Pomama za orhidejama – kako je nastao roman „Kradljivac orhideja“

Ovo je originalan novinski članak Suzan Orlin iz 1995. godine na osnovu koga je zatim nastala i knjiga „Kradljivac orhideja“. Za one koji još oklevaju da li da pročitaju knjigu, ovo je savršen uvod. Za one koji su je pročitali i sjajno se zabavili, evo prave poslastice.



Koliko su  orhideje zavodljive? Poznavaoci će dati sve za neki redak primerak – a  takvi su i oni zbog kojih će se sporiti država Florida, pleme Seminola i jedan posvećeni čovek.

[Džon Laroš u stakleniku. Nove vrste orhideje se stvaraju ili otkrivaju svakog dana. Žudeti za orhidejama znači žudeti za nečim neuhvatljivim.]

Džon Laroš je visok, mršav kao grana, svetlook, poguren i izrazito lep, uprkos tome što mu nedostaju svi prednji zubi. Ima držanje špageta skuvanih al dente i nervoznu žestinu čoveka koji mnogo igra video-igre. Ima trideset četiri godine i radi za floridsko pleme Seminola, za koje je, na teritoriji plemenskog rezervata nedaleko od Majamija, napravio rasadnik i laboratoriju za razmnožavanje orhideja. Seminole za njega imaju dva nadimka: Ludi Beli Čovek i Mutivoda. Laroša sam upoznala prošlog leta, u Kolijerskom okružnom sudu, u Nejplsu na Floridi. Povod je bio saslušanje nakon njegovog hapšenja zbog krađe retkih orhideja, kojima je opsednut, iz državnog rezervata Fakahači, mesta koje on obožava. Laroš se nije posebno obukao za ovu priliku. Imao je plastične naočari za sunce marke „Milar“, sintetičku košulju sa nekakvim pejzažnim motivima i pantalone koje su mu visile na zadnjici. Rečeno mu je da istupi, navede svoje ime, adresu i opiše svoje stručno znanje o biljkama. Laroš je odšetao do središta sudnice. Isturio je bradu. Govorio je hrapavim, beživotnim glasom. Palčeve je nabio u gajke pojasa i rekao: „Profesionalno se bavim hortikulturom blizu dvanaest godina. Imao sam i sopstveni rasadnik biljaka... Imam veoma bogato iskustvo s orhidejama i bespolnom mikropropagacijom orhideja pod aseptičnim kulturama.“ Razvukao je osmeh i osvrnuvši se po prostoriji dodao: „Verovatno sam najpametnija osoba koju znam.“

Laroš je odrastao u Majamiju. Kaže da je bio luckasto dete. U to nije teško poverovati. Kada je poželeo ljubimca, kupio je malu kornjaču, onda je kupio deset malih kornjača, onda je pokušao da ih gaji, a zatim je počeo da ih prodaje drugoj deci. Onda je zaključio da njegov život nije vredan življenja ako ne nabavi po primerak od svake retke vrste kornjače, uključujući i kornjaču veličine kauča sa ostrva Galapagos. Odjednom, zaokupila ga je nova strast. Zaljubio se u fosile iz ledenog doba. Onda je odustao od kornjača i fosila iz ledenog doba i postao opsednut lapidarijumom, a onda je posle nekog vremena i to odbacio i bacio se na sakupljanje i posrebrivanje starih ogledala. Njegove strasti se brzo rasplamsavaju i odjednom nestaju, poput tornada. Kraj interesovanja obično prati i dramatična objava. Kao tinejdžer, prošao je i fazu prikupljanja tropskih ribica – u kući je imao šezdeset akvarijuma. Čak je i sam odlazio da roni u potrazi za ribicama. A onda je tome došao kraj. Ne samo da je izgubio interesovanje za sakupljanje ribica: on ih se odrekao, kao da je odbacio neku lošu naviku. Objavio je da zauvek prestaje da sakuplja ribice. Takođe, izjavio je da više nikada neće nogom kročiti u okean. To je bilo pre petnaest godina. Laroš živi nekoliko kilometara od Atlantskog okeana, ali otada mu nije ni prišao.

Laroš zvuči kao živa enciklopedija. To nije posledica temeljnog i sveobuhvatnog formalnog obrazovanja. Pohađao je državnu školu u Severnom Majamiju, ali je inače samouk. Zapravo, njega je gotovo nemoguće zamisliti u učionici. S vremena na vreme uhvatila bi ga seta zbog života kakav misli da bi imao da se posvetio sticanju klasičnog obrazovanja. Ubeđen je da je mogao da završi medicinu i postane neurohirurg. Postao bi cenjen i bogat. Umesto toga, živi sa ocem i oduvek se za život snalazio na neuobičajene načine. Na primer, jednom prilikom je časopisu o hortikulturi prodao članak pod nazivom: „Da li biste umrli za svoje biljke?“. To se dogodilo nakon što je na posekotinu na ruci prosuo toksičan pesticid – taj incident mu je doneo trajno oštećenje srca i jetre, i snažan utisak da je to iskustvo dobra priča koja može da se proda. Trenutno piše vodič za gajenje biljaka u kući, koji planira da reklamira u Haj Tajmsu, časopisu posvećenom marihuani. Vodič neće biti jeftin, ali u reklami neće biti navedeno da marihuana koja bude gajena po Larošovim uputstvima nikada neće dovoljno sazreti da bi imala psihoaktivna svojstva. To će njemu doneti gomilu para, klinci će naučiti kako da gaje biljke, sprečiće ih da se drogiraju i naučiće važnu životnu lekciju – da se zločin ne isplati. Takvi planovi u kojima se prepliću altruizam i kršenje pravila u cilju finansijske dobiti Larošova su specijalnost. Tek što doneseš konačan zaključak da je on klasičan prevarant, on otkrije neki skriveni i moralan, ali i unosan razlog za to nepoštenje. Obožava da radi sve na teži način, naročito ako to znači da radi ono što on želi i ako će se svi ostali pitati kako je uspeo da se izvuče bez posledica. On je najmoralnija amoralna osoba koju znam.

Kada je bio mali, Laroš i njegova majka odlazili su u duge šetnje po Fakahačiju i drugim močvarama južne Floride u potrazi za nečim neobičnim. U to vreme, Laroš je sa roditeljima živeo u Severnom Majamiju. Larošov otac, radnik na građevini, povredio je leđa i ostao delimično onesposobljen. Laroš je bio njihovo jedino preživelo dete; sestra mu je umrla kao mala. „Mi smo porodica boljki i muka“, kaže Laroš. Majku, koja je umrla 1988, opisuje kao debelu i zapuštenu, po rođenju je bila Jevrejka, ali je u različitim periodima života ispoljavala strastvenu privrženost različitim verama. Nije delovala kao neko ko bi tumarao po vlažnom, blatnjavom okruženju, ali upravo su tako Džon i ona proveli mnogo dana. Nekada bi označili neki pupoljak orhideje, pa bi se vratili nekoliko meseci kasnije da vide da li se formiralo seme. U jednom periodu, Laroš je bio rešen da fotografiše svaku postojeću vrstu floridskih orhideja u cvetu; on i njegova majka bi satima, natovareni foto-aparatima i stativima tumarali močvarom.



Kako je odrastao, Laroš je želju da poseduje fotografije orhideja zamenio željom da poseduje orhideje. Oženio se 1983, u dvadeset trećoj godini života i iste godine sa suprugom otvorio rasadnik u Severnom Majamiju. Pre toga je, kao i njegov otac, radio na građevini, ali je pao, povredio leđa i uzeo bolovanje. Rasadnik su nazvali Bromelijadino drvo. (Bromelijade su suve, bockave biljke, koje poput epifitnih orhideja, korene pričvršćuju na granje drveća, a ne u tlo. Neke od njih su samonikle u močvari Fakahači.) Larošov rasadnik se specijalizovao za najneobičnije, najređe primerke. Imao je četrdeset hiljada biljaka, od kojih su neke bile jedini veštački gajeni primerak svoje vrste. Laroš kaže da se 1990. godine pojavio na Svetskoj konferenciji o bromelijadama sa zapanjujućim eksponatom (dimenzija 3.5 x 6m) na kojem su bile bromelijade u obliku zvezda, ukrašenim fluorescentnom farbom, crnim svetlom i novogodišnjim sijalicama raspoređenim u obliku sazvežđa.

Ta konferencija je za njega bila prekretnica. Postao je poznat u zajednici uzgajivača biljaka i povezao se sa ljudima iz čitavog sveta u potrazi za retkim biljkama; njegovi telefonski računi su ponekad dostizali iznos od hiljadu dolara. Mnogo novca mu je prolazilo kroz ruke, ali gotovo ništa od toga mu nije ostajalo. Jedanput je potrošio na stotine dolara praveći klimatizovanu kutijicu za jedan redak primerak paprati koji mu je poslao prijatelj iz Dominikanske Republike. Paprat je uginula. Laroš nikada nije prežalio taj trošak. Sakupio je jednu od najvećih američkih zbirki kriptantusa, iz porodice brazilskih bromelijada. Posedovao je izuzetan primerak antherium veitchii visok skoro dva metra, sa neobičnim, rebrastim listovima, za koji kaže da je bio „veličanstven, veličanstven kučkin sin“. Imao je na desetine orhideja. Naročito je uživao u tome da ih klonira i mutira. Pronašao je način kako da razmnožava određene vrste koje su se veoma retko razmnožavale u laboratorijama.

Danonoćno su ljudi dolazili kod njega da razgovaraju o biljkama i da se dive njegovoj kolekciji. Davali su mu biljke u zamenu za pešačenje po Fakahačiju, samo da bi videli neku od biljaka koja ih je interesovala. Jednog popodneva, kada sam ga posetila u njegovj kancelariji u rasadniku Seminola, počeo je da priča o neverovatnoj prilagodljivosti biljaka, navodeći da biljka sa najvećim cvetom na svetu, rafflesia, živi kao parazit na korenu drveta i vremenom proždire svog domaćina. Kaže da su ga u vreme kada je imao svoj rasadnik mnogi ljudi zvali da razgovaraju o biljkama, ali njemu je bilo jasno da su bili usamljeni i da im je bio potreban razgovor ili da su bili takmičarski nastrojeni i da su želeli da uporede svoje i njegovo znanje. „Ponekad mi se činilo da će me usisati. Imao sam utisak kao da su oni paraziti, a ja veliko drvo-domaćin.“

Orchidaceae je porodica višegodišnjih biljaka sa jednom plodnom stabljikom i cvetom od tri latice, koje u zavisnosti od vrste mogu da variraju od bledunjavih bodljica do raskošnih latica. Uopšteno gledano, čini se da orhideje izluđuju ljude. Oni koji vole orhideje su ludi za njima, ali opsesija orhidejama nije nužno i opsesija lepotom. Zbog nečega u njenoj građi, orhideja više podseća na nekakvo stvorenje, nego na cvet. Mnoge orhideje izgledaju neobično, neke izgledaju bizarno, zbog čudnih kombinacija jarkih boja, i sve su prilično ružne kada nisu u cvetu. Laroš mi je rekao da su mnoge vrste toliko obične da su ga ljudi kada bi ih pokazao pitali kako će izgledati kada procvetaju, a on je morao da im objašnjava da su upravo procvetale. Orhideje su se prilagodile u gotovo svim krajevima sveta. Mogu da mutiraju, se  kaleme i kloniraju. Mogu da imaju formu složenih arhitektonskih građevina ili drečavih, glamuroznih, raskošnih cvetova. Stoga ne iznenađuje to što orhideje bude svakakve seksualne asocijacije; nema mnogo cveća koje je tako nedvosmisleno erotično po svom izgledu i po utisku koji ostavlja. Orhideje su privlačne čak i drugim stvorenjima. Neke orhideje su oblikovane upravo kao ona vrsta insekata koja ih oprašuje; insekt je privučen misleći da je pronašao svog para.



Sakupljanje orhideja datira iz viktorijanske Engleske, kao hobi onih najbogatijih – ljudi koji su imali dovoljno zemlje da izgrade staklenike i dovoljno novca da finasiraju ekspedicije u one predele gde su rasle najređe vrste. Ovaj hobi je postajao toliko opsesivan da su ga u to doba nazivali orhidelirijum, jer je kolekcionare obuzimala neka vrsta manije. Mnogi, naizgled normalni ljudi, bi onog trenutka kada bi ih očarale orhideje, prestajali da liče na normalne ljude i postajali nalik Džonu Larošu. Prošle godine sam, na izložbi orhideja u Njujorku, neprestano slušala istu priču – jedna orhideja u kuhinji pretvorila se u deset, a zatim u staklenik u dvorištu, a onda, u nekim slučajevima u nekoliko staklenika, i brojna putovanja u Aziju i Afriku i kako se budžet za finansiranje ove ljubavi neprestano uvećava. Razgledala sam izložbu sa jednim kolekcionarom iz Gvatemale. Rekao mi je: „Samo te obuzme. Ako piješ možeš da se priključiš Anonimnim alkohoričarima da bi prestao, ali ako se navučeš na orhideje ne možeš ništa da uradiš.“

Sakupljanje orhideja je neka vrsta patološke ljubavi. Ako počnete da sakupljate živa bića, žudite za nečim nesavršenim što ne možete da popravite, pa čak i ako pronađete neki savršeni primerak i on postane vaš, nema garancije da neće uginuti ili se promeniti. Botanička složenost orhideja i njihova promenljivost čini ih verovatno najprivlačnijim za sakupljanje, zbog čega najviše izluđuju kolekcionare. Postoji gotovo dvadeset hiljada poznatih vrsta orhideja – to je najveća porodica cvetnica na planeti. Nove orhideje se svakodnevno otkrivaju i stvaraju u laboratorijama, a neke postoje u vrlo malom broju na veoma zabačenim mestima. Žudeti za orhidejama znači žudeti za nečim neuhvatljivim. Kolekcionar koji želi da ima primerak od svake vrste orhideje neće doživeti ni da se približi tom cilju.

Nezapamćeni mraz je 1989. uništio gotovo sve rasadnike u Južnoj Floridi, uključujući i neke od Larošovih, a onda je, 1991, loša tura fungicida uništila orhideje i druge biljke u staklenicima širom države. Larošu nije ostalo gotovo ništa. Tri godine ranije pijani vozač je naleteo na njegov auto; Laroš je u nesreći ostao bez prednjih zuba, njegova žena je nekoliko nedelja bila u komi, a majka i ujak su poginuli. On i žena su se kasnije razišli, zato što je, kako sada kaže, shvatio da je ona u stanju da presedi tokom čitavog albuma grupe „Grejtful ded“ („Greatful Dead“), a on nije. A onda, u avgustu 1992, stiže uragan Endru. U tom trenutku, Laroš biljke koje su mu preostale čuva u tri odvojena staklenika, u Majamiju i Homstedu. Tokom oluje, dva od tri staklenika potpuno su uništena. Treći je manje-više eksplodirao. Kada je otišao da pregleda taj treći staklenik, naišao je na pepeo koji je prepoznao kao ostatak jedne od njegovih biljaka; pronašao ga je nasred puta, tri ulice dalje od mesta na kojem se nalazio staklenik. Slana voda koju je nanela oluja uništila je ostatak. Laroš je tada bio u poslu sa biljkama čitavih dvanaest godina. Bio je poznat u tim krugovima. Tog trenutka je shvatio da bi umro od slomljenog srca ako ikada ponovo otvori sopstveni rasadnik.

Pleme Seminola sa Floride nije imalo svoj rasadnik, ali ta ideja je bila jedna od mnogih mogućih projekata za samopomoć plemena. Seminole poseduju devedeset hiljada hektara zemlje na Floridi. Stopa nezaposlenosti među pripadnicima plemena je gotovo četrdeset odsto. Plan Seminola bio je da zaposle stručnog belca, omoguće mu da pokrene rasadnik i nauči članove plemena što više može i da ga s vremenom neko iz plemena potpuno zameni. Seminole su objavile oglas u novinama. Džon Laroš je video oglas, javio se i pleme ga je zaposlilo. Naravno, u skladu sa svojim karakterom, nije išao linijom manjeg otpora. Odlučio je da rasadnik bude nešto spektakularno. Želeo je da uzgaja egzotične stvari – spanać koji raste na vinovoj lozi, bundeve koje rastu pod konac, ljute paprike u obliku penisa, najrazličitije vrste onoga što on naziva „uvrnutim povrćem“. Takođe, želeo je da izgradi laboratoriju za kloniranje orhideja. Nisu ga interesovale orhideje za revere: želeo je da gaji ugrožene vrste koje su sada dostupne samo na crnoj berzi. Da je uspeo u tome, stao bi ukraj ilegalnoj trgovini biljkama – ta ideja mu se veoma dopadala, naročito ako bi uspeo da je izvede klasičnim laroševskim metodama.

Nakon što se zaposlio kod Seminola, Laroš otkriva novu strast – indijansko pravo. Sate je provodio u biblioteci pravnog fakulteta Univerziteta u Majamiju. Proučavao je tužbu države Floride protiv plemena Micosuki zbog bespravnog sečenja palmi. Saznao je za sraman i neuspeli pokušaj države Floride da poglavicu Bilija, predsedavajućeg veća plemena Seminole, optuži za ubijanje, skidanje kože i jedenje ugrožene vrste pantera. Kada je okončao svoje istraživanje, Laroš je bio ubeđen da je pronašao rupu u zakonu koja bi izuzela pleme Seminola iz primene zakona koji štite retke biljke.

Orhideje su se prvi put pojavile u tropskim predelima, ali danas su se, nošene raznim vetrovima, raširile svuda po svetu. Semena orhideja su tamna i sićušna, fina poput zrna baruta; jedan uragan može da prenese na milione hiljadama kilometara daleko. Dovoljno jak nalet vetra i u Majami će iz Južne Amerike stići dovoljno cvetova za revere da potraju do kraja vremena. Vetrovi koji duvaju iznad Floride seju seme po bazenima, roštiljima, auto-putevima, sportskim terenima, hotelskim parkinzima i krovovima poslovnih zgrada, ali i po mestima koja su mirna, vlažna i topla, na kojima seme može da se primi i raste. Mnoga semena koja prelaze Meksički zaliv, verovatno nestaju usput, ali svako koje ostane u vazduhu, a zatim padne na mesto kakvo je Fakahači ima šansu da preživi. Početkom veka, Fakahači je bio ispunjen tolikim brojem najrazličitijih vrsta orhideja da je izgledao kao tržnica cveća.



Poslednji sveobuhvatni popis biljaka u Fakahačiju datira iz 1987. U njemu je navedeno četrdeset pet vrsta orhideja. Jedna od njih je prvi put otkrivena upravo u Fakahačiju. Deset vrsta koje su pronađene u Fakahačiju ne mogu se naći nigde drugde na teritoriji Sjedinjenih Država. Većina vrsta su domaće, sa sićušnim korenjem, vretenastim lišćem i nežnim cvetovima. Ljubitelji krupnih, raskošnih orhideja bi ove biljke smatrali ogromnim razočarenjem. S druge strane, pravi kolekcionari – kakav je bio Laroš i kakve je on poznavao – smatrali bi da su neodoljive, naročito ako bi radili na stvaranju sveobuhvatne kolekcije; takođe, mogli bi da ih ukrštaju sa sortama nastalim u stakleniku iz čega bi nastalo nešto što nikada ranije nije viđeno.

Jedina stvarno lepa orhideja u Fakahačiju je duh. Kada ne cveta, duh, koji nema lišće, izgleda kao pljosnata traka širine lingvinija. Jednom godišnje, kada cveta, duh je divan. Cvet je beo poput papira. U središtu je delikatna usna karakteristična za sve orhideje. Usna duha je posebno naglašena, a svaki od njena dva kraja izvija se u dug, lepršav rep. Oblik, delikatnost i drhtava osetljivost ovih tananih repova podsećaju na perje, noge balerine ili na dve male zastave. Budući da ova orhideja nema lišće i da raste na drveću, i da se njeno korenje stapa sa drvetom ili kamenom oko kojeg je obavijeno, cvet duha deluje kao da se ne drži ni za šta, kao da lebdi u vazduhu. Belina cveta je naročito upečatljiva u kontrastu sa sivilom i zelenilom močvarnog okruženja. Ova vrsta je vrlo specifična, teško se razmnožava, retko se viđa u staklenicima, teško se pronalazi u divljini. Jednom prilikom kada sam bila u Fakahačiju, jedan od čuvara močvare dobio je poziv od žene iz Džordžije koja je bila spremna da potroši čitavo bogatstvo samo da bi videla ovu orhideju u cvetu. Želela je da zna da li je čuvar video neku koja je pred cvetanjem. Nakon razgovora sa njim, izašla je sa posla, ušla u avion za Floridu, iznajmila auto i sledećeg dana pešačila je močvarom. Ali nema tog novca koji bi nešto promenio jer je orhideja koju je čuvar video prestala da cveta i ponovo je izgledala kao dva konca koja vise sa drveta. Karlajl Luer, autor najboljeg priručnika o orhidejama „The Native Orchids of Florida“, jednom prilikom je o ovoj orhideji napisao: „Ako ikada budete dovoljno srećni da vidite ovaj cvet, svi drugi će pasti u zaborav.“

