Većina revolucija počinje lagano – narativima. Uzmimo za primer bajke. Opšte prihvaćeno mišljenje je da su se bajke širile isključivo usmenim putem – kao i jednostavne uspavanke poput „Majke Guske“ koje su vekovima deci recitovane ili prepričavane pored ognjišta.
Međutim, takva verzija je mit. Bajke su osmislili pripadnici plemstva i pomodnih kružoka sedamnaestovekovnih francuskih spisateljica, poznatijih kao
conteuses, ili pripovedačice.
Tvorcu termina „bajka“, baronici Mari Katrin D'Olnoa, nije bio potreban princ na belom konju kada je napisla prvu objavljenu bajku, davne 1690. godine. Njena junakinja, snalažljiva vilinska kraljica Felisite, vladala je veličanstvenim kraljevstvom i obasipala pažnjom i poklonima svog izabranika, princa Adolfa, da bi je ovaj napustio nakon što je počela da vapi za slavom, umesto za zajedničkom srećom.
Tokom poslednjih godina vladavine Luja XIV, francusko društvo je ozbiljno postalo religiozno i konzervativno. Uticajni članovi sveštenstva su donosili odluke o ukidanju predstava u Versaju, a umetničke forme, poput romana čiji su autori žene, trpele su sve učestalije kritike.
Životi žena su tokom ovog perioda bili izrazito ograničeni. One su se udavale već od 15. godine, stupajući u ugovorene brakove kako bi očuvale porodične posede, često sa muškarcima mnogo starijim od sebe. Nisu imale pravo na razvod, da budu zaposlene ili da upravljaju svojim nasledstvom. I dok je muškarcima bilo dozvoljeno da imaju ljubavnice, žene su mogle biti kažnjene slanjem u manastir na dve godine, samo na osnovu nagoveštaja ili glasina da su našle ljubavnika.
Ovakav represivni društveni sistem bio je na snazi u poslednjoj dekadi sedamnaestovekovne Francuske, upravo kada se bajka ustalila kao žanr. Od 1697. godine, bajke autorki poput baronice D'Olnoa, grofice Enrijet-Žuli de Mura, gospođice Leritje i gospođe Šarlot-Roz de la Fors, objavljivane su u zbirkama, zahvaljujući izvedbama i recitovanjima koja su održavana u književnim salonima.
U
La Mercure Galant, pariskom književnom časopisu, nove priče i njihove autorke slavljene su i dočekivane kao najsvežiji trend. Subverzivni žanr je uključivao motive i stilske figure pozajmljene iz grčke mitologije, manire srednjovekovnog viteštva, narative Lafontenovih basni i sižee romana prvih francuskih feminističkih spisateljica – gospođice De Skideri i gospođe Lafajet.
Baronica D'Olnoa i njene savremenice su se koristile preuveličavanjima, parodijom i referencama na druge priče, kako bi se prodrmale ustaljene običaj i ubeđenja koja su sputavala slobodu žena i njihov uticaj. Tokom celokupne karijere, centralna tema dela baronice D'Olnoa bila je kritka ugovorenih brakova, u kojima je svoje junakinje postavljala za krojače sopstvenih sudbina. Iako je cilj potrage ostala ljubav, baronica se postarala da to bude pod uslovima njenih čitateljki, za koje je beskrajno marila, i to ne samo da ih zabavi. Polne uloge su preokrenute; princeze su se udvarale prinčevima darivajući ih luksuznim poklonima – kao, na primer, psić koji je zatvoren u orahovoj ljusci koji pleše i svira kastanjete.
Autorkin princ na belom konju, iz bajke
Plava ptica, može biti prijemčiv savremenoj čitalačkoj publici, pogotovo zbog njegove izdržljivosti, što dokazuje višečasovnim razgovorima i udvaranjem princezi. Međutim, ona se blago poigravala i podrivala viteške manire udvaranja. U bajci
Finette Cendron, varijaciji
Pepeljuge, princ pada u očaj i beživotno stanje zbog neuzvraćene ljubavi:
„Od toga dana je počeo da odbija da jede, i njegov fizički izgled je doživeo ogromne promene; postao je žut kao dunja, mršav, melanholičan i depresivan. […] Besprekidno ga posmatrajući tri dana i tri noći, došlo se do zaključka da pati od ljubavi i da može umreti ukoliko mu se ne pronađe odgovarajući lek.“
Baronicu nisu zadesili imitatori, koji bi kopirali njeno briljantno umće kreiranja minijaturnih fantastičnih svetova – kao preteče fikcije i fantazije. U svoja malecna kraljevstva uspela je da udene kritički stav prema patrijarhatu – njeni kraljevi, očevi i vladari su nesposobni, pasivni i nerazumni.
Conteuses su stvorile arhetipove junakinja klasičnih bajki: Pepeljugu, Trnovu ružicu i Zlatokosu. Njihova dela su tada bila najprodavanija, a popularnost se prenela i u 18. vek kroz sve društvene slojeve, zahvaljujući izdanjima
Bibliothèque Bleue (Plave biblioteke), čija su izdanja bila jeftina i pristupačna.
Ali, njihove bajke su bile složene, a pouke dvosmislene. Njihova ciljna grupa nisu bila deca, već obrazovani odrasli ljudi. Priče su bile dugačke, nalik novelama, i sadržale su razvoj likova, dijaloge i složene zaplete. Krasile su ih digresije, poput detalja na luksuznim minijaturnim tapiserijama. A u tome se, verovatno, krila njihova propast.
U 19. veku, kada su braća Grim započela svoj projekat prikupljanja i objavljivanja narodnih bajki, odbacili su
conteuses kao neautentične autore, kao neprikladne predstavnike glasa običnog, prostog, naroda. Međutim, teoriju braće Grim, da su bajke odraz narodnih predanja, učenjaci su osporili i odredili kao nacionalističku i maskulinističku, a da su pripovedači uglavnom bile nepismene žene – kao predrasudu.
Moramo se osvrnuti na ova pogrešna uverenja, zato što se time uskraćuje mogućnost priznanja i odavanja zasluga autorkama čije priče i danas imaju kulturološku vrednost i značaj u oblicima i formama koje se stalno menjaju: mange, grafičke novele, filmovi, romani, televizijske serije.
Priča o francuskim
conteuses je zaboravljeni deo istorije koji se iznova mora ispričati. Priča u kojoj ženski autori pozivaju svoje čitaoce da zamisle veću slobodu u svojim životima, u kojima će sami biti autori najznačajnijeg od svih ljudskih podviga – a to je da budete slobodni da sami izaberete koga ćete voleti.
Autor: Melisa Ešli
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković