Godina je bila 1868. kada je Luizi Mej Olkot, njen izdavač Tomas Najls, preporučio da napiše knjigu o devojkama, koja bi mogla da bude široko prihvaćena. Olkotova nije bila previše oduševljena tom idejom, ali joj je novac bio preko potreban.
Bilo joj je potrebno samo nekoliko nedelja da napiše „Male žene“ na čiji uspeh nije preterano računala. Olkotova će zapisati u svom dnevniku: „Nikada nisam poznavala mnogo devojaka, osim ako izuzmemo moje sestre. Naše neobične igrarije i iskustva mogu nekima biti zanimljiva, mada čisto sumnjam.“
Očito je da Olkotova nije mogla biti dalje od istine.
„Male žene“ – jedan od najvoljenijih romana koji govori o živopisnim sestrama Marč i njihovim poteškoćama u doba Američkog građanskog rata – postala je jedan od najčitanijih knjiga.
Iako se radnja dešava pre nekoliko vekova, ova ohrabrujuća priča je ostavila neizbrisiv trag na devojčicama širom planete svojim temama, poput toga koliko je porodica važna i koliko je bitno spoznati svoje snove, što i dan-danas odiše svežinom i ima odjeka.
Čitajući knjigu ili gledajući neku od brojnih filmskih adaptacija (pripremite se: u bioskope uskoro stiže nova ekranizacija u kojoj uloge igraju Meril Strip, Serša Ronen i Ema Votson), ne može a da se ne postavi pitanje: koliki deo priče je autobiografski? Kako se ispostavlja, život Luize Mej Olkot zaista jeste odigrao bitnu ulogu u nastanku knjige koji, na određeni način, nije bio ništa manje zanimljiv.
Slede priče o tim izvanrednim „malim ženama“.
Ana
Lik najstarije sestre Marč, romantične Meg, zasnovan je na najstarijoj sestri Luize Mej Olkot – Ani Bronson Olkot. I ona je, takođe, bila sva na note, svojevoljno prihvatajući ograničenja koja je viktorijansko doba nametalo ženama.
Premda talentovana glumica – volela je da sa Luizom organizuje predstave i zajedno su osnovale Dramsko udruženje u Konkordu – Ana je bila uverena da je samo udaja može udaljiti od njenog skromnog porekla. Zapisaće, dosta pronicljivo, u svom dnevniku: „Imam budalastu želju da postanem važna, a verovatno ću provesti ceo život u kuhinji i umreti u skromnom domu.“ Ana će svog budućeg supruga, Džona Bridža Preta, upoznati u dramskom udruženju koje je osnovala sa svojom sestrom. Bračni par je imao dva sina, ali je Pret umro desetak godina nakon sklapanja braka. Zahvaljujući honoraru koji je dobijala od romana „Male žene“, Luiza Mej Olkot je pomagala sestru i sestriće, čak i u tome da pomogne Ani da kupi kuću Henrija Dejvida Toroa u Konkordu.
Lizi
Lik treće po starosti od sestara Marč zasnovan je na autorkinoj sestri istog imena – Elizabet, sa nadimkom „Lizi“ kojim su joj tepali u okviru porodice. Stidljiva, nežna duša, Lizi je najviše volela mačiće, šivenje i vreme provedeno u svom domu. Kao i u knjizi, obolela je od šarlahne groznice nakon što je pridržala bebu siromašne porodice kojoj je odonosila osnovne potrepštine. Iako će se prava Lizi oporaviti od bolesti, preminuće dve godine kasnije, 1858. godine, u svojoj 22. godini života. Plemenit lik Bet u „Malim ženama“ je autorkin omaž voljenoj sestri.
Ebigejl Mej
Lik šarmantne, razmažene umetnice, koja ljubav pronalazi u momku iz komšiluka – Ejmi, zasnovan je na najmlađoj sestri Olkot, Ebigejl Mej, koju su svi oslovljavali po srednjem imenu. Kao i junakinja koja je po njoj stvorena, Mej je uživala u prefinjenim stvarima, posebno u odeći i lepim umetnostima.
Izučavala je slikarstvo u Bostonu, ali mnogi američki profesori umetnosti nisu nudili svojim ženskim polaznicima isti nivo priprema i obuke kao kolegama suprotnog pola (izučavanje muskulature i crtanje nagih udova je smatrano neprimerenim za žene). Uspeh koji je postigla romanom „Male žene“ omogućio je Luizi da svojoj najmlađoj sestri plati školovanje preko okeana.
Mej je u Evropi ipak dobila priznanje za svoje slikarsko umeće (1887. godine, Pariski salon je izložio jednu njenu mrtvu prirodu) i kretala se u društvu priznatih slikara tog doba, poput Meri Kasat, impresionističke slikarke.
Ova borbena mlada žena će kasnije pomagati drugim umetnicama u borbi protiv diskriminacije i ostvarivanju njihovih snova. Mej se skrasila u Parizu, a 1878. godine udala se za švajcarskog biznismena Ernesta Nirikera i rodila devojčicu, Luizu Mej, zvanu Lulu.
Nakon sedam nedelja, Mej je umrla od komplikacija koje su nastale tokom porođaja. Pošto je njen muž često putovao zbog posla, na majčin zahtev je ćerka poslata da živi sa tetkom Luizom – imenjakinjom. Devojčica će poslužiti kao inspiracija za poslednje dovršeno delo Olkotove, nastalo 1888. godine, sa naslovom
Lu Sings („Lu peva“). Brinuće se o njoj sve do svoje smrti, 1888. godine. Lulu će se nakon toga pridružite svom ocu u Cirihu, u Švajcarskoj.
Luiza Mej
Kao što svaki obožavalac „Malih žena“ već zna, lik druge po starosti od sestara Marč – žustre, samostalne i tvrdoglave Džo – zasnovan je na samoj autorki.
Luiza Mej Olkot je bila muškobanjasta devojčica slobodnog duha koja je obožavala da istražuje prirodu i da se pentra po drveću, mada će Američki građanski rat privesti kraju njene živahne avanture. Radeći kao medicinska sestra, Olkotova će oboleti od tifoidne upale pluća (mada lekari danas tvrde da je patila od autoimunog poremećaja).
Nikada se nije u potpunosti oporavila i do kraja života bila je krhkog zdravlja. U pisanju će pronaći utehu i spas. Prva knjiga Luize Mej,
Hospital Sketches („Skice iz bolnice“), fiktivna sećanja na iskustva tokom rata, doneće joj uspeh.
Na zahtev svog izdavača, 1868. godine, Luiza Mej će iznedriti još jednu knjigu, ovoga puta za devojčice – „Male žene“. I ova knjiga će postići uspeh, donevši ipak i opor ukus slave. Olkotova je postala poznata i imala je poteškoće da se nosi sa novostečenom slavom. (Novinari i neznanci bi joj se šunjali oko kuće, u nadi da će na tren ugledati slavnu spisateljicu, a možda čak dobiti autogram.) Iako će Luiza Mej napisati nešto nalik nastavku njenog proslavljenog romana, njena želja je bila da se posveti pisanju za odrasle. Naposletku će joj se pružiti šansa, premda nikada neće dostići pređašnji uspeh.
Njene radne navike, koje su za svako poštovanje, bitno su uticale na njeno zdravstveno stanje. Suzan Čiver, u njenoj biografiji piše: „Svako ko sanja o bogatstvu i slavi morao bi ima na umu sudbinu ove žene koja se toliko mučila da zaradi novce, a kada je konačno uspela da ostvari svoj cilj više nije bila u stanju da ceni sve što bi joj isti taj novac mogao pružiti.“ Luiza Mej Olkot je umrla od moždanog udara u svojoj 55. godini, bez partnera i samostalna do kraja.
Iako je decenijama ranije dobila bračnu ponudu, njena lična sloboda bila je i njen najveći užitak. „Radije ću biti usedelica koja ima slobodu“, zapisala je Olkotova u svom dnevniku, „i sama veslati u svom kanuu“.
Autor: Barbara Stepko
Izvor: thevintagenews.com
Prevod: Aleksandra Branković