Paolo Đordano: O ruševinama i nadi

Na kakvu su probu stavljeni međuljudski odnosi kada nas proganja ideja o skorom kraju sveta, tema je kojom se u romanu „Tasmanija“ bavi italijanski pisac Paolo Đordano, koji u razgovoru za Bukmarker otkriva i to kako izgleda konstantno živeti na pola puta između mašte i stvarnosti.

Italijanskog autora Paola Đordana naši čitaoci upoznali su preko romana „Tasmanija“, izuzetne knjige o nemiru današnjeg sveta, o klimatskim promenama i budućnosti koje se plašimo i koju priželjkujemo, koju nećemo imati, koju možemo promeniti i koju gradimo. Dobitnik Strege, najznačajnije nagrade za književnost u Italiji, glavnom junaku je dao svoje ime i zanimanje (Paolo je po obrazovanju fizičar, a po opredeljenju pisac) i stvorio jedinstveno delo u kome svako od nas može da se pronađe – jer svi tražimo svoju Tasmaniju, odnosno mesto gde se možemo spasti.

Možda je suvišno pitati Vas odakle je potekla ideja o pisanju ovog romana zato što smo svedoci sve bržeg propadanja planete. Kakav je bio proces stvaranja priče Tasmanija i koliko se do završetka pisanja menjao?

Tasmanija je nastala baš zbog umora od razmišljanja o propasti planete i o mnogobrojnim pretnjama koje nas okružuju. Već dugo, zapravo godinama, bio sam, a i dalje sam opsednut pretnjama, pa imam utisak da me je to „razmišljanje o katastrofama“ s vremenom donekle upropastilo. Upravo o tome pišem na prvoj strani knjige u nameri da razjasnim svoje ideje o „razmišljanju o predstojećim katastrofama“.

Pretpostavljam da sam pišući „Tasmaniju“ pokušao da izbacim te misli, ismevajući ih i shvatajući ih manje ozbiljno. Čitava knjiga je, u izvesnom smislu, ruganje senzaciji kao što je apokalipsa. Počeo sam da je pišem u jesen 2021, nakon dvogodišnje zaokupljenosti pandemijom, ekološkom i političkom krizom. Došao sam do tačke kada sam u potpunosti izgubio nadu da ću više ikada pisati romane, odnosno fikciju. Plašio sam se da sam osuđen na pisanje esejistike i pri pomisli na to bio sam tužan, jer sam oduvek živeo negde na pola puta između mašte i stvarnosti, što je moj način da tolerišem postojanje. Zbog pandemije je izgledalo da je stvarnost zauzela čitav prostor. I tako je bilo sve dok nisam počeo da razmišljam o obnovi života kakav je bio neposredno pre kovida, ali izmenjen svešću o onome što se dogodilo u međuvremenu.

Glavni lik ima Vaš identitet – ime, datum rođenja, zanimanje. Kako je ovo uticalo na Vas i na razvoj same priče?

Ono što se ponekad ili, bolje rečeno, često dešava kada pišete romane jeste „kontraintuitivno“: što više približavate glasove i biografije svojima, to ste više u stanju da sakrijete. Nekim slučajem sam bio iskren na mnogo nepredvidivije načine kada sam pisao romane u kojima govorim o likovima sasvim drugačijim od mene. Nasuprot tome, u „Tasmaniji“, sa pripovedačem koji ima moje osobine, bio sam u mogućnosti da se mnogo bolje sakrijem, da više izmislim, da zavaram trag. Ali postoji i ubedljiviji razlog za moj izbor. Kao što sam malopre rekao, izgubio sam veru u sposobnost izmišljanja, pa sam ja bio prvi čitalac koga je trebalo „prevariti“. Želeo sam da pišem tako da se svaka rečenica pomeša sa istinom, sve dok se na kraju nisam više sećao u kojoj je meri ta rečenica tačna, a u kojoj izmenjena.



„Pišem o svemu što me je rasplakalo“ – ovo je odgovor Vašeg glavnog junaka na pitanje zašto piše knjigu o atomskoj bombi bačenoj na japanski grad Nagasaki. Da li je ovo bio i Vaš razlog zbog kojeg se tu temu ubacili u knjigu? Zašto Vam je ta dimenzija bila neophodna u priči?

Pre nego što sam počeo da pišem „Tasmaniju“, pokušavao sam da napišem knjigu o atomskoj bombi. Nikako nisam uspevao da pronađem pravi ključ za pristup, za novi pogled na tu priču koja me je godinama opsedala. Radeći na „Tasmaniji“, odnosno na ideji o skorom kraju sveta koja nas proganja na mnogo načina, shvatio sam da je prirodno, gotovo neizbežno vratiti se Hirošimi i Nagasakiju. Naime, oni koji su preživeli te dve eksplozije (a koje ćemo moći uživo da slušamo još svega nekoliko godina) zaista su doživeli kraj lokalnog sveta – ili bar istorijsko iskustvo koje najviše liči na smak sveta. A tek gledajući njih, slušajući ih što više i zauzimajući njihovu tačku gledišta, možemo donekle zamisliti preporod koji sledi posle svakog sloma. Dok sam pisao o preživelima posle bačene atomske bombe, tragao sam za autentičnom nadom i našao sam je. Štaviše, postoji mnogo zanimljivih analogija između klimatske krize i nuklearnih katastrofa.

Kakve ste zaključke doneli dok ste pisali o Tasmaniji – na kakvu su probu stavljeni međuljudski odnosi danas?

Lični odnosi se brzo transformišu, kao i sve ostalo. Fascinira me to što je prilagođavanje promenama u ličnim odnosima uvek teže nego prilagođavanje ekonomskim, tehnološkim i drugim promenama. Upravo to se dešava profesoru Noveliju: on je kulturan čovek, mudar, svestan opasnosti kojima su izložene priroda i planeta, ali nije spreman da razgovara o nečemu tako „jednostavnom“ kao što su ravnopravni odnosi između muškaraca i žena. Svako od nas sklon je ovakvim pristrasnostima i predrasudama, toliko glupim da bismo se postideli ukoliko ih prepoznamo. Možete biti veoma inteligentni, ali veoma slabo razumeti sadašnjost.

Biti ili ne biti roditelj u surovom svetu u kojem živimo, jedno je od važnih pitanja u Vašem romanu. Postoji li pravi odgovor na njega? Kako ga rešava Vaš roman?

Život, rađanje i roditeljstvo su radnje koje dovode stvari u red, ali takođe unose nered u njih. Problem je naša težnja, proistekla iz nužde, da te događaje racionalizujemo po svaku cenu, na ovaj ili onaj način. Ne postoji racionalan odgovor na to da li ima smisla doneti na svet sina ili ćerku. Ako dovoljno dugo razmislite o tome, verovatno je svaka epoha uvek ukazivala da je mnogo racionalnije to NE činiti... Ali ovakav način rasuđivanja nije ništa u poređenju sa tajanstvenim silama koje nas vode kao osobe i kao ljudsku vrstu. To su sile kojima se ponekad jednostavno treba pokoriti, samo im dopuštajući da uđu. Na strogo ličnom nivou prihvatio sam da je nešto slično sudbini umesto mene donelo odluku u tom pogledu. Nemam decu, ali sam delimično odgajao ženinu decu iz prvog braka, trudeći se da maksimalno iskoristim misteriju koju mi je ovo nekonvencionalno iskustvo moglo ponuditi.

Živimo u vremenu drastičnih promena, kaže jedan od Vaših likova, dok drugi tvrdi kako nema spasa u sadašnjosti. Da li ipak postoji nada? I da li je Tasmanija utopija potrebna Vašim likovima, kao i čovečanstvu u celini?

Tasmanija je, kao ostrvo, lažna utopija. Koliko bi ljudi zaista moglo da potraži sklonište na tako malom ostrvu? A koliko bi njih ostalo uskraćeno? Svaka ideja o „spasenju“ ove vrste jeste ideja uništena najgorim nepravdama. Stoga Tasmanija iz naslova može biti samo simbolično mesto, lično ili kolektivno, ali ipak simbolično. Mislim da se potpuno spasenje ne može nigde naći. Razbijeno je na komadiće i morate naučiti kako da ih prepoznate u ruševinama. Nije slučajno što moja knjiga mnogo govori o ruševinama.

Koje teme trenutno privlače Vašu pažnju i o čemu planirate da pišete?

Želeo bih da nastavim ovo razmišljanje o ruševinama i nadi. Kao i da nastavim istraživanje o tome kako brze promene u naučnom i tehnološkom okruženju menjaju naše duše, ukoliko to zaista čine. Ali poslednje dve godine ponovo sam zaokupljen isključivo stvarnošću. Dvaput sam putovao u Ukrajinu, a nedavno i u Izrael i na Zapadnu obalu. Rat u ogromnoj meri ima mesto u mojim mislima i borim se da to izbacim iz glave. Nisam mogao ni zamisliti da će mi u središtu života biti misli o ratu, ali se to ipak dogodilo. Šta god sada da napišem, čak i kada bih pokušao, ne bih mogao zanemariti svest o tome.

Kakve Vas knjige zanimaju kao čitaoca?

Zanimaju me nove knjige. Knjige koje imaju novu formu i, samim tim, nov način shvatanja sveta. A oduvek su me najviše privlačile hibridne knjige, koje se ne mogu staviti ni u jedan čist žanr, knjige koje pokušavaju da spoje priču sa nekim vidom znanja o stvarnosti.

Zbog čega je dobro biti pisac?

Da li je to zaista dobro?

Osim pisanja, šta Vas još čini srećnim?

Nikada do sada nisam rekao da me pisanje čini srećnim. Zato što, iskreno govoreći, ne znam. Recimo da sam još manje srećan kada ne pišem... Umesto toga, srećan sam kada kuvam za druge ljude, ako je moguće za što više njih. Da, to me sasvim sigurno čini srećnim.
 
Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 49