Nedavno izdanje priče o
Servantesovom plemiću iz Manče, osim o ovom braniocu potčinjenih i slobodne volje, govori i o veštini prevođenja klasičnog dela svetske literature. Prevodilac je Aleksandra Mančić.
Jedno od najnovijih Laguninih naslova je dvotomno izdanje „
Don Kihote“ Migela de Servantesa.
Objavljivanje svetskih klasika je obavezni deo izdavačkog plana ovog izdavača koji je, uzgred budi rečeno, jedan od retkih koji osim savremenih i aktuelnih, objavljuje i takozvane večite naslove (vrlo je moguće da bi ih objavljivali i drugi kad bi imali mogućnosti, ali nećemo o tome), a
Klasici svetske književnosti je jedna od najstarijih Laguninih biblioteka.
Servantesovog „Don Kihotea“ izdavač naziva dirljivim klasikom, koji čitaoca nagoni da se upusti u najraznovrsnije podvige i diskusije na temu rata i mira, književnosti i umetnosti, vaspitanja i ljubavi. U društvu vernog štitonoše Sanča Panse, don Kihote jezdi pod suncem vrelog španskog neba, utire suze nevoljnima i vraća slobodu potčinjenima. Branilac čovekove slobodne volje, don Kihote je često i revolucionar, koji se u više mahova i otvoreno buni protiv društvenog poretka, neodoljiv u svojoj srčanosti i nepokolebljivom stremljenju ka najvišim idealima.
Aleksandra Mančić, koja je prevela ovu priču o španskom plemiću iz 17. veka, nazvala ju je „
Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče“.
U predgovoru objašnjava da je „Kihote pravo ime Servantesovog junaka“, te podseća da je taj oblik postojao i u „prvom prevodu Đorđa Popovića, a kasnije je, počev od 1938. godine, zamenjen polupofrancuženim oblikom Kihot“.
Mesto na kom je tražila značenje reči
ingenioso iz naslova romana, „jeste pre svih Servantesov roman, i Servantesov junak, don Kihote. A kada čitamo roman, kada pratimo junaka, kako da ne vidimo
maštu kao temeljnu don Kihotovu osobinu? Mašta je osnova njegovog života, stvar je samo u tome da ta dimenzija njegovog lika dođe u prvi plan. Reč
maštoglavi došla mi je, usmeno, sa drugog mesta, od drugog ja, od izvesnog srpskog pisca: tako je, pretpostavljam, i moralo biti. Servantes je taj čiji jezik uči svakog svog čitaoca umetnosti citiranja, umetnosti umetanja reči među reči, preplitanja tekstova, deljenja osećanja i zanimanja, a time i razumevanja, ljubavi i (drugog) prevođenja“.
U predgovoru navodi da „Servantesov jezik i Servantesovu istinu“ nije mogla da prevodi „tražeći arhaizme, kroz koje ‘jezik proždire sopstvenu supstancu’, već jezik koji iz španskog pozajmljuje, s lakoćom i bez skrupula, ali i s pažnjom i znanjem, ono što će u srpski uneti živo tkivo i mogućnost uspostavljanja novih veza“.
Tako je došla do druge reči u naslovu –
idalgo. „Nije Servantes don Kihota nazvao uopšteno plemićem, već sasvim konkretno odredio da je on
idalgo: ‘pojam i osećaj idalga su radikalno hispanski’, piše Ameriko Kastro, jedan od najvećih proučavalaca Servantesa u XX veku, i ‘
idalgo se može protumačiti kao
sin dobrote, dobrih dela ili milosrđa, ili
sin od dobroga roda’, čegović, ako hoćete“, objašnjava Aleksandra Mančić u predgovoru.
„Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče“ je 56. knjiga biblioteke
Klasici svetske književnosti – razumljivo je da je gotovo nemoguće ilustrovati je sa odabirom od samo njih nekoliko.
Autor: Sonja Ćirić
Izvor: Vreme