Ivan Ivačković je vodeći domaći (a posle prevoda ove knjige na hrvatski, verovatno i regionalni) pisac o rok i pop muzici. Novinar još od mladosti (napisao preko dve hiljade novinskih tekstova), Ivan ima ogromno iskustvo i ličnu arhivu, koju koristi za pisanje knjiga o glavnim protagonistima domaće rok i pop scene. Ovo je njegova peta knjiga o rok epohi, bendu ili autoru, koji su ostavili bleštave tragove u domaćoj i svetskoj pop-kulturi. Napisao je knjige o Bajagi,
Roling Stounsima,
istoriji jugoslovenske rok muzike,
Džoniju Štuliću i Azri i sada
„Panonski admiral“ o Đorđu Balaševiću.
Ivačkovićeve knjige, međutim, nisu samo puke biografije bendova i autora. On piše o činjenici da su muzika i autori iznikli u posebnom društvenom i političkom okruženju, koje je imalo značajan uticaj na njihovo stvaralaštvo. Ovaj aspekt je posebno značajan za muzički i poetski opus Đorđa Balaševića. Svi znamo da je poezija Džonija Štulića ili Bore Đorđevića bila nabijena političkim porukama. Kod Balaševića je taj aspekt autorskog stvaralaštva ostao manje primetan i usled toga – potcenjen. Prve asocijacije na Balaševića su ljubavne balade („Vasa Ladački“, „Jesen stiže dunjo moja“) i šaljive pesme (o Panonskom moru, autostopiranju ili morskim puževima). Pesme sa političkom porukom tek kasnije padaju na pamet.
Ivačković podseća na to da je Balašević pre nekih drugih domaćih rok muzičara slao ozbiljne političke poruke u okviru pop forme. Ovo je interesantno, jer je od Bob Dilana (šezdesete) i
Seks Pistolsa (sedamdesete) za rok muziku bilo normalno da se bavi politikom i društvenim problemima. Za pop formu to nije bilo uobičajeno. Ipak, Balašević je probijao led jugoslovenskog društva kada je 1983. pevao o negativnoj selekciji u politici („Niko kao Bane“), Kosovu („Ne lomite mi bagrenje“, 1986), raspadu Jugoslavije („Sve je otišlo u Honduras“, 1986, „Soliter“, 1988), kolektivnim zabludama („Requiem“, 1988), izolaciji i sankcijama („Putuj Evropo“, 1993), Miloševiću i devedesetima („Devedesete“, „Geda Gluperda“, 2000)… Ivačković podvlači da i ovaj politički aspekt Balaševićeve poezije zavređuje da bude uvršten u anale kada se bude pisala neka nova antologija rok poezije.
Ivačkovićeve knjige, kako vidimo, ne samo da ostavljaju trag o muzičarima koji su ostvarili „herojske tiraže“, punili koncertne dvorane i zabavljali nas, već i o jednom vremenu. Njegove knjige nam objašnjavaju kako pomoću pop i rok poezije možemo da razumemo tadašnje društvo i politiku. Na kraju se s pravom pita zašto nema više studija o domaćoj popularnoj muzici. Ne znamo odgovor. Nadajmo se da će neke mlađe generacije istoričara, kulturologa i politikologa, a ne samo novinara, početi da se interesuju za ovaj fenomen.
Autor: Dušan Pavlović
Izvor: Danas