Kada mi je prijatelj preporučio dela književnice
Milene Sekulić Odalović, pomislila sam – zašto da ne? Odavno nisam čitala domaćeg pisca, još od školskog doba, i to ne zato što me nije interesovalo, već zato što je to bila obaveza. Osim
Branka Ćopića, koji je umeo da provuče specifičan humor kroz svoja dela.
„
Vetar sa Pirineja“ sam kupila sledeći dan nakon što se pojavio u knjižarama. Milena se potrudila da nas vrati u srednji vek, u najmračnije doba inkvizicije i njenih začetnika, u vreme kraljice Izabele i kralja Ferdinanda koji pod uticajem papista dozvoljavaju progon Jevreja iz Španije. Milena pokazuje zavidno znanje istorijskih činjenica, što je još jedan plus, koji njena dela čini visokoplasiranim u ponuđenom izboru književnih dela.
Ako sam mislila da me ništa ne može iznenaditi, opet sam se prevarila. Marija Luiza, riđokoso dete iz mešovitog braka Španca i Jevrejke, život provodi uz brižnog i požrtvovanog oca, u brdima Oho de Montanje, na obroncima Pirineja. Vlastelin i kraljevski ratnik don Rikardo ostavlja utisak snažnog i pravednog muškarca, ali i bezdušnog kada su žene u pitanju.
Vetar kroz sve svoje stranice nosi mrak, inkvizicijsku tamu, tugu tešku do neprebola. Da nije postojala malena naznaka i ohrabrenje naše divne Milene, verujem da bi knjiga još čekala na mojoj polici da smognem snage i hrabrosti za nastavak.
Ne, neću vam reći o čemu se radi, pročitajte sami. Reći ću vam samo da Milena iz dela u delo nadmašuje sebe, i da sa oduševljenjem čekam svaku njenu sledeću knjigu. Jedno pravo osveženje, sa studioznim romanima, sa više nego dobrom istorijskom podlogom, sa umetnošću dočaravanja toliko različitih vremenskih razdoblja i kultura, da se pitam da li ova spisateljica poseduje vremeplov – njene knjige su dostojne da budu sa najvećim klasicima književnosti. Ona nam daje nadu i vraća veru u plodne pisce, koji će nas godinama radovati svakim novim delom.
Autor: Dragana Kosanić