Prikaz romana „Pakrac“: S uma sišavši

Bez obzira na naslov romana, koji ima simboličku funkciju, u tekstu nema reči o razlozima ratnih zbivanja početkom devedesetih, kao ni o odnosu dve zaraćene strane, srpske i hrvatske. Atmosfera devedesetih, sukobi i njihovi politički uzroci ostavljeni su kao pozadina sadašnjeg stanja. Tako se tekst usredsređuje na ono što je ostalo od pojedinca nakon Pakraca, shvaćenog uopštenije, kao ratni pakao, ta dobro poznata fraza koja izvan i unutar sveta glavnog junaka ima svoju adekvatnu realnost.

Delimično fragmentaran, sa celinama u kojima se, između ostalih, nalaze ratne brutalnosti – konkretno lokalizovane, ali bez faktografije (zarad složene psihologije glavnog junaka nema, recimo, nostalgične deskripcije gradova i krajeva nekadašnje Jugoslavije, niti bilo kakvog političkog detaljisanja) – u romanu je kroz pomračenu, podvojenu svest protagoniste data šira slika savremenog Beograda i njegovog naličja, njegovih marginalnih karaktera, onih sa periferije centralnih dešavanja i odluka.

Pripovedač, ujedno i glavni junak „Pakraca“, obraća se ratnom drugu Pepiju i piše mu, to jest deklamuje iscrpan izveštaj o Beogradu u kom živi, a koji je u preuveličanom crnilu nadrealno opasno i neveselo mesto. Gde god da pogledaš, sve ima potencijal da te zgazi i zgnječi (ovo je, ne bi trebalo smetnuti s uma, naratorova perspektiva); crna hronika iz žute štampe postala je pravo lice realnosti, barometar opskurnosti i smrti. Zato pripovedač odlučuje da ne bude žrtva, nego da nekog žrtvuje u ime razuma – jer žrtvovati umesto biti žrtvovan jedini je smisao u haotičnom svetu Matijevićevog romana.

Glavni junak je razglas koji niko ne sluša, jedan od miliona koji su se, zajedno sa drugima, rastrčali duž Bulevara kralja Aleksandra, po ponašanju i namerama, reklo bi se, već etabliran u mundus inversisu, pozicioniran u okruženju suprotnom od onog koje bi se moglo definisati kao relativno uravnoteženo, sa nekakvim zakonima i nazorima što su, makar i u naznakama, humani i empatični. Odlomci iz crne hronike su efektno rešenje koje pojačava i utiče na sveopštu disharmoniju, oni su umetnuti u tekst, kao integralni deo junakovog solilokvijuma, samim tim i pripovedanja. Crna hronika je fragment paranoje i jedina intima glavnog aktera, jer on nema neku drugu, svakodnevnu naviku (osim dnevnih ljudskih nesreća koje ga okružuju i zaokupljaju), a koja bi mogla čitaoca da privuče ne bi li se sa prvim licem prisnije saživeo.

Narator je pijaca Đeram i Bulevar kralja Aleksandra, uopšteno, glas što dopire iz dna duše svih nesrećnika koji tom rutom bazaju ili žive u Srbiji. Glas koji posmatra, saopštava i pokušava da deluje u skladu sa logikom (a logika je – ubiti, ne biti ubijen):

Male stvari čine sreću, ali prouzrokuju i nesreću. Sve grozote uglavnom nastaju zahvaljujući banalnostima. Nije u pitanju dobro poznati leptirov efekat, uzročno-posledična niska, nego izolovani akcidenti, na koje se s namerom ili sasvim bezbrižno zaboravlja. Pakleni praizvor koji se dalje razlučuje, kao pandan reci iz Edema, jeste Pakrac – mesto u kom ne postoje stege i zakoni, vreme kada je sve zabranjeno dozvoljeno, kada je ljudsko ukinuto.

Onda kada pripovedačeva pažnja nije usmerena na trenutna zbivanja, on govori o svojoj prošlosti, pa postoje izvesni stavovi i zapažanja koji su, iz ironičnog ugla, ispravni i zdravi, ali na gubitnički način (ko se, ako ne želi da sroza sebe, ako nije gubitnik, prijavljuje za ratnog dobrovoljca na štandu gde je muzika opskurna, a on je sasvim svestan da je opskurna). Takva zapažanja i gorki pokliči sa komične tribine koju predstavlja jedna hoklica („Naša država zna da funkcioniše!“), mogu da budu fragmenti velikog indeksa svih jalovih pobuna u državi u kojoj junak živi, pa potom i svih onih zabluda, nebuloza i neuroza unutar dezorijentisanog dela naroda, ideja i snova o slobodi i pravdi koje je nekoć taj narod gajio.

Komunikacija i sadejstvo dve polovine jednog ludila, onog potencijalno zdravog (narator) i onog krvavog i nagonskog, nesputanog društvenim normama (naratorov tamni Goljatkin – Pepi), daje dah i impuls radnji, te roman nije isključivo duhovita, crnohumorna opservacija i panorama svakodnevnih nenormalnosti, nego ima svoju fabularnu podlogu u jednoj vrsti parodije trilera. Napetost je tu, zločinci i žrtve postoje – ali čitaoci sasvim dobro znaju podelu uloga, kao što znaju da likovi ne mogu postati deo krimi-stereotipa, naprotiv, oni iz tog obrasca ispadaju svojim prenaglašenim stanjima akutnog ludila.

Pripovedač je taj koji stoji iznad svih drugih sumanutosti, on upija i kompresuje tuđe i svoje abnormalnosti, pa se pod teretom sveg bezumlja podvaja postajući ubitačni, podivljali Pepi, ubica koji daje odgovor na zaludnost pobunâ. Tako umesto klasičnog gubitnika koji uprkos porocima i pomračenim stanjima svesti ipak čini dobro zajednici i radi neku veliku stvar zarad opstanka društva, glavni junak je čisti otrov, čestica velikog grada koji bi, onako dijaboličan, mogao da stane u okvire poezije Toma Vejtsa – a little drop of poison, nimalo spasonosna i spektakularna doza, nego ona prirodna i potrebna. Neko, dakle, ubija sav taj polusvet koji se mota oko Bulevara, čitaoci od početka znaju ko to radi, ali oni unutar romana nemaju o tome pojma (nimalo zastrašeni ili dirnuti, oni nastavljaju sa svojim uobičajenim aktivnostima).

Pripovedač takođe zna ko je ubica – a to je Pepi, njegov ratni drug – ali je, zbog šizoidnih stanja koja se neprimetno uvlače u ona zdrava, kao i sopstvene slabosti da se odupre mračnoj polovini svoje ličnosti, nemoćan da ga u zločinima spreči. Razlog te pasivnosti jeste pakračko ratište. Ono je i dalje aktuelno u naratoru, nikako kao mogući izvor rešenja zagonetaka u sadašnjem vremenu, nikako kao prosvetljenje, nego kao rezidentni psihički poremećaj, neizlečiva bolest koja aktera prati od doba kada je dobio oružje i upoznao svog druga Pepija od kog su svi, pa i on sam, strahovali.

Nije pripovedač usamljen u borbama sa samim sobom i poretkom spoljašnjeg sveta. Tu su Ira, koja predvodi proteste protiv šunda i naopakog sistema, pa stari doktor Teodosić, jedini kadar da prepozna naratorovu bolest (ali ne i da je izleči), inspektor Vasović, Drago, Smajli, Oliver, pa novinar Kurira Šušumiga i Pošušnjara, ta apoteoza svih protuva koji ludilo drže u formi; svi su tu, sa svojim ubogim strastima i nerešivim nevoljama. Apsurdnost sveta se leči sadizmom. Krvavim zločinima Pepija i željom naratora za samostalnim ubistvom, bez Pepijeve pomoći.

Iskrivljena percepcija stvarnosti još se više krivi onim totalitarnim „drugim“ (u psihoanalitičkom maniru), pa tako nemamo samo Pepija, kao finalni proizvod nenormalnih stanja društva i pojedinca, nego je tu i senzacionalna crna hronika, ona štampani i ona usmena, o kojoj diskutuju prolaznici, a koja sasvim preuzima vlast nad prvim licem. Crna hronika je nešto što opstaje, bez obzira na to koliko radnja odmakla:

Bilo je to posve neobično iskustvo, imao sam utisak da se nalazim u nekom drugom gradu. I ljudi su mi na toj strani Bulevara izgledali nekako drugačiji. Ali i oni su pretresali crnu hroniku: Sinoć je uhapšen mladić iz Surčina jer je svoju devojku terao na prostituciju, jutros je osamnaestogodišnja manekenka bez znakova života nađena gola, sa lisicama na rukama i lopticom u ustima, na platou ispred hotela Evropa…

Crna hronika, tabloidni naslovi i druga obeležja vremena u kom živimo su poput refrena, nema razvoja dalje priče i sve ostaje kao i na početku, refreni se nastavljaju unedogled, nasilje traje, Pepi je živ, sve je isto kao i u doba Pakraca, sve je Pakrac, beskrajni krvavi krug. U praznini, koja nastaje kada se crna hronika za tren ukloni iz pripovedačevog fokusa, pojavljuje se upravo Pepi da oružjem ili zavrtanjem šije reši stvar. Njemu se junak obraća, kroz neku vrstu mentalnog dopisivanja, s tim da postoji samo jedan dominantan glas – onaj koji priča ovu priču. To je nepromenjiv ton i glas, poprilično doteran za jednu, doduše, inteligentnu osobu blisku prodavcima knjiga i lokalnim muzičarima, koja, ipak, samo ordinira po pijaci i ulici, te često zna i da svrati u bioskop. Pitanje je odakle sve to znanje jednom propalom studentu ekonomije, odakle dolazi njegova elokvencija.

Mentalno pismo koje piše Pepiju je često više esejističko nego narativno, a kritika na račun sistema, obično u ironičnim zahvatima, već je toliko puta artikulisana. I to upravo u štampi koja se nalazi nasuprot aktuelnom šundu. Prvo lice ovde je ponekad kao sveznajuće treće, što znači da ono ima savršen pregled na makar okrnjenu i ocrnjenu celinu, celinu pijace i društva koje je postalo ta pijaca gde on obitava. Tako dobijamo jedno iskrivljeno ogledalo stvarnosti, festivalsku grotesku u proizvodnji šizofrenog (ali razložnog) uma. I kad se junak priseća prošlosti, u takvom sećanju nema napetosti, nego je tu gotov proizvod, rat, mučeni i mučitelj, a ne ivica ljudske egzistencije.

Granični momenti ne postoje ni u ratu ni u odrazu rata, dok je u sadašnjosti ravna crta, indiferentnost na svaki oblik patnje, na različite dubine ponora, nema straha, nema ljubavi. Ima žudnje. Ima ubistava. I to naročito ako se naglasi kontrast koji postoji između predanog i pažljivog teoretičara, pripovedača, te Pepija, surovog ubice čiji su zločini takođe sagledani iz ugla naratora. Ubistvo traktoriste koje s uživanjem čini Pepi, i to van bojnog polja, još jedno u lancu onih besmislenih i prouzrokovanih bolešću, pokazuje koliko glavni junak ne učestvuje u samom činu nego ga pre svega analizira i nosi za sobom kao i drugi niz uspomena kojima se, u sasvim uredno katalogizovanim retrospekcijama i celinama jasno odvojenim od aktuelnog vremena, vraća:

Zbacio si ga na zemlju, konopcem si mu vezao noge i kraj konopca zavezao za plug. Počeo je da cvili. Glas mu je bio detinji. Seo si za upravljač i momka vukao putem, onda i po livadi. Pokušavao je da hoda na rukama, i neko vreme je u tome uspevao, ali posle dvadesetak metara one su ga izdale… I tog dana si ubio smeđokosog mladića tek iz hira da nekome presudiš. Zbog te osobine, Pepi, svi iz čete su te se plašili.

Daleko smo od tumačenja rata kao pravedne ili nepravedne stvari, kao i od istorijskih podela na ove ili one. A to je zapravo i sama suština romana. U sveopštoj klanici, koja se sa ratišta proširila ne samo prostorno, nego je osvojila i vreme, pa vlada i danas, nebitno ko je ko, važno je da se za tren porivi podmire. Tako je oduvek bilo. Lik Pepija, počovečenog haosa, jedan je od najefektnijih u romanu. S njim dolazi do odgovora na zagonetku koja se u romanu ne postavlja, ali se iz konteksta surove svakodnevice, o kojoj čitamo i koju gledamo, podrazumeva – zašto nevini i bespogovorno krivi zajedno stradaju, i to na jednak, krvoločan način.

Ono što je zanimljivo u Pepijevoj ličnosti jeste to što on posle pakračkog ratišta ne ostaje samo ogoljena zver već ima i masku. Ta maska je pripovedač, glavni junak. Pakračka divljaštva nisu sa pripovedača skinula makar i dotrajali veo nečega što bismo mogli nazvati zakon i kultura, nego je on opstao kao krhka ljuska čoveka ispod koje se krije bezumno stvorenje. Ni animalna, ni kako-tako očovečena strana jedne ličnosti nije prevladala.

Pakrac je bio svojevrsna vremenska kapija, posle njega, posle svih drugih ratova devedesetih, proizašlo je društvo, zaključak je, i te kako sklono zlu i nasilju, imuno na saosećanje, spremno na osvetu bilo kom, bilo kada. Pripovedač racionalno deli dva vremena, ono pre rata u kom je učestvovao, i ono posle rata. Pre rata imao je nadu, imao je nesrećnu ljubav koja je bila i ostala prva, pa je iz tog ugla vreme pre Pakraca svakako bolje. Da je ta njegova ljubav i dalje pored njega, davno bi bila mrtva. Svakako bi je Pepi ubio.

„Pakrac“ ne može da iznenadi. Obrti ne postoje, ne primećuju se ni namerni pokušaji njihovog ostvarivanja. Ne može da iznenadi tolikim brojem stradalih, ni crnom hronikom, ni crnilom u ljudima. Možda, u pojedinim momentima, može da bude neprijatan. Ali čak i to u malim količinama, jer je sređen i oblikovan, jer je pripovedač koncipiran kao elokventni teoretičar. U takvoj postavci romana upečatljivo je neprestano vrenje misli o zločinu, omamljenost njime. Naravno ne bez rezultata. Ono što dolazi kasnije posledica je omame – sâm zločin.
 
Autor: Branko Ćurčić
Izvor: Beogradski književni časopis