Prikaz romana „Zavod“: Jedna proizvoljna rekonstrukcija

Govoriti o dobro poznatim istorijskim događajima nije neuobičajeno u savremenoj književnoj produkciji, naročito ako se radi o nekima od ključnih trenutaka kolektivne stvarnosti dvadesetog veka, odnosno o Prvom i Drugom svetskom ratu, te sukobima koji su doveli do raspada SFRJ. Međutim, šta o ovim događajima može da se saopšti savremenoj čitalačkoj publici a da je u pitanju nešto novo i do sada neistraženo – i da li je uopšte moguće učiniti to? Moguće je, ali u malo korišćenim okvirima i na inovativan način.

Sa jedne strane, ako se govori o znanim događajima, neophodno je pronaći nov ugao pripovedanja, situacije, pojedince ili odnose koji su do sada bili nevidljivi široj javnosti i koji stoga zaslužuju da budu istaknuti, makar sa značajne vremenske distance. Sa druge, ako se pisci odluče da govore o poznatim ličnostima ili istorijskim prilikama o kojima se već mnogo pisalo, potrebno je da dođe do novuma na planu stila, tehnike, kompozicije ili strukture, to jest da se poznato predstavi kao nepoznato i da se čitaocima ponudi mogućnost da i sami učestvuju u životu dela sopstvenim interpretativnim sposobnostima. Za ovu potonju alternativu odlučio se Goran Marković u prošlogodišnjem romanu „Zavod“ koji se, na tragu njegovog ranijeg spisateljskog i filmskog opusa, može čitati dvojako, kao detaljni predložak za film, ali i primer fragmentarnog romana visoke umetničke vrednosti.

Spisateljske aspiracije ovog autora bile su primetne i mnogo pre no što se on u protekloj deceniji više posvetio književnosti nego filmu, a one se ogledaju pre svega u njegovom scenarističkom radu, mahom na projektima koje je ujedno i režirao („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tito i ja“, „Turneja“ i dr.). Neki od tih tekstova objavljeni su, u izvornom ili donekle izmenjenom obliku, u knjigama „Tito i ja“ (1992), „Osma sednica i druge drame“ (2002) i „Nacionalna klasa... i drugi scenariji“ (2010), dok konkretniji rez u njegovom radu nastaje zbirkom „Tri priče o samoubicama“ (2015), pripovednim triptihom koji sabira i priču „Druga smrt doktora Grujića“ koja tematizuje iste događaje kao i film „Variola vera“, odnosno deli stvaralačku genezu sa tim ostvarenjem.

Nakon tog izdanja Marković se ređe ostvaruje kao scenarista i reditelj, a češće kao pisac, te uz reizdanja nekih starijih naslova („Tito i ja“ i „Češka škola ne postoji“), publikuje četiri romana koji su u snažnoj vezi sa njegovim radom u sferi filma – „Beogradski trio“ (2018), „Doktor D.“ (2022), „Zavod“ (2024) i „Hamlet u Paviljonu br. 6“ (2025). Tako i romanu „Zavod“ može da se pristupi iz ugla fragmentarnog igranog filma na granici dokumentaristike, ali i iz ugla postmodernog postupka poigravanja sa istorijskim ličnostima, činjenicama i dokumentima. Ovaj postupak prisutan je i ranije u opusu ovog autora, najuverljivije izveden u „Beogradskom triju“, čiji se određeni tematski okviri ponavljaju i sada, prvenstveno ljubavni trougao koji u ovom romanu obrazuju Hugo Klajn, Stana Đurić-Klajn i Vladislav Ribnikar. Ovde istaknute ličnosti predstavljene su tokom prve polovine 20. veka, u periodu pre, tokom i posle Drugog svetskog rata, dok su njihov zajednički život, profesionalni put, društveni angažman, politička pozicija i umetničke aspiracije predstavljeni na različite načine, jedinstvenim spojem autentičnih dokumenata i istorijski utemeljenih zapisa, te izmaštanih pasaža koji ovim izvorima daju element fikcionalnosti.

Marković se ne odlučuje za uobičajene narativne metode već svoju građu organizuje u poglavlja koja se usredsređuju na najvažnije likove – pored troje pomenutih, to su i Avram Farkić, Dragomir Dragi Jovanović, Ivan Klajn, Aleksandar Ranković i Vladimir Dedijer – i dodatno deli na veći broj kratkih i efikasnih segmenata koji dovode do lake prohodnosti i brzog čitanja, naročito zato što je roman izveden mešavinom stvarnih i nepostojećih dnevnika, pisama, razglednica, dokumenata različitog karaktera, beleški sa sastanaka na najvišem vrhu, političkih saopštenja, zapisnika sa policijskih saslušanja, lekarskih izveštaja, isečaka iz novina, kolumni, časopisnih intervjua i transkripta razgovora koji se odvijaju u formi dramskog teksta.

