Od Harlana Kobena do Tes Geritsen: Pitali smo osam autora koje je najbolje ubistvo koje su napisali

Karin Sloter je svog junaka ubila antifrizom; Piter Svonson je upotrebio indijske orahe i nestali EpiPen. Dobro došli u poremećene umove pisaca trilera.



Harlan Koben

Ja nisam neko ko neobična ubistva uvodi na velika vrata. Mašina za sakupljanje smeća ili odaja pod pritiskom ili nešto tome slično nisu u mom stilu. Većina mojih knjiga započinje nestankom ili velikim iznenađenjem, pa zato moje scene slome srce čitaocu ili dugo razmišlja o njima. Za mene ubistva kvare radnju. U „Neznancu“, prema kom se trenutno u saradnji sa Netfliksom snima i serija, imamo priliku da junaka upoznamo, da saznamo mnoge stvari o njegovom (ili njenom) životu, saosećamo sa njim i groznom neprilikom u kojoj se našao, i želimo mu dobro. A onda – odjednom – kada za njegovu situaciju ne postoji razrešenje i on bude ubijen, a nismo stigli ni do trećine knjige, mi žalimo i ne možemo da se pomirimo s tim. Možda je naupečatljivije ubistvo koje sam napisao upravo ubistvo glavnog junaka romana, koji je ujedno i narator od prve stranice romana. Njega ubijam pred kraj knjige i tu se priča prekida. Zatim smo u budućnosti, odnosno, čitamo o događajima i dešavanjima nakon dvadeset pet godina i kako se sve razrešilo, ali iz jedne potpuno drugačije vizure i prespektive, jer – setite se – narator je mrtav.

Ne mogu baš da vam dam mnogo primera jer ne želim da otkrijem čitaocima važne delove knjiga. Međutim, u knjizi „Drži se“ ćutljiva dvanaestogodišnja devojčica spasava sve kada počini ubistvo, i to sve zahvaljujući tome što je njuškala okolo i nije se baš najsjajnije ponašala.

Kobenova poslednja knjiga je „Beži“.
 
Glen Dankan (piše i pod imenom Sol Blek)

Kada me ogolite i oduzmete mi pseudonim Sol Blek, ne mogu da vas lažem: ako su piščeva literarna ubistva njegova deca, onda je zenica moga oka nenadmašno ubistvo Džejka Marloua. On ne ubija samo svoju ženu, već i svoje nerođeno dete, jer je ona u tom trenutku trudna. Naravno, s obzirom na to da je pojeo svoju ženu, samim tim je pojeo i svoje dete. Potražite „Poslednjeg vukodlaka“.

Međutim, kada govorim kao Sol Blek, i dalje sam pomalo slab na ubistvo kojim otvaram knjigu „Lekcije iz ubijanja“. Delom je tako zato što sam napisao tu scenu kao eksperiment za koji sam smatrao da je već na samom početku osuđen na propast. A onda tu imate nenadano zadovoljstvo, jer sam samom sebi pokazao (na sreću) da sam pogrešio. Međutim, najviše mi je drago zbog toga što je to meni ostavilo prostora da se čitaoci vežu za junaka, a da ja ga nakon samo nekoliko pasusa surovo ubijem. Nisam ponosan na to što me oduševljava ljudska uznermirenost, ali – šta je, tu je.



Piter Svonson

Moje omiljeno ubistvo je ono koje počini Lili Kintner u „Zasluženim ubistvima“. Lili je druželjubivi sociopata, ona pokušava da ubija samo one ljude za koje smatra da su zaslužili da budu ubijeni. Još na početku knjige ona napušta nevernog dečka sa kojim je bila na koledžu, ali je pre toga sakrila njegov EpiPen i u piletinu dodala malo mlevenog indijskog oraha (on je alergičan na indijski orah). On se nakon noćnog provoda vraća kući, jede piletinu i umire dok pokušava da pronađe EpiPen koji bi mu spasao život. Lili sve to mirno posmatra. Ona se osvetila, a iako njegova smrt može da probudi sumnje, niko ne bi uspeo da dokaže da je u pitanju ubistvo s predumišljajem. Smrt od indijskog oraha. Savršen zločin.

