Prikaz romana „Estoril“: Ratni roman kao posveta jednom vremenu kog više nema

Beogradska Laguna nedavno je objavila roman Dejana Tiago-Stankovića „Estoril“. Malo je reći da sam oduševljena. Posle „Zamaleka“ sam znala šta da očekujem, ali nisam verovala da ću progutati roman za jedno prepodne i onda danima nastaviti da mu se vraćam.

Tiago-Stanković je napisao priču o ratu i egzilu, i ljubavi, i strahu, i preživljavanju. „Divno“ je čudna reč u kontekstu rata, tragedija i izbeglištva, ali za ovo delo apsolutno odgovarajuća.

Radnja se dešava u luksuznom hotelu u modenskom letovalištu Estoril kod Lisabona tokom Drugog svetskog rata. Hotel Palasio stecište je neobičnih gostiju – kraljeva, špijuna, pisaca, nacista, komunista, diplomata, ljudi bez zemlje, porodice ili doma. A sve mutne radnje koje se tu dešavaju nadgleda portugalska tajna policija.

Oslonivši se na dela koja je prevodio i u kojima je očigledno veoma uživao, Tiago-Stanković nam nudi svoje čitanje „Malog princa“ prošarano delima Crnjanskog, Dučića, Fleminga i mnogih drugih pisaca koje smo voleli i volimo i dalje.

Od Duška Popova, dvostrukog agenta koji je Flemingu poslužio kao inspiracija za Džejmsa Bonda, preko upravnika hotela, njegovog vozača i osoblja do Gavrijela, „malog princa“ ovog romana, dečaka koji bez roditelja dolazi u hotel i tu ostaje do kraja rata, sprijateljivši se sa kraljevima, agentima, šahovskim velemajstorom i jednim krupnim pilotom koji mu pomaže da uhvati kujicu nalik lisici koju će nazvati Fenek, „Estoril“ je ljubavno pismo klasicima svetske književnosti, zlatnom dobu Holivuda, ali najviše od svega – životu.

Istovremeno i špijunski roman i priča o odrastanju i istorijska priča, „Estoril“ je posveta jednom vremenu kog više nema i ljudima kakvi se više ne rađaju. Istovremeno duhovit, melanholičan i tragičan, roman Tiago-Stankovića je poput gledanja „Kazablanke“ i čitanja Egziperija. Očaravajući, dirljiv, naivan i oštrouman.

Svako će tu naći nešto za sebe. I uživaće u istinski dobroj i kvalitetnoj lepoj književnosti. Stoga ne čudi što je roman nagrađivan i preveden na više jezika i preporučena je lektira u školama u Portugalu. Bilo bi lepo da bude preporuka za čitanje i kod nas. Garantujem da bi bio hit među starijim školarcima. I naučio bi ih ponešto o životu, hrabrosti, snalažljivosti i kako biti pravi šmeker.

Ponekad mi je vrlo teško da preporučim kako treba i kako dolikuje knjige koje mi se dopadnu, a ovo je roman koji iz sveg srca i od srca najtoplije i najiskrenije preporučujem. Ako sam za „Zamalek“ rekla da je preporuka na kub, za „Estoril“ mislim to isto pa minimum puta dva. Uživaćete!

Autor: Ksenija Prodanović
Izvor: Nedeljnik