Nositi pod miškom knjigu Filipa Rota svojevrsna je garancija u ovim vremenima kada se roman i većina slavnih autora sve više prilagođavaju mogućnostima i moćima izdavačke industrije. U svojoj karijeri, Rot nije odustao od potrage za svojim primarnim sklonostima ka ogoljavanju egzistencijalne krhkosti čoveka, njegove savesti i moralnosti, na margini medijskog svetla, na margini opšte sklonosti romana bestseleru, kiču, zabavnoj književnosti.
Naravno da je u pitanju ličan pristup, kao i u svakom bavljenju umetnošću, koji mu je omogućio da do neslućenih nivoa prodre u spoljašnjost američkog društva, prikazujući radikalne promene koje su nametnule nove generacije, počev od sopstvenog iskustva mladog Amerikanca poteklog iz jevrejske porodice nastanjene u Sjedinjenim Državama. Osim toga, dugačka književna karijera dopustila mu je da stvori distancu kako bi u potpunosti prikazao evoluciju dvadesetog veka ili njegovu retrogradnost, pa čak i dvadeset prvog u društvu u kojem živi (preminuo je 2018, op. prev.), dodirujući univerzalne teme čoveka primenjene na sva vremena. Njegovi romani predstavljaju neiscrpan izvor pitanja, pitanja kakvih nema u romanima zabave u kakvima čitalac nema o čemu da razmišlja, već samo da guta po inerciji. Oprečno njima, romani Filipa Rota vode čitaoca mišljenju i promišljanju opisanog, čak i kada ovaj to ne želi, pošto pripovedanje, savršeno izgrađeno Rotovim perom, dopušta da se dospe do stepena refleksije. Možemo se pitati, zapravo pitamo se: u čemu je njegova magija, iz čega izvire razlika? Rotovi romani su jednako zabavni kao oni, gore naznačeni, ili čak i zabavniji od njih, međutim prevazilaze nivo zabave uvek kad istražuju najskrovitije i najsloženije punktove svesti njegovih likova. Velika razlika počiva u sporosti s kojom on radi i osluškivanju njihovih duhova. U svojim romanima, Rot na kraju čini psihoanalizu, ne samo kako bi iz svojih likova isterao konflikte i demone, nego i kako bi ih tretirao poput psihijatra.
Možda bi Mišel Fuko rekao kako ovde, u Rotovim romanima, književnost nastupa sa pastoralnom moći čim preuzima ljudske probleme kakvima su se nekada bavile crkvene institucije posredstvom ispovedaonica. Ali je činjenica da Rotova književnost, i dobra književnost uopšte, odvajkada prihvata takve perspektive, kad god uspe da probudi ljudsku savest i opiše je pred očima čitaoca tako da ovaj prepozna svoj portret u njoj, kao u ogledalu koje može da mu približi njegovu sliku. U tome je stvar.
Ako je nekada roman govorio o zadivljujućim junacima i junakinjama koji su nas navodili da sanjarimo o boljim mogućim svetova, danas nas upućuje na patetičnost nas samih, što se tiče savesti, što se tiče bića svesnih egzistencije omeđene okolnostima, po strukturi, rekli bi strukturalisti, i na bilo kom mestu gde ta svest kliče za svoju slobodu. Makar se samo radilo o vici, o slabosti koja ne dostiže akciju ali dopušta otkriće i prodiranje u svest individue do ranije neslućenih dubina, kakav je slučaj sa Rotovim likovima, koji su u stanju da verbalizuju svoje najskrovitije misli.
U „Profesoru žudnje“ se nalazimo pred glavnim junakom i pripovedačem tipičnim za njegove romane, Dejvidom Kepešom, kog smo upoznali u drugim narativima. On nam plastično prepričava sopstvene okolnosti projektujući ih na prikladna iskustva. Početak romana govori o Kepešu kao adolescentu a na kraju će on dospeti do zrelosti lika koji je prošao kroz dugačak niz nezgoda, dugu i svevremenu „Odiseju“, pošto je napustio kuću i suočio se sa svetom vučen najprimarnijim instinktima kakvi iskrsavaju na najprirodniji način ali su, po Frojdu, potisnuti kulturom, čineći modernog čoveka neurotičarem na kakvog liči i Kepeš, koji od detinjstva nosi sklonost griži savesti, gajeći odbojnost prema svojim jevrejskim precima u kojima prepoznaje korene sopstvenih slabosti i svoje neprilagodljivosti. Međutim, tokom sporog i zaokruženog pripovedanja postepeno ćemo ustanoviti nužnost i smisao takvog nametnutog potiskivanja instinkta, jer ni čovek oslobođen toga – kako se može zaključiti – ne postiže žuđenu sreću već pre autodestrukciju. Kao da Rot, ovim i svojim drugim romanima, poručuje kako nezadovoljstvo i žudnja nemaju granica i neprestano podsećaju na jalovost postojanja i njegovog tragičnog kraja.
