Filipa Gregori proslavila se svojim istorijskim romanima u kojima su glavni likovi najčešće jake žene koje su u istorijskim događajima igrale neupadljive i naizgled sporedne, ali suštinski često glavne i presudne uloge. Roman „Ukroćena kraljica“, koji svojim naslovom asocira na čuvenu Šekspirovu komediju sa istoimenom glavnom junakinjom Katarinom, priča je o poslednjoj supruzi Henrija VIII, Katarini Par, poznatoj pre svega po tome što je nadživela ovog slavnog kralja koji je na ovaj ili onaj način, a često sasvim bukvalno, došao glave gotovo svim svojim prethodnim nevestama. Ova kraljica je, međutim, sama po sebi bila izuzetna ličnost, obrazovana i slobodoumna žena koja je pomerila granice ženske učenosti svog doba i ostala upamćena kao jedna od zvanično prvih autorki britanske književnosti.
Katarina Par bila je kćerka ser Tomasa Para, potomka engleskog kralja Edvarda III, dok joj je majka bila bliska prijateljica prve supruge Henrija VIII, Katarine Aragonske. Katarina Par se prvi put udala sa sedamnaest godina, za ser Edvarda Burga, koji nije dugo poživeo. Nakon toga postala je ledi Latimer, udajom za barona Latimera, koji je pre nje već sahranio dve supruge. Posle njegove smrti Katarina Par kao tridesetogodišnja udovica dolazi na dvor Henrija VIII, gde je brzo privukla kraljevu pažnju i naklonost. Ubrzo potom, ona dobija opasnu ponudu – i to onu koja se ne odbija: da postane šesta Henrijeva kraljica. Iako zaljubljena u drugoga, Katarina nema izbora. Osuđena na pogibeljnu ulogu nove Henrijeve kraljice, Katarina se na dvoru posvećuje izučavanju verskih tekstova, širenju filozofije, pismenosti i protestantizma čiji je bila vatreni pristalica.
Trudeći se da popravi Henrijev odnos sa njegovo troje dece, rođenih iz tri različita braka, Katarina postaje stub kraljevske porodice. Istovremeno, njene odaje postaju središte učenosti i važnih verskih rasprava tog doba. Nestalni i uvek nepredvidljivi Henri neprestano oscilira između bliskosti sa biskupom Kranmerom i biskupom Gardinerom, večito oklevajući i priklanjajući se čas protestantizmu, kojem se prvobitno okrenuo u vreme svog braka sa Anom Bolen, čas katoličanstvu. Za to vreme, Katarina na dvor i u svoje odaje dovodi sve najpoznatije sveštenike tog doba, čak i Anu Askju, slavnu englesku pesnikinju i protestantsku propovednicu, još jednu jaku ženu i izuzetnu ličnost koja je po svemu bila daleko ispred svog vremena. Oprezno balansirajući na ivici kraljeve naklonosti i želja, Katarina organizuje propovedi i diskusije o verskim spisima, dok sama uz pomoć svojih dama među kojima su i kraljeve kćerke Meri i Elizabeta, prevodi i piše verske tekstove. Međutim, učenost je za ženu, pogotovo u tako nemirnim vremenima, bila i ostala veoma opasan i klizav teren, zbog čega Katarina postaje meta otrovnih dvorskih spletkarenja i nalazi se u večitoj opasnosti da završi kao neka od njenih čuvenih prethodnica.
Kao mudra, obrazovana i prefinjena žena, Katarina je često bila sposobna da ugodi kralju i neosetno mu nametne svoju volju, do te mere da ju je Henri čak proglasio i za namesnicu. Međutim, kraljeva ljubav uvek je izazivala gnevnu ljubomoru brojnih takmaca za njegovu naklonost. Katarinini neprijatelji zbog toga su bili spremni na sve, pa čak i na to da pokušaju da je uklone i zamene nekom novom ljubimicom i novom kraljicom. To što je u takvom vrtlogu zavera, otrovnih spletkarenja i večite opasnosti uspela da sačuva glavu i nadživi jednog od najslavnijih vladara i najozloglašenijih muževa sveta, jasno govori o snazi i veličini njene ličnosti. Sve do sada, međutim, književnost i istorija više su se bavile prvom i drugom Henrijevom suprugom, Katarinom Aragonskom i Anom Bolen. Roman „Ukroćena kraljica“ ispravlja tu nepravdu i omogućava nam da upoznamo jednu od najupečatljivijih i najznačajnijih kraljica evropske istorije.
Autor: Aleksandra Čabraja, prevodilac knjige