Laroš i tri pripadnika plemena Seminola – Rendi Osiola, Vinson Osiola i Rasel Bauers – koji su sa njim radili u rasadniku, 21. decembra 1993. godine – uputili su se u Fakahači močvaru, prošli su pored dugačkog drvoreda čempresa, i kroz blato do dela močvare poznatog kao Zapadno jezero. Dan je bio topao i vlažan. Kombi su ostavili na makadamskom sporednom putu koji se račva sa državnim putem br. 29, nekoliko kilometara južno od državnog zatvora Kouplend roud. Bilo je to neobično mesto za parkiranje. Kada je čuvar močvare u redovnoj patroli video kombi, odlučio je da stane i sačeka da se oni koji su ga ostavili vrate.

Vreme je prolazilo. Konačno, četiri muškarca su izronila iz šume. Nosili su nekoliko vreća za smeće i jastučnice. Nakon što su uhapšeni, vreće i jastučnice su otvorene kako bi čuvar močvare mogao da označi i fotografiše ono što su izneli iz močvare – sto trideset šest biljaka, na desetine vrsta divljih orhideja i bromelijada, među kojima i nekoliko primeraka čuvene i izuzetno retke orhideje poznatije kao duh.

Čuvar koji je pisao optužnicu i tužilac koji je podneo zvaničan izveštaj nisu bili sigurni da li Seminole rade za Laroša ili on radi za njih. S jedne strane, pleme je angažovalo Laroša da pokrene rasadnik na teritoriji rezervata, ali, s druge strane, Laroš je već imao rasadnik, ostao je bez biljaka i bile su mu potrebne nove. Znao je gde može da pronađe besplatne, retke biljke i bilo je moguće da je iskoristio Seminole da prevari pravni sistem. Ono što je bilo nesporno – biljke koje su sakupili bile su izuzetno retke i vredne, i tretirane su sa velikom pažnjom. Epifitne vrste – one koje rastu na granama drveća – ostavljene su na granama. Jasno je bilo i da je osoba koja razume vrednost ovih biljaka i zna šta da radi sa njima – Džon Laroš.

Dan nakon njihovog hapšenja, odvezla sam se u sedište plemena, u Holivud, jedan od najmanjih rezervata Seminola na Floridi. Sa severnoj strani rezervata nalazi se tematski park – Deda Mrazovo čarobno selo. Nedaleko od njega nalazi se statua pripadnika plemena koji se rve sa aligatorom. Umetnik je za modela koristio svog poznanika, iako nije bio Indijanac – skulptor je smatrao da taj čovek ima odgovarajuću građu. Statua je izrađena pedesetih godina, a model je bio otac Džona Laroša.

Najveća prikolica u sedištu Seminola pripadala je Basteru Baksliju, plemenskom direktoru za planiranje i razvoj. Baksli je krupan čovek u ranim četrdesetim. Ima smeđe oči, svilenkastu kožu i riđu kosu. Odveo me je u „Seminola gardens“, plemenski rasadnik, nedaleko od plemenskog sedišta i plemenske baptističke crkve. Larošova kancelarija je takođe u jednoj oronuloj prikolici, u dnu prostora predviđenog za rasadnik. Ako izuzmemo prikolicu, u rasadniku još uvek nije bilo ničega. Dok smo se Baksli i ja približavali, Vinson Osiola i još dvojica su stajali nedaleko od prikolice, proučavajući gomilu metalnih obruča i najlonskih mreža. Na vidiku nije bilo mnogo toga, osim hrpe testera, sadnica kedra i nekoliko plastičnih vreća prepunih đubriva. Laroš je bio u prikolici za svojim stolom, čitao je razglednicu koju je dobio od svog prijatelja Voltera. Rekao je da je Volter lud za lokvanjima, i da je spreman da momentalno otputuje bilo gde samo ako čuje za neki redak primerak. Volter ponekad uzme biljku i gaji je kod kuće, a ponekad je samo pogleda. Razglednica je stigla iz Bocvane. Laroš je podigao i pročitao naglas. „Kaže:  ’Biljke su super. Vidimo se uskoro.’“ Spustio je razglednicu i rekao: „Volter je prilično lud.“

Baksli je stajao na vratima i potpuno ignorisao čitanje razglednice. Mahnuo je rukom ka prozoru i rekao: „Džone, slušaju li te ovi momci?“.

Laroš je odgovorio: „Slušaju, Bastere“. Podigao je noge na sto i počeo da se klati u stolici. Nosio je maskirne pantalone, kačket sa logoom fudbalskog kluba „Majami hurikejns“ i majicu sa logoom hokejaškog kluba „Čikago blekhoks“.

