U mračnom srednjem veku španska inkvizicija progoni Jevreje i Mavre. Nakon smrti svoje supruge, sefardske Jevrejke, seviljski pekar Serhio Kortez Moreno i njegova riđokosa ćerkica odlučuju da potraže mir daleko od mesta koje budi uspomene. Spas će potražiti u gradu Oho de Montanja koji se nalazi u pokrajini Aragon. Zadobiće poverenje markiza don Rikarda, velikog i slavnog vojskovođe, koji ispod oklopa krije hrabro i plemenito srce. Međutim, ne gledaju svi blagonaklono na pridošlice. Markizova sestra kontesa Elena ne bira sredstva da svoje paklene planove sprovede u delo. U tome će imati pomoć ljubavnika Gonzala, upravnika garde čija pojava uteruje strah u kosti građana.
Istovremeno se nadvija zloglasna senka davnog znamenja o montanjskoj veštici crvene kose, koja će u grad doneti smrt i stradanje. Da li je legenda samo puko sujeverje lokalnih stanovnika, ili gorka istina koja će uništiti život kakav poznaju?
„Jedna varnica može da spali dokle oči vide.“
Već od prvih stranica
Mileninog novog romana čitaocu biva jasno da je u pitanju snažni ženski narativ. Rečenice koje ispisuje su nežne, čulne, sentimentalne. Susrešćete odmereni stil pisanja koji ne poznaje vulgarnost. Intimne scene su svedene na minimum. Dosta pažnje poklanja bogatim opisima pejzaža, nepreglednog krajolika, gradskog ambijenta...
Dotakla se i društveno-političkih tema kao što su progonstvo i nasilje nad manjinskim grupama, kao i klasne razlike. Uspešno prikazuje atmosferu straha i neizvesnosti koja je vladala u to doba, stvarajući napetu sliku društvene klime. Kroz lik Serhija i njegove ćerke, čitalac se suočava sa strahotama inkvizicije i težinom života u takvom okruženju. Milena Sekulić Odalović je znalački uklopila sociopolitičke i kulturne komponente tog vremena, vešto dodajući sloj misterije.
„Imala je sposobnost da čuje šapat bilja i toplo milovanje vetra, ljutnju i bes stihije kad se sruči na krovove kuća, da razume drugu ljudsku dušu čak i kad je zla do srži i pronađe lek kad svi drugi odustanu. Priroda je spojila ljudski i božanski svet u sitnom telu devojke, nesvesne svog dara i moći.“
Kao neko ko je pasionirani čitalac, mnogo pažnje poklanjam detaljima. Budući da je jedan od glavnih likova pekar, čitalac se bliže upoznaje sa pekarskim zanatom. Možemo videti način pripreme hleba koji je opisan do najsitnijih detalja. Pohvalio bih i način na koji je napisan lik markiza don Rikarda. Uspešno je preneta njegova složenost i unutrašnja borba, otkrivajući dublje slojeve markizove ličnosti. Ova karakterizacija dodaje dubinu romanu i pomaže čitaocu da se poveže sa likovima na emocionalnom nivou.
„Moje su ruke krvave. I pitam se, svake noći se iznova pitam, koji je Bog pravi. Naš ili njihov? Ili je isti, pa samo gleda sa neba čudovišta koja je stvorio.“
Prvi komentari čitalaca nesumnjivo govore kako Milenin novi roman podseća na „Gričku vješticu“, ciklus romana Marije Jurić Zagorke. Međutim, mene je roman podsetio na stvaralaštvo Gordane Kuić, konkretno mislim na roman „Legenda o Luni Levi.“ Autorka je jednu od okosnica romana pronašla u Kuićkinom stvaralaštvu. U oba romana se može pronaći mera ženske sudbine kao posvećenost ljubavi prema muškarcu i odvažnog traganja za sopstvenim karakterom i slobodom.
Zavirite u svet u kom vladaju neka druga pravila. Osetite damare sopstvenog srca spremnog da se bori za ono u šta veruje. Osetite dašak vetra koji sada duva u drugom smeru, rasterujući sve što je loše. Poverujte da dobro na kraju pobeđuje zlo. Ne plašite se, ako na kraju i ne bude tako, to samo znači da nije kraj.
Autor: Marko Kovač