Glavni junak Dejvid Kepeš je mladić koji je rođen u dobrostojećoj kući pod zaštitom klasičnih jevrejskih običaja, koliko god se oni ne razlikuju u potpunosti od paganskih. Njegovi roditelji su vlasnici planinskog hotela Hungarian Royale gde žive i prilično uživaju u poslu i gde raste Dejvid, koji se divi likovima koji onde borave u letnjoj sezoni i oponaša ih. On je odličan student koji dobija Fulbrajtovu stipendiju za studije književnosti u Londonu. Tamo će upoznati Elizabetu i Birgitu, dve mlade devojke s kojima će voditi saživot u najotvorenijem promiskuitetu što budi u njemu, naročito kad je reč o njegovoj vezi s Birgitom, neutaživu žeđ za seksualnim zadovoljstvom.
Hegelov postulat je da je svest želja i da ona želi želju drugog. Ovde bi ova genijalna ideja nemačkog filozofa koja je nekada služila da prikaže dijalektiku Gospodara i Roba, mogla da nam posluži da razjasnimo problem razobručene Kepešove želje u smislu nezajažljivog instinkta za dominacijom drugog. Kojom se može manipulisati samo kroz upotrebu razuma ili kroz nalog tog oružja, štita ili ludačke košulje što je, nametnuto kulturom, sklono da neutralizuje instinkte. Kao što, zapravo, vidimo da se dešava glavnom junaku dok se približava zrelosti uz pomoć niza psihoanalitičkih sesija i odgovarajućih antidepresiva što služe anuliranju takvih žudnji i prebacivanju individue prema drugačijim horizontima iako, u konkretnom slučaju, ne sasvim uspešno.
Nakon povratka u svoju zemlju, svom poslu univerzitetskog profesora, Kepeš će se oženiti Helenom zbog njene lepote, sledeći neutaživu stazu sopstvenih instikata. Posredi je mlada Amerikanka koja je vodila jedinstven život: kao sedamnaestogodišnjakinja je pobegla od kuće nakon ljubavi s kineskim milionerom. Dakako da je njena prošlost neuklopiva s brakom. Raskid ove veze ostaviće žalosne učinke na lik Kepeša koji će još jednom pasti u užasavajući niz depresija i dopasti dugih psihoanalitičkih sesija. Ali, s protokom vremena, upoznaće drugu devojku, u ovom navratu Kler, mladu profesorku sa univerziteta na kojem i sam radi. Ona je možda dopadljivog izgleda kao i Helen ali znatno zdravijeg razuma. Sa njom na kraju Kepeš uspeva da ponovo izgradi najozbiljniju moguću ljubavnu vezu. Doduše, sve vreme ga obuzima bojazan da s vremenom neće održati vezu zbog razloga one seksualne žudnje kakvu nikad ne može zadovoljiti.
S druge strane, u Rotovim romanima ima mesta koje se ponavljaju, i to do sopstvenog iscrpljivanja. Autor ipak i dalje insistira na njima, i dalje nezadovoljan njihovim razvojem i njihovom pojavnošću. Ovaj Dejvid Kepeš ni po čemu se ne razlikuje od glavnog junaka „Životinje na izdisaju“, kao ni, naročito, od – recimo – glavnog junaka „Portnojeve boljke“, gde glavna opsesija takođe leži u seksualnoj žudnji protagonista. I, odista, treba se upitati zbog čega Rot insistira baš na tom problemu. Glavni junak Dejvid Kepeš rođen je, kako smo rekli, u dobrostojećoj porodici a njegovi roditelji deluju kao uzorna bića, bezmalo kao iz kakvog odlomka Biblije. S druge strane, dok odrasta s njima, sin Dejvid Kepeš je sve vreme odličan sin i učenik. Međutim, čim dođe u dodir sa svetom postaje mladi nezadovoljnik, sluđen nezajažljivim seksualnim instinktima i osećanjem krivice koji oni stvaraju njegovoj savesti.
Možemo se upitati šta autor želi da nam objasni putem ovakvog sklopa ličnosti glavnog junaka, kog je moguće videti kao normalnog i spokojnog mladića u skladu sa njegovom porodičnom situacijom ali ga instinkti razobručeni u njegovoj ličnosti odjednom zbunjuju pred svetom. Da li na ovaj način Rot pokušava da propita stvarnost mladih Amerikanaca, izgubljenih u slobodi seksualnosti u meri koja ranije nije viđena? Da li nastoji da objasni da čim kočnice libida popuste, društva su gotova? Pokušava li da oslika probleme što izviru kada se otvore kapije zadovoljstva. Ili, jednostavno, nastoji da prikaže savremeni svet koji se toliko razlikuje od sveta iz njegovog vremena?
U svakom slučaju, kakav god bio odgovor, Rotovi romani su istinska postignuća. I treba kod mlađih romansijera na njegovom jeziku prepoznati njegov veoma očigledan uticaj.
Autor: Migel de Lojola
Izvor: letralia.com
Prevod: Igor Marojević