Potraga za smislom života u knjigama

Posle dve nedelje u izolaciji prošla sam od faze poricanja do konačnog suočavanja sa situacijom u kojoj sam. U mom slučaju, to je značilo da sam želela sebi da objasnim – kako je došlo do ovoga. Svet se drastično promenio preko noći, a mi ipak nastavljamo da živimo. Kad se svet pod nogama drma, ja bih se uvek uhvatila za debelu knjigu.



Međutim, ono što sam pronašla prilično je obeshrabrujuće. Lakonski, u trenutku posebne rezignacije, dohvatila sam se knjige „Ljudski rod: kako smo sje*ali sve što smo mogli“. Tamo sam pronašla dve priče: 

Godine 2016. jedan dvanaestogodišnji dečak je umro, a najmanje dvadeset nomadskih odgajivača irvasa završilo je u bolnici zbog epidemije antraksa u Sibiru. Ovo nije imalo nikakvog smisla jer antraksa u ovoj oblasti nije bilo sedamdeset pet godina, ali je epidemija izbila i zahvatila dve hiljade irvasa, pa konačno i ljude – zbog globalnog zagrevanja i otapanja lednika. Led je sačuvao patogene iz vremena kada je ruska zima epohalno slomila još jednu katastrofu od invazije – Hitlerovo osvajanje Rusije. Sve bi ovo bilo samo niz nasumičnosti da pet godina ranije dva naučnika nisu predvidela da će usled klimatskih promena večiti led polako povlačiti i oslobađati dugo odsutne bolesti.

Posebno su me obeshrabrila dosadašnja ljudska suočavanja sa velikim pošastima kroz istoriju. Naime, 1958. godine, u vreme gladi i siromaštva u Kini, vlada Mao Cedunga je sprovela kampanju „Četiri napasti“. Besnele su svakakve zarazne bolesti, od kolere do kuge i malarije. Genijalno rešenje bilo je da se pobiju komarci koji prenose malariju, pacovi koji prenose kugu, muve jer su prosto nesnosne, a vrapci jer… jedu žitarice. Poduhvat je epohalno uspeo, samo je navukao još jednu napast na vrat: skakavce. Vrapci su se hranili žitaricama, ali i skakavcima. A onda su došle invazije skakavaca i zbrisale useve.

Naravno, odmah sam zakukala nad ljudskom prirodom i zapitala se da li nas je naučna i tehnološka revolucija zaista opremila sredstvima koja su potrebna da bismo se suočili sa globalnom pandemijom, dok nam je obezbeđivala milion aplikacija za editovanje fotografija. Okrenula sam se onda čuvenom Harariju, autoru „Sapijensa“, „Homo Deusa“ i „21 lekcije za 21 vek“. Harari objašnjava da sve do naučne revolucije koja se desila u prethodnih petsto godina većina ljudskih kultura nije verovala u ideju napretka, čak naprotiv. Oni su verovali da je zlatno doba ostalo u prošlosti i da se samo još više udaljavaju od njega. Ovih dana teško je verovati u ideju napretka, a defetistički pogled na svet vlada. Pa opet, kao objašnjava autor „Faktologije“, druge knjige koja mi je pala pod ruku, mi imamo dva urođena instinkta koja nas ohrabruju da tako razmišljamo. Jedno je dramatična slika o svetu: nekada, u plemenima, u stalnoj akciji i borbi za opstanak i prevladavanje nad drugim vrstama ovakav doživljaj sveta bio je i realan. Previše dramatična slika sveta je ona koja navodi ljude da biraju najdramatičnije i najnegativnije viđenje sveta. To uvodi drugi instinkt: negativnost. 

„Šta ljudi zaista pomisle kad kažu da svet postaje sve gori? Moj utisak je da zapravo ništa ne misle. Vode se osećanjima. Ako i dalje imate osećaj da bi bilo pogrešno složiti se s tim da svet postaje sve bolji, i pored toga što sam vam predočio sve ove divne podatke, moj utisak je da je to zato što ste svesni toga da nismo rešili mnoge velike probleme. Moj utisak je da vi osećate kako vam time što kažem da je svet postao bolji zapravo poručujem da je sve dobro, i da treba da zanemarite postojeće probleme i pretvarate se da oni ne postoje: a to deluje neozbiljno i izaziva stres“, kaže Hans Rosling. On ne osporava da se treba plašiti objektivnih pretnji po čovečanstvo, i između ostalog navodi i pandemije koje se lako prenose i teško savladavaju. Strah je još jedan urođeni instinkt koji nadahnjuje i dramatično viđenje sveta i negativizam. Pitanje nije da li nam prete velike katastrofe, jer, da, prete. Pravo pitanje je: čega se plašite kad mislite da se plašite pandemije?

Oslanjajući se na budizam, Harari objašnjava da su osećanja prolazni treptaji i da se menjaju svakog časa. Ona čak često manje zavise od spoljašnjih uslova, i vrlo su varljiva. Ono što nas uči liberalni doživljaj sveta koji se zasniva na tome kako se osećamo. Ipak, religije, teolozi i filozofi poput Dekarta, pa i Darvina, uče nas da od osećanja ne možemo da vidimo ono što je iza. Stalno se vodeći efemernim stanjima našeg tela i duha ne stižemo da upoznamo ono što stoji iza svega toga – sebe.

I ovo je možda prilika da upravo to i učinimo.

A dobra vest je da su, kako Harari objašnjava, istraživanja pokazala da su ljudi i inače uvek u jednakoj meri srećni. Ubrzo posle velike nesreće koja ih zadesi i prvobitne patnje, ili posle pogotka na lotou ili druge ogromne sreće, ljudi se prosto vraćaju svom subjektivnom osećaju zadovoljstva i sreće koji ih je pratio celog života. 
 
Autorka teksta: Nevena Milojević