„Ja sam uvek zaljubljena“, rekla je Patriša Hajsmit o sebi. Pa opet, njenoj sahrani u švajcarskom selu Tegna, 1995. godine, nisu prisustvovale bivše ljubavnice niti ju je oplakivala tadašnja. Služba je snimljena, što bi se autorki dopalo, jer premda povučena, uvek je bila zainteresovana za sopstvenu zaostavštinu. Takav stav joj je omogućio da se sakrije naočigled svima (kako je to njen heroj Edgar Alan Po definisao u priči „Ukradeno pismo“), činjenica koja nikada nije važila za njene ljubavne veze. Patriša Hajsmit je umrla sama u bolnici, i poslednja osoba s kojom se videla bio je njen računovođa. Hajsmit je bila opsednuta porezima.
Imala je toliko mnogo partnera, obično žena, ali i muškaraca, kao što je bio Artur Kestler koji je imao dovoljno zdravog razuma da ode. Hajsmit je privlačila pripadnike oba pola, sve dok dijeta od alkohola i cigareta (mrzela je hranu) nije urušila njenu lepotu.
Muškarci nikada nisu budili njenu maštu, osim kada se radilo o njenim romanima u kome su, naročito Tom Ripli, bili njena inkarnacija. Žene su bile te koje je želela i nalazila ih je u barovima, na brodovima i žurkama i, najbolje od svega, u vezama s drugima.
Hajsmit je volela ljubavni trougao, kao i da ga uništi, odsecajući polovinu para koju nije želela, ali bi obično prvo spavala sa njom. Život joj je bio krcat susretima i nije slučajno da njeni romani kao pokretač radnje opsesivno koriste preteće i sudbonosne susrete – setite se romana „Stranci u vozu“ ili bilo kog iz serijala o Ripliju.
Patrišin jedini otvoreno homoseksualni roman, „Cena soli“, koristi jedan naročit susret koji autorka nikada nije zaboravila. Kao mlada žena u Njujorku, radila je na odeljenju sa igračkama robne kuće Blumingdejl kada je zanosna Venera u bundi ušla da kupi lutku. Zaljubivši se i razbolevši u isto vreme, Hajsmit je otišla kući sva u groznici, i smišljala zaplet za roman. Čak se usudila i da mu podari srećan kraj. Ono što se nije usudila jeste da ga objavi pod svojim imenom.
Ali to su bile pedesete godine 20. veka kada se homoseksualnost označavala kao bolest i poremećaj. Patrišin psihoterapeut je bio nameren da je „izleči“, bizarno joj predloživši grupnu terapiju sa drugim, obično udatim ženama koje su takođe imale homoseksualnih sklonosti. Hajsmit je pomislila da bi mogla zavesti neke od njih i kako je jedna od njenih ljubavnica primetila, „bolje latentna nego nikad“.
Živela je tajnovitim životom. Uživala je u zatvorenom podzemlju homoseksualne scene četrdesetih i pedesetih u Njujorku, i šezdesetih i sedamdesetih u Parizu, putujući u potrazi za novim poznanstvima i rešavajući se onih za koje bi se moglo saznati.
Ostavila je za sobom 8000 stranica dnevnika i beleški, ali kako je Džoan Šenkar to napisala u Patrišinoj biografiji: „Krivotvorila je, izmišljala i menjala po potrebi, baš kao i njen antiheroj Ripli. Lagala je sve vreme – svoje ljubavnike, svoje prijatelje, poreske službenike, izdavače, novinare i potomstvo. Laganje je bilo njen način da kaže istinu – onako kako ju je ona razumela.“
Patriša Hajsmit je rođena 1921. godine u Fort Vortu. Porodica joj je poreklom iz Alabame, gde je njen čukundeda pre Američkog građanskog rata posedovao plantažu i 110 robova.
Hajsmitovoj nikada nije prijalo društvo crnaca i otvoreno je iznosila antisemitske stavove, a kada je osamdesetih živela u Švajcarskoj, izmislila je 40 pseudonima koje je koristila pišući raznim državnim organima i novinama, napadajući državu Izrael i uticaj Jevreja. A opet, sama je imala prijatelje Jevreje, a njen prvi šef je bio Jevrejin koji ju je podržao u njenom radu. Izbrisala ga je iz svoje prošlosti, baš kao i to da je četrdesetih godina u Njujorku pisala stripove.
Hajsmit je imala neku vrstu opsednutosti arhivama; obožavala je spiskove. Beležila je i numerisala sve u svom životu, ocenjujući čak i ljubavnice, ali je izostavljala ono što joj nije odgovaralo, a kada ju je uporni novinar pritisnuo tek je nejasno priznala da je napisala nekoliko redaka za „Supermena“ i „Betmena“.
Zapravo, njen posao je bio mnogo manje glamurozan nego što je pisanje zapleta sa tim superherojima, ali formula iz stripa koja sadrži pretnju/poteru/fantaziju/alter ego/tajni identitet bila je i formula koju je ona koristila u svim svojim delima. Strip je oblikovao Patrišu Hajsmit kao pisca krimi priča više nego bilo šta drugo – ma koliko se ona pozivala na Dostojevskog ili Henrija Džejmsa.
Emotivno, Patrišu je oblikovala njena seksualnost kao i buran odnos sa majkom i očuhom. „Veoma sam rano naučila da živim sa sumornom i ubilačkom mržnjom kao i da ugušim pozitivnija osećanja.“ Takođe je verovala da homoseksualci prilikom skrivanja svojih sklonosti takođe skrivaju i svoju „ljudskost i prirodnu toplinu srca“.
Skrivanje je bilo njena igra i njen način života. Istovremeno održavanje veze sa tri različite žene nije joj predstavljalo teškoću. Skupljala je puževe jer je volela njihovo prenosivo sklonište i nemogućnost da se odredi ko je mužjak a ko ženka. Putovala je sa njima, noseći ih u prtljagu, i držala ih je na stotine kod kuće. Ako bi joj bilo dosadno na javnim večerama, izvukla bi par puževa iz torbe i pustila ih da gmižu po stolnjaku. A pošto nije puno jela, na javnim večerama joj je često bilo dosadno.
Koliko je bila dobar pisac? „Stranci u vozu“, „Cena soli“ i „Talentovani gospodin Ripli“ su opčinjavajući i nemoralni romani, koji prevazilaze svaki žanr, onespokojavaju čitaoca i koriste ograničenja njenog stila – isprekidanu rečenicu – radi stvaranja moćnog efekta. Mišljenja sam da kada se Hajsmitova trudi da deluje umetnički to nikada ne uspeva, a kada piše radi novca i slave (što je više zarađivala zlobnija je postajala) onda je imala pobedničku formulu. Problem nije bila navodna ograničenost kriminalističkog žanra već njeno sve izraženije odbijanje da se veže, bilo u poslu bilo u privatnom životu. A u umetnosti se uvek radi o povezivanju sa temom, sobom i svetom sa svim njegovim haosom i uplivom, užasom i slavom.
A opet, sa Riplijem je stvorila novu vrstu kriminalca, nikad ranije viđenu u trilerima i detektivskim romanima. Njegov najbliži srodnik bi bio neki od likova Markiza de Sada, čiji zločinački libertarijanci dovode u pitanje našu predstavu o dobru i zlu, često prolazeći nekažnjeno.
Džoan Šenker je bila u mogućnosti da koristi ranije neobjavljen materijal i dat joj je pun pristup arhivama Patriše Hajsmit u Bernu. Teksaški univerzitet iz Ostina je ponudio 25 000 dolara za te spise, koje je Hajsmit odbacila poput „polovnog auta“. Skrivanje u švajcarskom trezoru veoma liči na nju. S druge strane, u poslednjem mogućem trenu, odrekla se značajnog bogatstva u korist umetničke kolonije Jado.
Autor: Dženet Vinterson (autorka romana „
Procep u vremenu“)
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović