Od siromaštva do besmrtnosti: Vek i po od odlaska Hansa Kristijana Andersena

Hans Kristijan Andersen, danski pisac koji je svetu ostavio izobilje nezaboravnih priča namenjenih deci, preminuo je na današnji dan, 4. avgusta 1875, odnosno pre 150 godina.

Andersen je napisao 156 priča inspirisanih danskim folklorom, ali i antičkom mitologijom, indoevropskim predanjima i za to vreme aktuelnih iskustava odrastanja. Takođe se smatra tvorcem realističke proze u danskoj književnosti. Pisao je i pesme, od kojih je sačuvana samo nekolicina, potom romane, kao i putopise, pa i danas zaboravljene dramske tekstove.

Teško detinjstvo, ali prepuno mašte

Rođen je 2. aprila 1805. u Odenseu, na centralnom danskom ostrvu Funen. Otac mu je bio obućar, ali je iz ljubavi često pravio igračke, praktično bez zarade. Majka, inače 12 godina starija od oca, bila je pralja i porodica je teško živela, praktično na ivici gladi. 

Ipak, u njihovom skromnom domu bilo je nešto knjiga, dramskih tekstova, dela Ludviga Holberga, pa i kolekcija bajkovite „Hiljadu i jedne noći“, što je nesumnjivo uticalo na mladog Hansa Kristijana Andersena. Zabeležio je, takođe, da se u kući prenosilo predanje o dalekom plemićkom, dobrostojećem poreklu. Takve izmaštane priče bile su u to vreme gotovo uobičajene u skromnim građanskim porodicama, širom stare Evrope, kao svojevrsno sećanje na „izgubljeni raj“. Ma koliko neosnovane, one su izvesno pripomogle maštovitosti malenog Andersena. Tu bi se mogla pronaći pozadina njegove priče „Ružno pače“, s tezom da rađanja u pačijem gnezdu nije tako strašna činjenica ako je reč o jajetu labuda.

Otac sanjar bio je tvorac i malog kućnog teatra, izvora velike radosti Andersenovog tegobnog detinjstva. Skromni obućar imao je takođe svest o dobrobitima valjanog obrazovanja – navodno je posebno cenio poznavanje latinskog jezika.

Mališan koji je čitao Šekspira

Andersen se školovao neredovno, s prekidima, započevši obrazovanje u školi za sirotinju, sa uglavnom jevrejskom decom, ne samo zbog položaja njegovih roditelja nego i učitelja kojima je taj zanat bio neisplativ.

Još u detinjstvu je čitao Šekspira, što je, izgleda, uticalo da već tada počne da piše. Posećivao je i lokalno pozorište u Odenseu.

Otac se 1812. prijavio u vojsku u vreme Napoleonovih ratova, pošto mu je jedan dobrostojeći seljak platio da zameni njegovog sina. Novac koji je tom prilikom dobio pojela je inflacija. Iz rata se vratio slomljen i bolestan, poživevši do 1816. godine.

Kao dete, Andersen je izvesno vreme radio u fabrici tkanina, pa onda duvana. Potom nastavlja školu, takođe za sirotinju, gde je učio veronauku i aritmetiku.

Činjenica da se majka nanovo udala 1818. bila je izgleda presudna u njegovoj odluci da napusti Odense. Kao četrnaestogodišnjak, zaputio se, gotovo bez ičega u džepu, u prestonicu Kopenhagen. Iskustvo velikog grada bilo je i očaravajuće i preteće. Srećom, sa sobom je doneo preporuku izdavača lokalnih novina u Odenseu, namenjenu Ani Margrete Šal, balerini u Kraljevskog teatra u Kopenhagenu.

Potraga za mestom pod suncem

Neobičnog, neprivlačnog izgleda, sasvim skroman, pokušavao je da pronađe mesto „pod suncem“ kao zabavljač, glumom i pevanjem, bez uspeha. Imao je, međutim, sreće da se dopao novoimenovanom direktoru Kraljevskog pozorišta Jonasu Kolinu, potomku dobrostojeće kuće, koji mu je postao svojevrsni mecena.

Prvi dramski tekst „Razbojnici iz Visenberga“ napisao je 1821, a naredne godine dramu „Alfsol“. Obe su odbijene, ali je uprava teatra odlučila da mu ipak treba pružiti priliku da se obrazuje. Izdejstvovali su da Andersen dobije pomoć kralja Frederika VI. To mu je obezbedilo obrazovanje u uglednoj latinskoj školi u Slagelseu, gde je započeo sa nekoliko godina mlađom decom. Gimnaziju je okončao privatno, u Kopnehagenu.

Prvu knjigu „Probe mladosti“ objavio je, pod pseudonimom, 1822. godine kao sedamnaestogodišnjak.

Od putopisa do bajki

Pošto je 1827. štampana njegova pesma „Umiruće dete“, javnost je postepeno počela da ga prihvata kao pisca, a usledilo je putopisno delo „Ukrasi Amagera“, neobičan opis lutanja po predgrađima Kopenhagena. Prvu zbirku pesama objavljuje 1831. Zatim putuje po Nemačkoj. Prvi roman „Improvizatori“ objavljuje 1835. Usledili su drugi romani, a još važnije, pojavljuju se njegove prve zbirke bajki.

Potom, počev od ranih četrdesetih, putuje po Italiji, obilazi Maltu, Grčku, čak Tursku, kasnije Englesku, gde je upoznao Dikensa, zatim Španiju, Maroko. Tako nastaju njegova putopisna dela „Pesnikov bazar“ ili „U Španiji“. Andersen je uostalom tvorac često citirane misli da „putovati znači živeti“.

Najveći, svetski uspeh postigao je međutim bajkama, prevedenim potom na preko stotinu jezika. „Princeza na zrnu graška“ pojavila 1835, „Mala sirena“ i „Carevo novo odelo“ 1837, „Ružno pače“ 1843, „Snežna kraljica“ 1844, „Devojčica sa šibicama“ 1848. godine.

Stvorio je čitav čudesni svet priča za decu, nezaobilaznih u odrastanju brojnih generacija. Iako namenjene deci, neretko su nosile i opšte pouke, koje nisu izgubile na važnosti do naših dana. Ukupno je objavio 19 knjiga bajki. Nije se nikada ženio i nije imao dece. Umro je, po svedočenjima, sasvim mirno, 4. avgusta 1875. Imao je sedamdeset godina.
 
Izvor: euronews.rs / Tanjug

Foto: Hans Kristijan Andersen / Public domain / Wikimedia commons