Razlog ovakvog pripovednom postupku verovatno se krije u onom ranije pomenutom imperativu novuma koji Marković traži ne bi li o poznatim temama mogao da piše na nepoznat način. Privatni i javni životi troje protagonista mahom su poznati čitaocima, čak i danas, skoro ceo vek nakon što su se odvili, dok se autor sada udubljuje u razloge promena koje nastaju u njihovom međusobnom odnosu i detaljno se posvećuje psihijatrijskim sekvencama Klajna i njegove buduće supruge, tada još uvek udate za Ribnikara. Štaviše, on odlazi i još jedan korak u prošlost i nudi istorijski pogled na Klajnovo interesovanje u oblasti psihoanalize i alternativnog lečenja pacijenata. Stoga ne iznenađuje što roman otvara poglavlje posvećeno doktoru Avramu Farkiću, začetniku alternativnog lečenja baziranog na fizikalnoj terapiji kod nas i čoveku koji stoji iza Zavoda za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom iz naslova dela.

Povezujući njegove dve pasije, ljubav prema lečenju pacijenata i istraživanje neobičnih i inovativnih pojava koje su ga i odvele do Frojda, čiji je učenik bio, Marković stvara lik doktora Klajna koji ne samo da postaje glavna figura u pomenutom Farkićevom Zavodu već i koristi ovu priliku da u praksi primeni svoja teorijska znanja i proširi područje svog angažmana. Međutim, kada se njegov poslovni život susretne sa privatnim i kada Stana Đurić Ribnikar postane deo njega, Klajnova svakodnevica, a sa njom i roman „Zavod“, odlaze u potpuno drugom pravcu, a njegovo dotadašnje znanje iz oblasti psihologije i psihoanalize počinju da se koriste u drugom kontekstu, pre svega radi preživljavanja u okupiranom Beogradu tokom svetskog rata. Tada se on, tada već odavno distanciran od lekarske prakse kojom je prinudno prestao da se bavi upravo zbog veze sa svojom pacijentkinjom, krije u Zavodu, odnosno u njegovim podzemnim prostorima koje mu, u maniru nekog od laguma, pružaju zaštitu sem u trenucima kada menja lični opis, preuzima novi identitet i prerušava se u beskućnika u maniru protagoniste romana „Doktor D.“ – takođe istorijske ličnosti, ali na potpuno drugom kraju etičkog i moralnog spektra od Klajna – da bi u retkim prilikama mogao da vidi suprugu Stanu i sina Ivana u šetnji Kalemegdanom, te preuzme hranu koju su spremali za njega, ali ne i da razgovara sa njima usled strepnje da ih prate i da će tako da otkrije svoj položaj i ugrozi zvanični narativ da je skončao usled samoubistva u inostranstvu, bežeći od nemačke hajke.

Ovaj period skrivanja nudi junaku i priliku za introspekciju i samoanalizu, a baš te sekvence i jesu neke od najkvalitetnijih u ovom romanu, naročito zašto što Marković može da se potpuno posveti Klajnovom glasu, načinu govora i izražavanja, te ispisuje njegov dnevnik koji je u to vreme vodio i u koji je zapisivao svoje misli i osećanja tokom nemačke okupacije. Taj dnevnik je vodio i ranije, u predratnom vremenu, dok se pripremao za novu fazu svog života i za poziv pozorišnog reditelja kojom se posvećuje nakon lekarske karijere, i tako čitaoci mogu da vide razvoj jedne ličnosti, kako spolja, očima njegove okoline, tako i iznutra, iz perspektive samog Klajna koji se veoma kritički i samosvesno odnosi prema sopstvenoj sudbini i životnom putu. Na kraju, dočekavši kraj rata i savezničko bombardovanje, i preživevši napad na Zavod, on gubi dnevnik u požaru, zbog čega se u spisku konsultovanih izvora taj dnevnik opisuje kao „jedna proizvoljna rekonstrukcija“, a Marković ispisuje njegove dnevničke beleške ispočetka, iskoristivši priliku da zamisli njegov tok svesti tokom rada sa budućom suprugom koju označava pseudonimom, ali i njegov pogled na Šekspirove drame koje su mu zapravo i poslužile kao ulaznica u svet pozorišta, kritike i režije.

U tim esejističko-dnevničkim zapisima Klajn govori ne samo o Otelu, Šajloku i drugim ključnim Šekspirovim junacima koji su, na manje ili više očigledan način, u vezi sa trenutnim dešavanjima u životu samog doktora i istorijskim okolnostima u kojima se nalazi – pre svega, u vezi sa istorijskom pozicijom Jevreja u različitim društvima, zaključno sa Nemačkom u godinama pre Drugog svetskog rata i frekventnom pojavom ljubavnih preljuba i veza u koje ulaze pojedinci koji se već nalaze u naizgled stabilnim bračnim zajednicama – već i o teorijskim postavkama iz sfere pozorišne režije, estetike i umetnosti kao celine. Tako dolazi do očigledne veze između sebe, svoje supruge i njenog prvog supruga, te Jaga, Dezdemone i Otela, i zapaža da se od antike do danas mogu primetiti vezivni elementi koji očigledno ne opisuju samo dramsku umetnost, već i život kao takav. Ovim definicijama, koje obuhvataju i ideje toga šta su sadržaj dramskog teksta, njegova priča, junaci, glavni tok radnje, rasplet, klimaks i ostali elementi koji su poznati iz Klajnovih dela iz oblasti pozorišta – „Osnovni problemi režije“, „Šekspir i čoveštvo“ i „Pojave i problemi savremenog pozorišta“ – a ovom rekonstrukcijom njegovog dnevnika Marković reinterpretira te stavove, stavlja ih u novi okvir i nudi njihovu društvenu, istorijsku i ličnu pozadinu.

Još jedan važan aspekt romana „Zavod“ otkriva se u ratnom i neposredno poratnom vremenu, u periodu kada jugoslovensko društvo prolazi kroz velike promene i kada se vladajuće strukture smenjuju i bore za prevlast. Ovde se Klajn i njegova supruga stavljaju u drugi plan, dok se Vladislav Ribnikar ističe kao primarna ličnost, naročito zato što je u njegovom domu organizovano ilegalno okupljanje komunističkih vođa i viđenijih ljudi (od Tita i Ive Lole Ribara do Aleksandra Rankovića i Milovana Đilasa) odakle je pokrenuta i ideja o borbi protiv Nemaca koja je konkretizovana u julu 1941. godine. Pored toga, Marković se u nekoliko navrata posvećuje razgovorima Ribnikara i Dragog Jovanovića, rukovodioca logora Banjica i jednog od najvažnijih kolaboracionista i nemačkih ljudi u Beogradu tog vremena, a u tim razgovorima mogu se pročitati ne samo ključne tačke ratnih godina i razvoja sukoba već i psihološki profili ovih likova. Ribnikarova beskrupuloznost i moral suprotstavljeni su Jovanovićevom oportunizmu i očaju, te ove dve pojave u „Zavodu“ rastu u primere dve strane ratne istorije u okupiranoj državi, a tragovi njihove antipodske prirode mogu se primetiti i u poratnim godinama i dovesti u vezu sa različitim društveno-klasnim uređenjima koja su definisala život i raspad SFRJ.

Ovakve istorijske rekonstrukcije nisu nepoznate u savremenoj produkciji – možemo da ih primetimo u romanima i pričama mnogih prozaista srednje i starije generacije – ali Marković im sada daje element filmičnosti, dinamike i vrlo uspelih dijaloških delova koji se ne javlja toliko često. Takođe je bitno da se istakne nedefinisana pozicija autora koji ne ulazi u raspravu sa svojim junacima ili zauzima pozitivan i negativan stav prema njima, već dopušta da se oni obraćaju čitaocima iz sopstvene perspektive, komentarišući događaje oko sebe i propadanja ljudskog karaktera kojem svakodnevno svedoče. Tako se istorijski događaji nastavljaju jedan na drugog, od uspona Hitlera u Nemačkoj i Musolinija u Italiji, preko progona jevrejskog stanovništva, sve do nestabilnosti u Beogradu i sukoba političke elite koja traži prostor za sebe i prepušta narod na nemilost okupatoru. U toku tog vremena i Ribnikar biva uhapšen i zatočen u logoru na Banjici, a njegov beg i kasniji angažman u oslobođenju domovine dočarani su polifonično, kako iz takozvane objektivne, istorijske perspektive, tako i iz, uslovno rečeno, subjektivnog ugla, njegovim sopstvenim rečima, stavovima, mislima i reakcijama na okolnosti u kojima se zatekao. Posmatrano u ključu istorijskog romana, „Zavod“ se razlikuje od većine sličnih upravo zbog tog polifoničnog karaktera i autorovog pokušaja da čitaocima predoči svoje namere raznoliko, neretko ponavljajući važne detalje iznova i iznova, ali ih svaki put obogaćujući individualnim komentarima junaka koji o njima promišljaju.

Postavljajući važna pitanja iz domena morala, etike i estetike u razgovorima Dragog Jovanovića i Stane Đurić Klajn, te uspostavljajući nove poetičke odrednice pozorišta, filma i književnosti u izmaštanim, ali uverljivim dnevničkim beleškama Huga Klajna, Goran Marković uspeva da postigne mnogo više od jednostavne istorijske priče koja se zasniva na dopunjavanju činjenica i fikcije. Njegova jedinstvena struktura, mozaična, kolažna, polifonična i poližanrovska priroda, koju dopunjuju mnogobrojne autentične fotografije iz sredine 20. veka, crteži, razglednice, oglasi i isečci iz novina, neobične su i umnogome upotpunjuju čitalačko iskustvo, dajući publici priliku za istovremeno filmsko i književno uživanje. Naposletku, ono nam dokazuje da pisanje nije samo „nužno zlo“ u opusu ovog umetnika i prilika da ostvari svoje namere kao prozaista u trenucima u kojima to ne može da učini kao reditelj, već je jasno da ovi romani – a među njima se, kao do sada najuspešniji, izdvaja „Zavod“ – zaista jesu važna karika u njegovom ukupnom stvaralačkom angažmanu.
 
Autor: Dragan Babić
Izvor: Prosvjeta