Baksli je rekao: „Svi su mislili da je Džon iskoristio te Indijance za svoje kriminalne radnje da bi ponovo pokrenuo svoj rasadnik. E pa, ja sam to odobrio. Ja sam im rekao da odu i uzmu ono što im treba. Džon mi je doneo zakon Floride koji je pronašao u kom se kaže da su Indijanci izuzeti iz zakona koji se odnose na sakupljanje biljaka, i složili smo se da bi u rasadniku trebalo da imamo neke od divljih biljaka za dalje razmnožavanje i izlaganje. Nekoliko puta sam ga ispitivao o tome, jer sam želeo da budem siguran, čak sam sve odložio za mesec dana, jer sam želeo da sve to i sam istražim.“

Laroš je uz grimasu užasnute neverice uzviknuo: „Bastere! Zar mi nisi verovao?“.

Baksli je nastavio: „Onda, kad su tek uhapšeni, mislili smo da je to čin diskriminacije protiv nas i čitavog plemena. Sada verujem da bi bilo drugačije da su čuvari uhvatili samo Indijance – pustili bi ih. Oni ne žele da se petljaju sa nama, zbog indijanskih prava. Nama je priroda bliska! Mi nismo kao pripadnici drugih rasa koji će da ogole zemlju samo da bi zaradili neki dolar. Mi ne lovimo samo da bismo lovili. Mi lovimo da bismo preživeli! Bilo bi bolje da se država Florida ne igra sa našim pravima.“ Udario se u grudi i dodao: „U suprotnom, otići ću tamo i uzeću sve što je živo u Fakahačiju.“

Laroš je prestao da ljulja na stolici i grudima se zakucao u sto. Namrštio se i rekao: „Oooooo, nemoj tako, Bastere“.

Baksli je pogledao njega, pa mene i rekao: „Čuvari nisu želeli te Indijance. Želeli su njega. Džona su želeli da oderu živog.“

Baksli je odlučio da se vrati u svoju kancelariju i pozabavi papirologijom o uzgoju citrusa u saradnji sa japanskim investitorima. Laroš i ja smo izašli napolje do njegovog kombija. Želeo je da obiđe neke od svojih biljaka koje su preživele uragan i koje je prodao rasadniku „Tropikal paradajz“. Nebo je bilo mutno, a vazduh lepljiv. Radnici su postavili deo metalnih obruča na odgovarajuća mesta. Vinson Osiola nam je prišao sa lopatom u ruci. On je mladić duge, sjajne kose, snažnih ramena i stidljivog, pomalo tužnog pogleda. On i Laroš su nekoliko minuta porazgovarali o poslu. Pomenuo je da je Rendi Osiola povređen i da neko vreme neće raditi u rasadniku, a da je Rasel Bauers, treći optuženi za krađu orhideja trenutno „nedostupan“.

„Sa tobom neću previše da razgovaram“, obratio se meni. „Ništa lično. To je indijanski način.“

Dok smo se vozili, Laroš je govorio. „U početku, Indijanci su samo želeli da iskopavaju nešto sa teritorije rezervata i da to prodaju. Objasnio sam im kako funkcioniše rasadnik. Rekao sam im: ’Možete tako, ali mnogo je bolje da te biljke razmnožavate’. Objasnio sam im da mogu da kaleme orhideje, da ih kloniraju, i da od jedne mogu da dobiju na milione. Oduvek sam bio za razmnožavanje. Oduvek me je zanimala i mutacija – mutacija zbog zabave i zarade. Izložite seme radijaciji ili hemikalijama i dobijete sjajne stvari koje nikada ranije nisu viđene. To je sjajan hobi, mutacija biljaka. Sabijete proces evolucije u jednu ili dve godine. Mislim da bi za čitav svet bilo dobro da se to propagira kao hobi. Toliko je mnogo protraćenih života i ljudi koji nemaju šta da rade. Za mene, mutacija je odgovor na sve. Pa šta mislite, što su neki ljudi pametniji od drugih? Očigledno zato što su mutirali u najranijem detinjstvu. Mislim da sam i ja jedan od tih ljudi. Bio sam izložen nečemu zbog čega sam mutirao, i sada sam neverovatno pametan. Ja sam jedan od četvoro ili petoro ljudi u čitavoj zemlji koji znaju kako da razmnože duh-orhideju u laboratorijskim uslovima. Moj plan je da iz divljine uzmem neke od orhideja, neke prodam odmah, ostale počnem da uzgajam u laboratoriji koju gradimo u rasadniku, i da za nekoliko godina za prodaju imam na hiljade njih. Trenutno je velika potražnja za orhidejama na  crnom tržištu, naročito za duhom, jer ih nema. Vrti se ogroman novac. Na ceni su posebno u Australiji, gde ljudi vole orhideje a ne mogu da dođu do tih retkih vrsta. Cena pojedinačne orhideje će pasti, ali kada budemo počeli da ih gajimo, moći ćemo da prodajemo na milione primeraka, i opet ćemo zarađivati gomilu novca. Nekada su moji prijatelji govorili: ’Ako se Džon ikada dokopa neke zemlje ili nekog novca, čuvajte se.’ Pa, Indijancima je trebao stručnjak za rasadnik, a meni je bila potrebna zemlja i novac, proučio sam zakon i shvatio da je prilično neodređen kad je reč o Indijancima i stvarima koje oni iznose iz oblasti pod zaštitom države. Mislim da je zakon loš i da ga treba menjati, jer ne mislim da je u redu da imate gomilu Indijanaca koji mogu da vršljaju po Fakahačiju i čupaju biljke, ali u međuvremenu, neko bi mogao da ima koristi od ovog zakona takvog takav je, i zašto da to ne budem ja.“
  