Rut Ver

Moja slaba tačka su detaljno razrađeni planovi koji prethode ubistvima (volim Agatinu pamet!), a slično ubistvo se odigralo u mojoj knjizi „The Woman in Cabin 10“. Ovo je možda i najhladnokrvnije ubistvo koje sam ikada napisala. Imajući u vidu da se radnja odvija na kruzeru a da se ubistvo dogodilo u međunarodnim vodama, naš ubica ostavlja detektive u nemogućnosti da ovaj slučaj reše, jer pitanje koje moraju da postave nije samo ko je to uradio, već i da li se ubistvo uopšte desilo. To je bio plan zasnovan na pukoj želji za ubistvom. A tu je, naravno, i plan kako se izvući iz svega toga a da u vas niko ne posumnja.

Li Čajld

Pročitao sam jednu recenziju na internetu koja je serijal o Ričeru ocenila kao „detektivski serijal u kom detektiv više ubistava počini nego što ih reši“, pa ću zato i ja krenuti u tom pravcu i reći nešto o jednom njegovom ubistvu koje je počinio u romanu „The Enemy“. Ričer otkriva korupciju u najvišim vojnim krugovima što ga razočara. Ovo je bila moja osma knjiga, a loši momci su i dalje imali karakteristike mojih bivših šefova koji su me otpustili sa prethodnog posla.

„Mislio sam da si ti jedina trula jabuka“, rekao sam, „ali je u stvari celo stablo trulo. Izgleda da su zdrave jabuke retke.“
Samo me je bledo gledao.
„Uništio si sve moje nade koje sam polagao u vojsku“, rekao sam, „ti i tvoji pokvareni prijatelji.“
„Šta sam uništio?“
„Sve si uništio.“
Usprotivio sam se, i krenuo nazad. Otkočio sam okidač na svojoj bereti.
I dalje me je samo gledao.
„Zbogom, pukovniče Vilard“, rekao sam.
Prislonio sam pištolj uz svoju slepoočnicu. I dalje je zurio.
„Samo se šalim“, rekao sam.
A onda sam mu prosvirao metak posred čela.



Karin Sloter

Smatram da kriminalistički žanr treba da bude ogledalo društva u kom živimo i da nam pokaže ne samo ko mi zaista jesmo, već i ono šta želimo da postanemo. U romanu „The Kept Woman“ pisala sam o sportskom agentu koji prikriva zločine svog klijenta koji je ujedno i serijski silovatelj. Nije teško zamisliti sličan scenario u stvarnom svetu, ali s obzirom na to da umetnost ne mora po svaku cenu da obrađuje životne situacije, uspela sam da za sve žrtve iskamčim osvetu koju su loši momci zaslužili. Jedan od mojih junaka je sipao antifriz u piće koje je detektiv pio. Trovanje etilen-glikolom je izrazito sporo, ali smrtonosno. Žrtvini organi se polako gase, jedan po jedan, dok je ona do samog kraja svesna svega, ali i potpuno bespomoćna. Sličan osećaj je imala i ta žena koju si silovao. To što je ta žena koju je silovao sipala antifriz u njegovo piće učinilo je osvetu još slađom.

B. A. Paris

Moje omiljeno ubistvo je svakako Džekova smrt u romanu „Iza zatvorenih vrata“, ne samo zato što on zaslužuje da umre, već i zbog toga što Mili, moj najdraži junak, mora da bude deo toga. Mili ima Daunov sindrom i ona svet gleda kroz crno-belu prizmu – Džek je zao čovek, a loši ljudi moraju da umru. Ona je i izuzetno intuitivna. Ona zna da je Grejs, njena sestra, u bezizlaznoj situaciji, a Mili shvata da joj samo ona može pomoći. U potrazi za rešenjem, ona vešto snabdeva Grejs sredstvima koja će Džeku osigurati smrt kakvu on apsolutno zaslužuje, a takva smrt će ujedno biti i savšeno ubistvo.

Tes Gertisen

Jedan prijatelj, koji je egiptolog, pozvao me je u Pokipsi u Njujurku da posmatram CT skeniranje mumije iz Egipta. Dok smo gledali u slike koje su se pojavljivale na računaru, na pamet mi je pala uznemirujuća pomisao: „Šta ako bi skener otkrio nešto zaprepašćujuće? Šta ako u telu čoveka starog dve hiljade godina mi sada ugledamo metak?“ Upravo je to polazna tačka mog romana „Suvenir“, jer doktorka Mora Ajls otkriva da je drevna egipatska mumija u lokalnom muzeju u stvari „savremena“ žrtva. U tom trenutku sam mislila da je moja ideja jedinstvena, ali sam uskoro saznala da se u Pakistanu zaista dogodio identičan slučaj, jer su tamo ubice mumuficirale svoje žrtve. Kada su u pitanju zločini, izgleda da zaista ne postoji ništa što se već nije odigralo.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić