Dušan Kovačević već dugo stvara, ali je upravo knjiga pred nama, „
Ja to tamo pevam“ (objavljena u izdanju Lagune krajem 2020. godine), njegovo do sada najličnije delo. „Ja to tamo pevam“ je mnogo više od zbirke stihova nastalih tokom Kovačevićeve duge, bogate i uspešne karijere dramskog pisca i filmskog scenariste/reditelja. Pored pesama, nastalih za potrebe njegovih drama i filmova ili obaška, ova knjiga donosi i brojne Kovačevićeve prozne komentare, sećanja na detinjstvo, na doba sazrevanja i velikih uspeha, porodicu, prijatelje i savremenike, sve do današnjeg dana u kome smo postali zarobljenici korone.
Knjiga ima četiri celine. Prvi deo, naslovljen „Ko to tamo peva“, donosi pesme iz dramskih tekstova i/ili scenarija: „Radovan Treći“ (sa lepim osvrtom na Zorana Radmilovića), „Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću“ (napisan po porudžbini, 1977. godine, dok je Kovačević bio na odsluženju vojnog roka u Somboru; a kasnije pretočen u film „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića), „Ko to tamo peva“ (uz zanimljivosti u vezi sa nastankom kultnog filma u režiji Slobodana Šijana), „Proleće u januaru“ (čuvena „Mesečina“ iz Kusturičinog „Podzemlja“ – ovoga puta data u svojoj integralnoj verziji). Nakon nekoliko pesama koje govore o problemima koji more Srbiju (od odlaska mladih iz zemlje, do ratova i kriminala), ovaj deo „zatvara“ sjajna pesma „Snoviđenje“ u kome Kovačević izmaštava susret Jovana Dučića i Laze Kostića u Budimpešti. Drugi deo, „Dvanaest pesama za dvanaest meseci“, donosi neku vrstu Kovačevićevog dnevnika tokom godine korone i po jednu pesmu za svaki mesec. Priložene pesme (i prozni uvodi za svaku) govore veoma slikovito o našim životima i mentalitetu, a po snazi i lepoti posebno se izdvaja završna, decembarska pesma – „Nikoljdan“.
„Nije loše biti čovek“ je naslov trećeg dela knjige, a istovremeno i naslov najnovije Kovačevićeve filmske režije čija se premijera (nadamo se!) očekuje u 2021. godini. Kovačević prvi put predstavlja tekstove songova koji će se čuti u predstojećem filmu (a koje izvode glumac Gordan Kičić i Kovačevićeva ćerka Lena), istovremeno otkrivajući brojne zanimljive pojedinosti o ovom dugoočekivanom ostvarenju. Pre toga, Kovačević se osvrće na neke od svojih prethodnih saradnji sa poznatim kompozitorima: Vojislavom Vokijem Kostićem, Momčilom Bajagićem Bajagom i Vladom Markovićem, uz niz anegdota i stihove iz „Svetog Georgija“, „Sabirnog centra“, „Profesionalca“... Tu je, na samom kraju, pesma „Uzalud“ iz drame koju Kovačević piše već dve-tri godine i koju bi trebalo da uskoro završi. Završni deo, „Iz porodičnog albuma“, donosi još nekoliko odličnih pesničkih slika i najličniji je u nizu. Kovačević piše o svojoj baki Ljubici, unuku Vuku, supruzi Nadi (kojoj je knjiga i posvećena) i drugim dragim ljudima, živim i mrtvim, završavajući ovaj odabir pesama i sećanja sa tri poetske ispovesti koje, sasvim ispravno, naziva „testamentarnim“, a to su: „Lukin rodoslov“ (o istoriji porodice Kovačević), „Majka“ (najemotivnija pesma u knjizi) i „Zauvek“ (Kovačevićeva najljubavnija pesma u kome opisuje prvi susret sa budućom suprugom Nadom Perić daleke 1967. godine i sve ono što će nakon toga uslediti u njihovim životima).
„Ja to tamo pevam“ je dirljiva knjiga, iskrena i topla, neretko polemična i često setna, obasjana smehom i natopljena suzama. Gorka i slatka. Kao što je, uostalom, i sam život. Knjigu krase efektne ilustracije Gorana Ratkovića koji je veoma lepo pretočio u slike (pa čak i dopunio) ono što je Kovačević izrazio rečima. Ako pratite stvaralaštvo Dušana Kovačevića – „Ja to tamo pevam“ je odlična rekapitulacija i dopuna, gotovo kao „živ“ razgovor (uz stihove!) sa autorom o njegovom životu i delima. A ako Kovačevićev opus ne poznajete dovoljno – „Ja to tamo pevam“ može poslužiti kao početna tačka za upoznavanje sa filmovima i dramama ovog znamenitog srpskog umetnika.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: Nedeljnik