Vozili smo se makadamom oivičenim nizom zdepastih palmi. Vlažan povetarac je duvao pored mog otvorenog prozora. Sunčevi zraci koji su se probijali između stabala palmi ostavljali su izdužene senke po putu. Rekao je: „Mislio sam da ćemo uzeti ono što nam treba iz Fakahačija i da ćemo u isto vreme skrenuti pažnju na zakon i da će ga zakonodavac promeniti. Natempirao sam da bude u vreme zasedanja zakonodavne skupštine. To želim da kažem na sudu. Želim da kažem da država treba da se zaštiti.“ Pogledao me je i podigao obrve. „Planiram ja da zaštitim i sebe.“

Prešli smo preko neke pruge. Laroš se okrenuo ka meni i rekao: „Ja radim za Seminole, ali ja sam u stvari na strani biljaka. Zakon ne bi trebalo da bilo kome omogućava da ide i čupa proklete biljke. Da li je ono što sam uradio moralno? Ne znam. Ja sam lukavo kopile. Bio bih odličan kriminalac. Mogao bih da budem i odličan prevarant, ali mnogo je zanimljivije živeti život unutar zakonskih odrednica. Ljudi gledaju šta ja radim i razmišljaju: da li je to moralno? Da li je to ispravno? Ali, zar nije svaka velika stvar posledica takvog razmišljanja? Uzmimo samo atomsku energiju. Može da bude dijabolična, a može da bude i blagoslov. Zlo ili dobro. E pa, tu je i nagrada. Na marginama etičnog. A tu i ja volim da živim.“

U rasadniku „Tropikal paradajz“, Laroš je pokušavao da ubedi vlasnika, Džozefa Faundera, da mu dozvoli da otkupi biljke koje mu je prodao nakon uragana. Radilo se o ogromnim hojama sa gumenastim lišćem i dugačkim, zmijolikim lozama. Faunder je odgovorio da nije zainteresovan da ih proda. Laroš je istakao da sada ima veliki rasadnik u rezervatu i da je ponovo u stanju da im pruži odgovarajući dom.

„Nisam zaiteresovan“, odgovorio je Faunder, milujući jedan od listova.

„Vratio sam se po njih“, rekao je Laroš. „Hajde, Džozefe.“

Faunder je dodirnuo drugi list. „Ne. Zavoleo sam ih. One su sada moje, a ne tvoje.“

Razgovarali su još neko vreme. Faunder je pristao da kada se biljka bude razmnožila neke od mladih da Larošu. Onda je Faunder objasnio da voli najrazličitije biljke i da je u njegovom rasadniku izbor orhideja minimalan. „Ljudi koji vole orhideje su previše ludi“, rekao je. „Kupe orhideju i onda je ubiju. Ljubitelji paprati su možda najgori, ali ljubitelji orhideja su previše – oh, znate i sami. Misle da su bolji od ostalih.“ Pogledao je Laroša i dodao: „Skupljaš li nešto sada?“

„Ne“, odgovorio je. „Trenutno ne želim da skupljam bilo šta. Moram da se čuvam kad sam sa biljkama. Čak i sad, obuzme me to osećanje. Vidim nešto i to me obuzme – pomislim, Isuse Hriste, to je zanimljivo. Čoveče, kladim se da bih mogao da nađem mnogo takvih.“

Američko udruženje za zaštitu orhideja izrazilo je zabrinutost zbog ovog slučaja; ukoliko bi Laroš i Seminole bili oslobođeni krivice, to bi pokrenulo talas krađe orhideja sa svih javnih površina širom zemlje. Sedište udruženja nalazi se u Vest Palm Biču, samo dvesta kilometara dalje od Kolijerskog okružnog suda, autoputem zvanim „Aleja aligatora“ („Alligator Aley“). Nekada su panteri sa Floride lutali ovim autoputem. Pre nego što je poglavica Bili ulovio svog pantera, poslednji koji je u Južnoj Floridi uginuo nasilnim putem bio je panter kojeg je udario auto na putu „Aleja aligatora“. Udruženje broji gotovo trideset hiljada članova. U kancelariji, možete da podnesete zahtev za Visa karticu udruženja ljubitelja orhideja. Možete i da razgledate pedeset hiljada slajdova u boji na kojima su nagrađivane orhideje, uključujući i najvrednije primerke na svetu – na primer, phragmipedium besseae, sa tankim, krv crvenim laticama i grimiznom usnom. Ukoliko očajnički želite ovu orhideju, možete da je kupite za nekoliko stotina dolara; pre deset godina, pre nego što je počela da se gaji u rasadnicima, ova vrsta bila je izuzetno retka i koštala je pet hiljada dolara.

Slučaj krađe orhideja na kraju je rešen i to ne na pitanju orhideja, već na pitanju drveća, za šta su svi – Laroš, Baksli, tužilac i čuvari iz Fakahačija – znali da nije stvarna tema, ali je bila jedina nesporna kada su prečešljali zakone. Kako trenutno stoji u zakonu, Indijanci su izuzeti iz svih zakona koji se odnose na ugrožene biljke gde god se one nalazile – u rezervatima, u dvorištima privatnih posednika ili na teritoriji rezervata Seminola. Da su Bauers i Osiole uzeli samo ugrožene vrste mogli su da se pozovu na imunitet i optužbe bi bile odbačene. Ali većina orhideja koje je Laroš želeo rasle su na drveću, i on ih je uzimao pričvršćene za grane da se ne bi oštetilo korenje. Drveće na kom orhideje najčešće rastu su – barske jabuke i obično močvarno rastinje – a oni nisu ugroženi. Na saslušanju, sudija Brenda K. Vilson, nije želela da odbaci slučaj po osnovu imuniteta, ali Seminole nisu bile optužene za posedovanje bilo koje ugrožene vrste. U tom smislu, Laroš je bio u pravu, razotkrio je ključnu protivrečnost u zakonu. Jedina greška koju su napravili bila je pažnja sa kojom su uklanjali orhideje. Nekoliko nedelja kasnije, Seminole su se složile sa donošenjem rešenja po kome se zabranjuje uklanjanje biljaka iz državnih parkova, seča drveća i iznošenje biljaka iz zakonom zaštićenih područja.

Larošu nije odobren imunitet – sudija je presudila da se indijanski imunitet ne prenosi na zaposlene koji nisu Indijanci – dakle, morao je ili da ide na suđenje ili da prihvati nagodbu za uklanjanje i cveća i drveća. Prihvatio je nagodbu. Morao je da plati kaznu, sudske troškove i dobio je šest meseci uslovne kazne, tokom kojih mu nije dozvoljen pristup Fakahačiju. Istovremeno je i pobedio i izgubio. Pronašao je rupu u zakonu, ali je izgubio slučaj; pronašao je orhideje, ali nije mogao da ih zadrži; postao je poznat, ali i pomalo osramoćen. Rekao mi je da su ga razapeli. Činilo se da ga zabavlja sva ta tenzija i činjenica da istovremeno i jeste i nije bio u pravu. To ga je smestilo na etičku marginu za koju je verovao da je najbolje mesto za njega. Još nešto što je privremeno izgubio bila je močvara Fakahači, koje je njegovo drugo omiljeno mesto.

Nešto morate mnogo da želite da biste po to otišli u močvaru Fakahači. Fakahači je zakonom zaštićena oblast koja obuhvata šezdeset tri hektara priobalja, oko  trideset kilometara jugoistočno od Nejplsa, u onom delu Kolijerskog okruga gde podšišani travnjaci i golf tereni ustupaju mesto divljem rastinju, oštrom poput britve. Deo Fakahačija je močvaran, deo je obrastao stablima čempresa, deo je močvarna šuma, a deo ogoljene vlažna ravnica. Osim toga, Fakahači nije potpuno ravan. Svako udubljenje ispunjavaju podzemne vode. Sve izbočine se lako uočavaju. Veći deo zemljišta je na visini od metar i po do tri metra, i neki delovi su mrtvi, bez obzira na blizinu mora.

Fakahači poseduje neku neobičnu, divlju lepotu. Takođe je i vrlo nepristupačno i negostoljubivo mesto. Zapravo, sati koje sam provela prateći Larošovo kretanje močvarom verovatno su najgori trenuci u mom životu. Močvaran deo Fakahačija je vreo, vlažan i prepun insekata, otrovnih zmija, aligatora, kornjača, otrovnih biljaka, divljih svinja i stvorenja koja se lepe za vas i uvlače vam se pod kožu, i uleću vam u nos i oči. Prelaženje močvare je borba. Usred močvare, ogromna udubljenja u zemlji dostižu dubinu i do dva metra i ispunjena su stajaćom vodom, a vazduh je gust i težak, poput mokre somotske zavese. Drveće je mokro. Lišće je glatko od vlage. Blato vam obavija stopala i neće da ih pusti; u najboljem slučaju, ostanete bez cipela. Voda u močvari je obojena u crno od tanina iz čempresa, i toliko je korozivna da može da štavi kožu. Ono što nije mokro u Fakahačiju, to je sprženo. Sunce obasjava gole prerije. Trava se toliko osuši da trenje od točkova automobila može da je zapali. Fakahači je nekada bio prepun zapaljenih automobila koje su ostavili oprljeni avanturisti. Jedan botaničar koji je prolazio Fakahačijem četrdesetih godina u jednom intervjuu izjavio je da ga je najviše iznenadila brojnost različitih vrsta veverica i raznolikost voznog parka.

Pre nego što sam otišla iz Floride, posetila sam močvaru sa čuvarima, koji su ponovo posadili orhideje koje je Laroš toliko želeo. Neke su bile utaknute u pukotine stena, a neke u udubljenja u drveću. Grane na kojima su rasle duh orhideje bile su zakačene na drveće. Orhideje sporo rastu i sporo umiru. Proći će dosta vremena pre nego što bude vidljivo koje su preživele, ako ijedna preživi. Ove duh orhideje nisu bile u cvetu, tako da sam se sledećeg dana vratila, i provela četiri sata tragajući za nekom koja nije samo zelena vrpca na drvetu. Pronašla sam neko korenje, ali činilo se da je trenutak njihovog cvetanja prošao. Pozvala sam Laroša da mu to kažem, a on mi je odgovorio: „To nije tačno. Tamo su. Znam da jesu. Znam i gde su.“ Zaćutao je, a zatim je pročistio grlo i dodao: „Trebalo je da ideš sa mnom.“

Autor: Suzan Orlin
Ovaj članak je izašao u štampanom izdanju „Njujorkera“, 23. januara 1995. godine.
Prevod: Maja Horvat