluk je saznajno najplodniji deo pijanstva, čovek se kaje zbog svega što je učinio nacvrcan ili što je zaboravio kada je bio takav prethodnog dana. Kada je mamuran, on najviše beži od banalnosti. Satira bez gorčine takođe je banalna, tako da što je mamurluk čoveku to je njoj gorčina.
 
Da li će se vaši čitaoci otrezniti kada sklope knjigu?

Najčešće su dve vrste reakcija čitalačke publike na „Roman o pijanstvima“. Jedni su mi govorili da im se posle njegovog čitanja alkohol smučio ili, čak, da bi mogao da posluži kao priručnik za lečenje od alkoholizma. Iako nisam sasvim lišen mrzovolje, dotične ili slične reči uvek shvatam kao kompliment, jer su znak da je moje štivo uspelo da izazove ekstremnu reakciju. Kakva je i druga najčešća reakcija čitalaca, a ta je da su posle „Romana o pijanstvima“ samo poželeli, a najčešće i uspeli, da popiju nešto žestoko. Takvi se čitaoci nakon sklapanja knjige svakako nisu otreznili.
 
Kako regujete na kritiku, a kako na pohvale?

Umereno i suzdržano, s jednakim entuzijazmom, bila kritika pohvalna ili negativna. Malo me brine, doduše, što su od prošlog romana, „Tuđina“, kritike isključivo pozitivne.
 
A kako na kič u književnosti i životu?

Srećom sam prošle godine ispunio izvesne uslove da se u najvećoj mogućoj meri povučem sa književne scene i iz gradskog života te da biram sagovornike i knjige koje čitam. To mi nije bilo izvodljivo dok sam radio neke – po mnogim mišljenjima – opšteznačajne poslove. Još pre više godina, izbacio sam televizor iz svoje skromne i raskošne jazbine. Drugim rečima, prošle godine sam ispunio izvesne uslove da budem manje izložen neukusu i da ga, kada i jesam, doživim opuštenije, fokusirajući se na njegovu grotesknu stranu.
 
Jedan ste od retkih domaćih pisaca koji veliku pažnju posvećuje ženskim likovima. Da li su vas one prihvatile kao svog pisca?

Ženski likovi su me morali prihvatiti kao svog pisca, jer sam ih stvorio. Naravno, ne mogu reći da su me žene uopšte prihvatile kao svog pisca, mada lepši i intuitivniji pol regrutuje bar osamdeset odsto moje publike. Srazmera je bila još i ekstremnija o pitanju zbirke priča „Beograđanke“, kad sam u pojedinim trenucima pomišljao da su me žene prihvatile kao svog pisca.
 
Poznati ste kao polemičan i kontroverzan pisac. Volite da provocirate?

Zanimljivo je kako se sve tumače razlozi za nečije delovanje, bilo ono polemično, ili slepo lojalističko. Nalazim da živimo u jednoj od gorih država, sa krajnje zaostalim konceptom kulture, ako ga i ima, i u jednoj od korumpiranijih država, sa visoko korumpiranom kulturnom scenom. S druge strane, kad imam priliku – a ova je retka, pa vam se zahvaljujem – ne bežim od komentara rečenih društvenih okolnosti. Polemičan sam, dakle, zbog kakvoće ovog društva i kulture, a na to da li sam poznat ili kontroverzan nisam baš mogao mnogo da utičem.
 
Koje reći mogu više da povrede čoveka – napisane ili izgovorene?

Lično se retko vređam, mada ako se stvarno uvredim, trudim se da vratim trostruko, bez obzira da li pisano ili usmeno. Ali pošto je to, srećom, retko ako ne i izrazito retko, ne bih na osnovu sopstvenog primera mogao da odgovorim na pitanje.

Čini mi se da ovde pisana reč ljude vređa ređe nego usmena, ali na dublji i trajniji način. Nije ni najmanje čudno što narod više pogađa izgovorena reč, čak i ona čijem izricanju nisu prisustvovali nego su za nju čuli preko drugih. Naime, mi smo sredina – kao što su to i okolne, ali ne bih se bavio njima – sa značajem oralne, čaršijske kulture nezamislivim za digitalno razdoblje koje živimo. Dok god ovde ljudima bude mnogo značajnije šta drugi misle o njima nego oni sami o sebi, i koliko je to mišljenje o sebi zasnovano, biće ovako kako jeste i kako izgleda da ne može prestati.
 
Da li je tiraž merilo literarne vrednosti jednog dela?

Naravno da nije. Ako uzmemo za primer moj skromni opus, „Beograđanke“ su oduvale ostale knjige ali ne bih baš bio u stanju reći da mi je to najbolje što sam napisao. S druge strane, mogu da u potpunosti stanem iza te zbirke priča. I vezano za moj neznatni opus, i uopšte, tiraž nije merilo literarne vrednosti jednog dela, ali to ne znači da je komercijalna knjiga automatski loša, neretki valjani klasici su oduvek hitovi. Ako je brkanje kvaliteta i visoke prodaje jedna opasnost, druga, ne manje škodljiva, jeste da je megakomercijalnost automatski znak nekvaliteta te da su sve dobre knjige samim tim slabo čitane.
 
Šta vam znače nagrade?

Ne bi mi loše pala neka koja se može prihvatiti: otkako sam se povukao slabije prihodujem, nije dovoljna solidna prodaja „Romana o pijanstvima“ da se preživi, ima tu i dalje dopunskih poslova koji se moraju tu i tamo obaviti, ali znatno manje no pre. Međutim, sloboda od kolektivnog rada, čaršije i kulturne scene jeste neprocenjiva.
 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Izvor: mediasfera.rs