I pored uvreženosti psihoterapija, one su i dalje za veliki broj ljudi kombinacija nepoznanice i tabua koju mnogi preporučuju. Ali realnost je da dok osoba ne angažuje psihoterapeuta, strepi kako to funkcioniše, šta tu tačno funkcioniše i šta se tamo, na kraju krajeva, dešava. Polazeći od svojih iskustava, poznata britanska psihoterapeutkinja i influenserka na društvenim mrežama dr
Eni Zimerman osmislila je svoju knjigu kao poželjan vodič za nekog ko se, makar teorijski, sprema da se uputi kod lekara za dušu. I, s obzirom na dubinu i sistematičnost svog štiva, učinila ga korisnim i za one koji već imaju iskustvo kao pacijenti u dotičnoj oblasti.
Knjiga je podeljena na dva dela: „Odnos prema sebi“ i „Odnosi sa drugima“. Postepeno svedočimo iskustvu fiktivnog pacijenta sa nekom od tema dotičnog poglavlja, bilo da je to depresija, anksioznost, trauma i posledice koje ona ostavlja na nervni sistem, razni oblici zavisnosti ili samokritika. Osim perspektive osobe kojoj je potrebna pomoć psihijatra, data je i tačka gledišta terapeuta. Tokom pacijentove priče susrećemo se sa objašnjenjima, raznim vežbama i preporukama.
Tako je knjiga pogodna i za čitaoce koji nemaju potrebe za psihoterapijom, ali žele da postignu viši nivo svesti o sebi. Oni koji pak imaju, potrebno je da, kako piše u predgovoru, pokažu interesovanje, razumeju, osete, aktiviraju se i ponove čitav postupak. Možda ovo, kad se jezgrovito iskaže, zvuči prosto zdravorazumski i olako, ali treba imati na umu da ovaj sadržaj Zimermanova praktično obrazlaže u većem delu štiva.
Iz prvog dela knjige posebno vredi istaći i da su u obradu ušle i sitne, ne samo krupne traume, i da se pokazuje kako traume iz prošlosti, naročito iz detinjstva, mogu da utiču na pospešivanje trenutnog stresa. (Neophodno ih je identifikovati.) Takođe, poglavlje o zavisnostima započinje zavisnošću od posla, pokazujući nam različite mogućnosti ispoljavanja adiktivnosti.
U drugom delu knjige autorka prolazi kroz faze samoće, od pre veze, tokom i posle nje. Suprotno od onog što bi se prvobitno pomislilo, Eni Zimerman pokazuje kako se obrasci iz jedne vrste odnosa ispoljavaju i kod drugih. Odnosno, ona pojašnjava kako se sve o čemu govori odnosi ne samo na partnerski odnos nego i na prijateljski i unutar-porodični. Tako je univerzalan pristup jedna od najvećih vrednosti knjige.
Prijemčivost je druga. Iako autorka u štivo utkiva temeljna znanja iz psihoanalize – koja jeste njena struka – i biheviorističkog kongitivizma, ono je pisano na prijemčiv i razumljiv način, sa mnogo saosećanja, što stvara utisak kao da razgovarate s prijateljem od poverenja ili ličnim terapeutom. Glas Ane Zimerman je ohrabrujući, nudi utehu i razumevanje kakvi su često vrlo potrebni o pitanju mentalnog zdravlja. Takav ton podrške, kombinovan sa praktičnim savetima koje knjiga nudi, pokriva širok spektar tema, od postizanja suptilnih emocija preko poboljšavanja samopouzdanja do razvijanja zdravijih odnosa s drugima.
Ovakva uviđavnost autorke ne čudi: i sama Eni Zimerman ima iskustvo u ulozi pacijenta, ne samo terapeutkinje. Tako je ova knjiga ne samo dobra priprema za psihoterapiju nego i višedimenzionalna analiza lečenja mentalnog zdravlja.
Autor: Domagoj Petrović