Održana peta tribina Laguninog književnog kluba

Delfi Café u SKC-u još jednom je bio pun knjigoljubaca koji su želeli da čuju nešto više o nemačkom nobelovcu Ginteru Grasu. Kvalitetna književnost, sjajni gosti, bili su dovoljan razlog da na +30 u hladu, nedostaje stolica za sedenje.
 
O Grasovoj književnosti i životu na tribini govorili su Ivan Ivanji, pisac, prevodilac i Grasov dugogodišnji prijatelj, profesor doktor Nikolina Zobenica, šef Odseka za germanistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, i Andrej Ivanji, novinar.


 
Izdavačka kuća Laguna nedavo je ponovo objavila Grasovu gdanjsku trilogiju: „Limeni doboš“, „Mačka i miš“ i „Pseće godine“, romane koji su objavljeni između 1959. i 1963. godine.
 
Profesorka Nikolina Zobenica smatra da je gdanjska trilogija u suštini opus koji je odredio Gintera Grasa. „Za njega je Gdanjsk simbol, za njega je Gdanjsk pozornica na kojoj je mogao da prikaže čitavu jednu društvenu strukturu, malograđane koji su svuda isti.“ Kada je 1999. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, svi su govorili da je ovo priznanje stiglo prekasno jer je on nagradu dobio samo za gdanjsku trilogiju, smatra profesorka Zobenica i dodaje: „Bez obzira na to koliko je dela napisao, romane i poeziju, koliko je skulptura i grafika ostavio, gdanjska trilogija će ostati nešto što obeležava Gintera Grasa. Ovom trilogijom želeo je da sačuva svet koji je nestao. Svet koji je nekad dobro poznavao, njegov izgubljeni zavičaj. Pišući o Gdanjsku, on je uvek iznova pokušavao da oživi svet kojeg više nema.“
 
Ove tri knjige bave se iskustvom Nemačke u Drugom svetskom ratu i kritikom nacizma. U romanu „Pseće godine", u prevodu Ivana Ivanjija, Grasovog dugogodišnjeg prijatelja, nalazi se čak i napomena samog Grasa: „Veoma me je obradovalo to što su posle isuviše dugačkog prekida, moje knjige ponovo našle izdavača u Srbiji. Možda je snaga književnosti baš u tome. Ona ume da savlada i podugačko vreme tišine, i da posle nje, uprkos svim smutnjama, ponovo podseti na sebe.“


 
Gras je tokom pisanja izmišljao nove reči i jezik. Koristio je dijalekte. „Njegove knjige bilo je veoma teško prevoditi. Jednom prilikom sam ga u pismu upitao kako da prevedem jedan pasus, jer ga ne razumem. Odgovorio mi je da ga sada ne razume ni on sam, da mu se čini da je aludirao na Hajdegera, ali da je najbolje da brišem taj deo. Pažljivi čitalac primetiće da nedostaje nekoliko rečenica u mom prevodu ’Psećih godina’“, napomenuo je Ivanji, koji za Grasa kaže da je u nemačkoj literaturi preuzeo štafetnu palicu od Tomasa Mana, koji ju je nosio u prvoj polovini 20. veka.
 
Andrej Ivanji, novinar nedeljnika Vreme, imao je priliku da, zahvaljujući prijateljstvu svoga oca sa Grasom, uradi intervju sa ovim velikim piscem, za koji se kasnije ispostavilo da će biti poslednji razgovor koji je za neki medij dao slavni nobelovac. On je istakao da je tom prilikom, u novembru prošle godine, posetio njegovu kuću, do koje je teško doći, budući da je poslednja u selu. „To je skromna i neupadljiva kuća. Kada uđete u dvorište laje pas koji, čim mu priđete bliže, poželi da se mazi. Ništa ne ukazuje na to da tu živi jedan nobelovac. Kada sam ušao unutra, na stolu su se nalazili sveži vrganji koje je Gras malo pre toga ubrao“, opisao je Ivanji svoja sećanja o susretu sa velikim piscem koji je sebe uvek doživljavao kao književnika i grafičara, budući da su za njega crtanje i vajanje bile podjednako važne umetnosti koliko i pisanje. Prema rečima Andreja Ivanjija, Gras nije koristio mobilni telefon i internet, a dugo godina je pisao rukom, da bi kasnije prešao na pisaću mašinu.
 
Budući da je književnost Gintera Grasa uvek bila vezana za politiku, Zobenica je podsetila da je on jedan od prvih autora koji je u nemačkoj književnosti počeo da se kritički bavi pitanjem krivice svojih sunarodnika, ali ne samo onih koji su učestvovali u nacističkim zločinima već i onih koji su ih ćutanjem podržavali. „Gras je pripadao generaciji koja je od 1959. godine počela da poziva svoje sugrađane na odgovornost. Da nije bilo toliko mnogo onih koji su ćutali o svemu što se događalo, ne bi Hitler mogao da učini sve što je učinio. Ta generacija učinila je sve da se njihovo društvo suoči s prošlošću“, objasnila je profesorka.
 
< frameborder="no" height="166" scrolling="no" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/213623058&color=ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false" width="100%">

Andrej Ivanji dodao je da je u intervjuu Gras ipak rekao da misli da je Nemačka daleko otišla u tom procesu, ali da zločini nikada ne treba da se zaborave. On je, kako kaže, smatrao i da je pisanjem okajao svoje sopstveno učešće u jedinici SS-Vafen, koje je trajalo samo poslednjih šest meseci rata, kada srećom, nije učestvovao ni u kakvim ratnim zločinima.
 
Kada je reč o tome koja je tajna književnog uspeha Gintera Grasa, Zobenica je zaključila da je u njegovom slučaju pobedila književnost, iako su se po objavljivanju njegove knjige prodavale „ispod tezge“ i iako se kasnije poteglo pitanje njegovog učešća u Drugom svetskom ratu, te da se ispostavilo da ga svi cene kao pisca, ma šta mislili o njemu kao čoveku.
 
Tema avgustovskog Laguninog književnog kluba, koji je tradicionalno zakazan za prvi petak u mesecu, 7. avgusta u knjižari Delfi SKC u 18 sati, biće knjiga Entonija Dora „Sva svetlost koju ne vidimo“, koja je ove godine ovenčana Pulicerovom nagradom.