U skladu sa objašnjenjima
Hulijana Riosa (1941) u kratkom prologu izdanja, „
Mimohod senki“ je knjiga nastala četrdeset godina pre svog izvornog objavljivanja (2008. godine). Umesto da bude prvo autorovo publikovano delo, ono je dugo čamilo u fioci, između ostalog, zbog frankizma. Strogi „kaudiljov“ režim verovatno bi intervenisao usled Riosovih kritičkih prispomena na Španski građanski rat u Galisiji, inače rodnoj oblasti diktatora koja pruža opšti okvir nesuđenom piščevom debiju. Rios u prologu takođe navodi da su neke od celina knjige u sedmoj deceniji dvadesetog veka nezavisno objavljivane kao priče koje su kao takve nagrađivane. Inače, autor ne čita svoje štivo kao zbirku kratke proze: podnaslov glasi „Roman o Tamogi“. Iako se u njegovim poglavljima može uživati kao u nezavisnim, i sasvim zaokruženim pričama, zaista postoji stilističko, prostorno i kompoziciono jedinstvo koje „Mimohod senki“ nesumnjivo žanrovski opredeljuje na drugu stranu. Posredi je – bilo mozaični, bilo fragmentarni – roman.
Što se tiče stilističkih elemenata koji govore u prilog tome, jezik je objedinjavajuće precizan, sveden i ekonomičan i u dijalozima i u klasičnoj naraciji, bez obzira na to da li ona teče u prvom, drugom ili trećem licu. (Jedno od devet poglavlja nosi naslov
Drugo lice, u kojem je i ispripovedano.) Sama ova polifonija bi svojom savršenom harmoničnošću obezbedila dovoljnu snagu da potisne značaj događaja koji se odvijaju u svakoj od proznih celina. U pitanju je poetičko oruđe koje Rios koristi na način koji je opredelio jednog Karlosa Fuentesa da ga nazove najinventivnijim i najkreativnijim savremenim piscem na španskom, a Huana Gojtisola – potpisnika romana „
Znaci identiteta“ – da proglasi autora „Mimohoda senki“ alhemičarom glagola. U ovoj pak knjizi jezik je posebno tačan prilikom opisivanja likova i, u manjoj meri, jedinstvenog prostora, pri čemu se autor smotreno kloni regionalizama. Posredi je galisijski topos Tamoga iz podnaslova dela, koja se spontano uzdiže kao predeo moćnog značenja, kao da njeni plastično prikazani stanovnici svojim osobinama tvore poprište jedinstvenog očajanja. Tamoga je seoce u koje trgovac Mortes – čija priča otvara štivo – beži od svog dotadašnjeg života da bi u njemu možda uradio nešto loše; mesto u kojem je domaćica Sakramento poludela posle smrti svog muža; u kom je siroče Palonso, naslovni junak jedne od proznih celina, rastao kao kolektivno posvojče dok ga jedna lokalna starica nije udomila; iz Tamoge je lokalni krojač kamionom odveden u smrt tokom Španskog građanskog rata, koji je pokosio i mnoge druge žitelje sela.
Kompoziciono jedinstvo štiva pak se, u celini, ogleda u dubokom jedinstvu svih poglavlja koji sklapaju mozaik u kojem nema nikakvog viška i kom ništa ne nedostaje. U pojedinostima, ono posebno dolazi do izražaja u poglavljima
Lov u julu i
Dies irae, koja nisu pisana jedno posle drugog, i u kojima je spomenuti krojač ubijen odnosno, trideset godina kasnije, osvećen. Uostalom, većina proznih celina usredsređena je na Palonsa i, nadasve, na jedinstven i veličanstveno uverljiv lik Mortesa, sivog ali misterioznog čoveka koji džentlmenski priznaje da ako je u Tamogi teško živeti, ona je najbolje moguće mesto za samoubistvo. Tako je „Mimohod senki“ ne samo roman prostora nego tom žanru pripada i po pitanju tretmana likova.
Autor: Domagoj Petrović