Tamara Lujak, spisateljica kratkih fantastičnih priča, prevodilac sa engleskog, novinar i urednik, autorka „
Rečnika slovenske mitologije“ i „
Rečnika srpskih mitoloških bića“, povodom
Dečjih dana kulture daje fantastične odgovore na naša pitanja.
Koja Vam je omiljena knjiga iz detinjstva?
Najdraža knjiga koju sam (pro)čitala kao mala, a koju sam čitala i kao odrasla, i kojoj ću se uvek rado vraćati je knjiga „Bajke“ nemačkog pisca Johana Karla Augusta Muzeusa. Iako je bio tek sakupljač i priređivač, a ne pisac, bar ne bajki, J. A. Muzeus bio je poznat i priznat za života.
Rođen je 1735. godine u Jeni, a umro u Vajmaru 1787. godine. Bio je među prvima koji je sakupljao priče iz naroda, poput našeg Vuka Karadžića. Bio je teolog po obrazovanju, a pisao je satiru i kritiku. I bio je Geteov savremenik (živeli su i umrli u istom gradu).
Jedan od najupečatljivijih brdskih, šumskih duhova, zvani Ribecal, opisan je u ovoj knjizi. U osnovi surov i naprasit, ume da bude radoznao i pravedan, naklonjen čoveku. Libuša, prelepa vila, opisana u drugoj priči, obdarena darom da predvidi budućnost, smatra se mitskim pretkom Čeha. U ovoj je bajci na prelep način opisana Drijada, šumska vila, čiji je život vezan za drvo hrasta. Bajka o tri sestre koje su se udale, jedna za orla, druga za medveda, treća za delfina, jedna je od najživopisnijih, najmaštovitijih bajki koje sam pročitala u tom ranom dobu.
Svi su ovi likovi, i mnogi drugi iz Muzeusovih bajki, hranili moju maštu. Pisane jednostavnim, a opet raskošnim, poetskim jezikom, uzbudljivo ispričane i još lepše oslikane, Muzeusove bajke bile su čista radost za duh i um, i pravi praznik za oči. Iščitala sam ih mali milion puta.
I opet ću.
S kojim književnim junakom biste se družili?
Teško pitanje. Toliko je mnogo dragih likova da je teško izdvojiti najdražeg. Sa Vinetuom bih, u kojeg sam kao mala bila zaljubljena, prepešačila obe Amerike; celo bih leto provela kod Hajdi i njenog deke Sofronija u švajcarskim Alpima; sedela bih u bašti
Sebičnog džina i od jutra do mraka s njim ispijala zeleni čaj; dok bi
Lastavica letela iznad naših glava, povratila bih stari sjaj
Srećnom Princu i vesele dane provodila s njim u razgovoru…
Koliko dugo se piše jedna knjiga?
Nekoliko godina. Knjige su poput vina. Dugo im vremena treba da se rode, porastu i sazru u vinogradu (našem umu), a kada se to desi, potrebno je još duže vremena da odleže u buradima (fioci/kompjuteru) kako bi dobile svojstven ukus (stil).
Potrebno je dugo promišljati nad temom kojom želite da se bavite, s njom se podrobno upoznati, sprijateljiti se. Kad savladate taj prvi korak, sledi pisanje, koje ponekad teče poput reke, a nekad stoji, poput zamrznutog jezera. Pisanje je poput plesa: jedan korak napred, dva nazad. Zato toliko dugo traje. Glavni junaci vam se otimaju, jogune, bore za sopstvena prava i život. Ponekad im popustite, ponekad ne. Za sve to potrebno je vreme. Kada se saživite sa delom, kad počnete svakodnevno da ga dišete, tek tad nastaju problemi. Proširiti rečenicu ili ne? Ubaciti opis ovde ili tamo, izbaciti ovog ili onog junaka, završiti očekivano ili ne… Beskonačna iščitavanja dela potrebna su kako bi ono sazrelo, dobilo željeni, zadovoljavajući oblik. Onog trenutka kada vam je srce puno nakon što ga pročitate celog – znate da je završeno.
Da li inspiraciju pronalazite u svom detinjstvu?
Svakako. Sve polazi iz detinjstva. Najdublje ljubavi desile su se u ovom, najranijem, životnom dobu: muzika, bajke, mitovi i legende, filmovi, priroda… Sve te ljubavi rastu i sazrevaju u nama, menjaju nas i oblikuju kako starimo. Dugujemo im mnogo. Tako su domaći, grčki i rimski mitovi, moje najranije štivo, umnogome uticali da se danas najviše bavim mitološkim temama, filmovi uz koje sam odrastala, poput „E. T. vanzemaljac“ i „Bliski susret treće vrste“, okrenuli su me naučnoj fantastici, a naše narodne bajke fantastici, vilama, divovima, duhovima i drugim natprirodnim bićima. Priroda je moja prva i najveća ljubav, moja najveća i najdraža inspiracija. Sve joj dugujem. Mir, životnu lepotu, radost. I zato joj (se) tako rado vraćam.
Koje pisce moramo obavezno da čitamo kako bismo postali ozbiljni knjigoljupci?
Potrebno je pročitati sve one koji se smatraju klasicima:
Pekića,
Andrića, Selimovića,
Selenića, Pavića,
Desanku Maksimović, Grozdanu Olujić, od domaćih, odnosno
Balzaka, De Mopasana,
Tolstoja,
Dostojevskog, Hesea,
Orvela,
Tvena,
Harmsa,
Borhesa,
Emili i
Šarlotu Bronte, Džejn Ostin od stranih pisaca... Pored njih, potrebno je otkriti i neke druge velikane i izgraditi neke svoje, lične, ljubavi: Tolkina,
Kerola, Klarka, Lema, Erla Koksa,
Johanu Špiri, Džin M. Oel…
Foto: @ Miroslav Petelin
Izvor: Laguna