Piter Frankopan o „Promenjenoj Zemlji“ i globalnim klimatskim promenama: Posledice su vrlo jasne

Knjige jednog od najznačajnijih savremenih britanskih istoričara Pitera Frankopana čitaoci u Srbiji dobro poznaju. Do sada su objavljene tri, a četvrtu „Promenjena Zemlja: Neispričana istorija“ kao i prethodne objavila je Laguna. Prevodilac je Tatjana Bižić.

U ovom publicističkom, odlično napisanom štivu, koje se ne ispušta iz ruke, autor Piter Frankopan između ostalog piše o tome kako su se razvijali religija i jezik i kakav je njihov uzajamni odnos s prirodnom sredinom; kako je iz želje da se centralizuju poljoprivredni viškovi izrasla birokratska država; kako su zahtevi za sve većim prinosima prouzrokovali povećavanje trgovine robljem; kako napori da razumemo vremenske prilike i manipulišemo njima imaju dugu i duboku istoriju.

U razgovoru za Danas Piter Frankopan govori o dalekosežnosti klimatskih promena, ali i o izazovima koje pred naša savremena društva postavljaju.

Sećamo se Vaših knjiga „Putevi svile“ i „Novi putevi svile“. Šta Vas je navelo da pišete o ekologiji na ovakav način? Da li su vas „Putevi svile“ nekako doveli do knjige „Promenjena Zemlja“ i, ako jesu, kako?

Hvala vam! Sjajno pitanje! Da, zaista jeste. Pretpostavljam da su „Putevi svile“ govorili o promenama u geopolitičkom i ekonomskom poretku savremenog sveta – i o tome kako su velike promene kojima svedočimo danas zapravo povratak u prošlost. To me je, naravno, navelo da razmišljam o drugim značajnim promenama, i ne iznenađuje što su globalno zagrevanje, klimatske promene, ekstremni vremenski uslovi i ekološke organizacije teme koje su privukle moju pažnju. Jedan od razloga je taj što one igraju ključnu ulogu u istoriji, ali i u sadašnjosti i budućnosti. Takođe, živimo u vremenu mnogih revolucija – a jedna od njih je i način na koji možemo proučavati istoriju. Danas imamo neverovatan niz novih alata za razumevanje prošlosti, poput genetskih podataka, preciznih dokaza o širenju bolesti i ogromnog spektra ekoloških podataka iz leda, godova drveća i fosilizovanog polena, koji nam omogućavaju da rekonstruišemo istoriju na nove načine. U svom radu uvek želim da osvetlim događaje i periode iz prošlosti, ali me takođe zanima kako oni imaju odjek i posledice u današnjem svetu.

Klimatske promene su danas tema o kojoj se mnogo raspravlja, o njima govore i obični građani i stručnjaci. Da li mislite da je to još jedna tema koja razdvaja globalnu zajednicu?

Ne baš. Čak 99 odsto naučnih radova jasno pokazuje šta se dešava u pogledu obrazaca zagrevanja i kako možemo meriti promene u prosečnim globalnim temperaturama, nivoima ugljen-dioksida u atmosferi i slično. Teško je raspravljati o tim podacima, iako – što nije iznenađujuće – postoji rasprava o tome zašto se ove promene dešavaju. Međutim, moj posao nije da ubeđujem ljude da smo na ivici katastrofe; već da objasnim kako smo došli do tačke u kojoj svedočimo neverovatno brzom gubitku biodiverziteta i izuzetnim promenama u svetu oko nas. I, uzgred, nisu sve ove promene povezane sa globalnim zagrevanjem. Na primer, jedno istraživanje Arktika nedavno je pokazalo da u proseku postoji četrdeset mikroplastičnih čestica po kubnom metru morske vode. Mikroplastika je pronađena u posteljicama svih novorođenih beba, kao i u vitalnim organima odraslih ljudi.

Tu je i zagađen vazduh: jedno novo istraživanje sugeriše da je 18 odsto svih globalnih smrtnih slučajeva u 2018. godini prouzrokovano zagađenjem vazduha od fosilnih goriva. Mislim da ovakve činjenice ne bi trebalo da dele zajednice niti da izazivaju svađe. Bez obzira na to da li živite u Nišu, Oksfordu ili Bogoti, želite da imate dug i srećan život. To znači da živite u uslovima koji su ekološki održivi. Nažalost, ta očigledna činjenica postala je predmet političkih rasprava – ali to nije moj problem.

Čini se da je ključni aspekt Vaše knjige stavljanje cele priče u istorijski kontekst. Zašto se taj pristup često zanemaruje?

Zanimljivo, ne mislim da se ranije zanemarivao. Ako razmislimo o priči o Rajskom vrtu, trebalo bi da je posmatramo kao ekološko upozorenje: Adam i Eva su postavljeni u vrt i rečeno im je da poštuju i slušaju Boga. Kada to nisu učinili – kada su pojeli plod sa zabranjenog drveta – kazna je bila ekološka. U Rajskom vrtu ljudi su imali sve što su želeli i što im je trebalo. Kada su proterani, morali su da se brinu o poplavama i sušama, kao i o tome da li će moći da se prehrane. Ta priča je ispričana s razlogom – da pokaže da odgovorno i časno ponašanje donosi nagradu, dok neodgovorno ponašanje ima posledice. Ovakve priče nisu prisutne samo u hrišćanskoj, jevrejskoj i muslimanskoj tradiciji, koje dele isti izvorni mit, već ih nalazimo i u gotovo svakoj velikoj svetskoj religiji, gde klimatska stabilnost, obilje hrane i dobri ekološki uslovi igraju centralnu ulogu u pričama o postanku i učenju budućih generacija.

To je, na kraju krajeva, i priča o Nojevoj barci i velikom potopu – ali, zanimljivo, i priča mnogih modernih ekoloških aktivista koji nas upozoravaju da smo, ako ne promenimo svoje ponašanje, svi osuđeni.

Prema Vašem mišljenju, koje su glavne posledice globalnih klimatskih promena? Poznati naučnik Milutin Milanković ih je povezivao sa događajima u svemiru. Kakav je Vaš pogled?

Milutin Milanković je bio genije koji je razumeo ključnu ulogu geofizičkih procesa u funkcionisanju sveta. Shvatio je da postoji čitav niz prirodnih pojava koje utiču na život na Zemlji – i implicitno da ne treba da mislimo samo o ljudima. Glavne posledice klimatskih promena su jasne. Kao i kod svih revolucija i promena, izazov je u tome da se prilagodimo i da se suočimo s novim problemima – i da osiguramo da naše odluke ne pogoršavaju situaciju. Znamo da nivo mora raste od 1863. godine i da se taj proces ubrzava. Znamo da se suočavamo s najtoplijim uslovima u severnoj hemisferi u poslednjih nekoliko vekova. Znamo da je količina ugljen-dioksida u atmosferi veća nego što je bila milionima godina. Znamo da snabdevanje hranom može postati problematično i da je nestašica vode ozbiljan izazov. Na primer, polovina svetske populacije trenutno doživljava ekstremnu nestašicu vode barem jedan mesec godišnje. I to nije problem samo u toplim krajevima – skoro 25 odsto Evrope je pod vodnim stresom. Ako nam istorija može poslužiti kao vodič – a mislim da može – možemo mnogo naučiti iz prošlih perioda naglih promena. Današnje vreme posebno je zabrinjavajuće jer se promene dešavaju brže nego ikada ranije.

Da li bi političke procese poput Bregzita trebalo povezivati sa klimatskim promenama?

Zavisi kako želite da razmišljate o tome. U svojoj knjizi pišem da je jedan od razloga zbog kojih se Bregzit dogodio zapravo geološki poremećaj. Pre oko osam hiljada godina došlo je do katastrofalnog podvodnog odrona blizu obale Norveške, što je izazvalo ogroman talas koji je potopio kopneni most između Britanije i Evrope. Kao rezultat toga, Britanska ostrva su imala potpuno drugačiji istorijski razvoj u odnosu na ostatak Evrope. Na primer, nisu imala kopnene granice, pa su migracioni obrasci bili drugačiji. Britanija je bila daleko od pretnji poput Osmanlija, pa su njene političke brige bile drugačije u odnosu na Italiju, Francusku i Nemačku. Zbog toga što nije imala kopnene granice, Britanija nije morala mnogo da ulaže u vojsku, već se fokusirala na izgradnju moćne mornarice – a upravo su ti brodovi kasnije postali osnova britanske imperije. Dakle, na neki način, prirodna katastrofa od pre hiljada godina oblikovala je put ka Bregzitu. Naravno, to bi oslobodilo pojedine političare odgovornosti za odluku o napuštanju EU – ali u toj teoriji ipak ima malo istine.



Kritičar Sandej tajmsa napisao o Vašoj knjizi ovo: „Zapravo, veći deo Frankopanove knjige posvećen je dokazivanju da klimatske promene nisu dovoljan faktor za objašnjenje velikih istorijskih događaja, nego što se bavi onim slučajevima gde su one bile ključni pokretač“. Da li se slažete s ovom ocenom i šta mislite da treba učiniti na globalnom nivou?

Da. Ali mislim da je to zapravo pohvalan komentar kritičara, a ne kritika. Lako je pasti u iskušenje da pojednostavimo prošlost i tražimo jedan jedini faktor koji je presudan za određeni događaj. Ali ljudi su složena bića, njihove motivacije su višeslojne i uvek postoji mnogo različitih načina da se stvari sagledaju. Naravno, postoje trenuci kada velika vulkanska erupcija, strašna suša ili udar asteroida zaista dramatično i brzo preoblikuju svet. Ali trudim se da ne budem senzacionalistički nastrojen i da objasnim da složeni uzroci događaja mogu biti korisniji za razumevanje prošlosti i sadašnjosti. Upoređujem to s pozorištem – kada ljudi izađu iz pozorišta, uglavnom razgovaraju o glumcima, zapletu i izvođenju. Retko ko govori o samoj sceni. Ali bez scene predstava se ne može odigrati. Isto je i s prirodnim svetom i okruženjem – ono je uvek tu i uvek je važno. Na primer, koliko ljudi kada razmišlja o nacistima uzima u obzir njihov stav prema prirodnom svetu?

Međutim, kada postavimo to pitanje, otkrivamo da su nacisti 1940-ih imali određenu viziju savršenog pejzaža, koja je bila u skladu s njihovim zlokobnim biološkim teorijama. Njihovi zapisi o slovenskim narodima, njihovim poljoprivrednim praksama i odnosu prema zemlji su zastrašujući za čitanje. Zato je važno postavljati prava pitanja.

Kako vidite ulogu ekoloških aktivista koji ponekad vandalizuju umetnička dela? Da li mislite da to odvlači pažnju sa pravih problema?

Ne mislim da je moja uloga da govorim ljudima šta bi trebalo ili ne bi trebalo da rade. Ali mislim da ovakvi postupci ne donose posebno pozitivne rezultate. Znamo da takvi događaji dospevaju u vesti, ali oni istovremeno antagonizuju ljude koji bi možda bili voljni da saslušaju i pruže podršku. Međutim, nisam potpuno bez razumevanja za činjenicu da ne činimo dovoljno da se suočimo s ekološkim promenama i da naši politički lideri moraju preduzeti ozbiljnije korake. Ali bacanje paradajz supe na prelepu sliku – ne mislim da to pomaže.

Kako vidite budućnost Srbije i Balkana u kontekstu klimatskih promena?

Srbija je najranjivija zemlja u Evropi kada su u pitanju klimatske promene. Jedan od razloga za to je dostupnost vode. Drugi razlog je to što se Balkan zagreva brže od mnogih drugih delova sveta. Treći razlog leži u kapacitetima vlada da se nose s humanitarnim, ekološkim i ekonomskim stresovima. Kako će se stvari razvijati? Neke od stvari koje proučavam i koje me brinu uključuju pojavu novih zaraznih bolesti, masovne migracije i raspad državnih sistema – posebno u delovima sveta koji su manje razvijeni od Evrope. Neke moje kolege govore o 21. veku kao o veku velikih migracija – što je posebno značajno, budući da je Balkan oduvek bio kapija koja povezuje Evropu s ostatkom sveta. Radim s brojnim vladama širom sveta na razvoju dugoročnih planova za ublažavanje klimatskih promena. Ti planovi se ne odnose samo na prelazak na obnovljive izvore energije već i na osmišljavanje strategija koje će im pomoći da predvide i pripreme se za geopolitičke šokove koji nas očekuju u narednim decenijama – a možda i mnogo ranije.

Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas