Održana promocija novog romana Ivane Kuzmanović "Amor porteño"

U prepunoj sali Ustanove kulture Vuk Karadžić, 18. marta promovisan je novi roman Amor portenjo, Ivane Kuzmanović. U prisustvu mnogobrojnih medija, prijatelja i kolega, promociji su prisustvovali Mirjana Mitrović, Lokica Stefanović, Aleksandar Gajović, Žaklina Kiš, Biljana Ristić, Marija Miljević i mnogi drugi.

 

Mladi beogradski pevač Sašas, zbog kojeg je nastala krilatica Grande tenore da picola Srbija (veliki tenor iz male Srbije) otpevao je numeru “En aranjuez con tu amor”. Uz muziku tango orkestra, prisutni su uživali i u strasnom tango plesu, koji su za ovu priliku izveli Iva i Darko.

Petar Arbutina, urednik izdanja, sinoć je na promociji istakao da je sa svoja prethodna dva romana Ivana Kuzmanović potvrdila stvaralačku samosvojnost pisca koji glasno, originalno i na nesvakidašnji način, govori o stvarima o kojima svi "glasno ćute".

- Njena spisateljska i intelektualna hrabrost odlazi korak dalje od ustaljenih i društvenih normi želeći da dezavuiše verovanja o nepromenljivosti sudbine i životnih stereotipa. Iako ne želi da piše "savete za lakši život" Ivana Kuzmanović, kroz lica svojih junaka, pomaže čitaocu da shvati svoje mesto u sopstvenom životu. Ne postoje konačne istine, svako mora da postane istina svog života: rođenja, ljubavi, potomstva, emocija, vernosti i prevare, smrti… i uznemirujućih nepovezanosti između tih događaja.

Ivana Kuzmanović zna da životi i sudbine nisu autonomne celine; naša sudbina je deo drugih sudbina u onolikoj meri koliko su i druge sudbine duboko pohranjene u našu intimu. Time je piščev zadatak teži ali Amor porteno predstavlja upravo takvu vrstu izazova na koji Ivana uspeva da odgovori na književno originalan način.

 Šta se dešava kada se u jednoj ljubavi ništa ne realizuje u očekivanom smislu, a  sve se desi; životi se promene, osećanja uskovitlaju i više ništa nije isto. Ivana Kuzmanović, provokativno i originalno, stvara impresivnu mešavinu razuma i strasti, beskraja ljubavi i životnih ograničenosti i sputanosti.

Spletom čudnih i naoko banalnih okolnosti u Nađin miran, profesionalno i porodično uravnotežen život ulazi čovek koji iz temelja ruši sistem ustaljenih vrednosti. Sve se dovodi u sumnju i dok se na jednoj strani stari sistem urušava, na drugoj Nađa stiče novu emotivnu čvrstinu, hrabrost, mudrost i razboritost.  

Nađa nije samo književni lik u kome oživljavaju piščeve ideje; ona je ogledalo života, svedočanstvo o beskraju umetničke inspiracija, o emotivnim lavirintima i građevini suptilnih osećanja "umešnosti življenja" i vere u život; Poništavajući suprotnosti u nama poništavamo istinu o sebi – to bolno saznanje, kao svakodnevno iskušenje, nosi svaki od likova ovog romana. – istakao je Arbutina.

Ivana Kuzmanović, autorka romana Amor portenjo, čije se drugo izdanje posle samo mesec dana nalazi u knjižarama, prisutnima se obratila rečima:

- Kada sam bila mlađa, o svemu sam imala svoje mišljenje i bila u stanju da ga branim od  onih koji misle drugačije. Moje mišljenje tkala sam u svoje postupke, ponavljala ih i osnaživala. Tako su nastali moji principi kojih sam se čvrsto držala i bila ponosna na svoju doslednost.

 Ljude i događaje oko mene razvrstavala sam u odnosu na svoje mišljenje i svoje principe. Jednom razvrstani, ostajali bi u fioci sa uredno ispisanom etiketom. Na epitetima nisam štedela. Sve je podlegalo vrednosnom sudu i dobijalo obeležje: dobro, loše, lepo, ružno, ispravno, pogrešno, crno, belo...

Bila sam mlada i za osrednjost nisam imala vremena. Uzbuđivale su me krajnosti, bile su deo mog temperamenta.U dilemi sam se zaticala samo pred novim situacijama kojih je, kako su se godine nizale, bivalo sve manje.

Jednoga dana shvatila sam da se sve što čini moj život može svesti na dve stvari: mišljenja i principe. Pitaćete: “A osećanja?” Na žalost, mišljenja i principi imaju veliki uticaj na naša osećanja, koja još u vreme ranog detinjstva postanu njihovim sastavnim delom i samo nas splet (ne)srećnih okolnosti može naterati da sve to preispitamo.

“Amor portenjo” nastao je u trenutku mog  života u kojem sam naučila da verujem sumnjajući i sumnjam verujući. I da volim slobodno i bez očekivanja, spokojno, a sa puno strasti. Trenutak u kojem sam počela da mirim suprotnosti u sebi osećajući sve učestaliju radost.

Kada istu stvar vide kao da je vide prvi put, kada istog čoveka uvek dožive u svetlosti novog bića, kada neprestano uživaju u neponovljivosti i lepoti trenutka, posvećenici postaju prosvetljeni.

Kada obični ljudi prestanu da brane mišljenja, kada njihovi principi postanu elastični, kada poskidaju sve etikete i isprazne fioke radosni što ne mogu da se sete ni jedne definicije, kada između crne i bele pronađu čitav spektar boja i kada dobro i loše ugledaju u sjaju iste medalje, počinju da vole, da se osmehuju i da žive.

I kuda god da krenu njihovi koraci postaju laki, a okolinom se razliva zvonki smeh njihovih probuđenih srca.

Kažu da nam je rođenje dato, vaskrsnuće biramo sami!