Disfunkcionalni porodični odnosi su jača strana proze En Tajler, britanske autorke ovenčane Pulicerovom nagradom, a njena obrada „Ukroćene goropadi“ nastala je na inicijativu britanske kuće Hogart povodom 400 godina od Šekspirove smrti. Cilj je bio da se Šekspirovim komadima dā prozna forma, a Tajler je dobila puno materijala za rad.
U njenoj obradi, goropad je Kejt Batista, učiteljica u jaslicama puna gorčine, sa lošom frizurom, koja govori istinu bez dlake na jeziku („Ne podnosim malu decu... nisu preterano bistra“). Nekadašnje nabusito dete i sumoran tinejdžer, Kejt se sada obavlja sve dosadne poslove u domu svog oca naučnika, doktora Batiste, sebičnjaka ospednutog kontrolom, a sa njima živi i Bani, njena sestra koja je već stasala za udaju. Kada istraživanje doktora Batiste dođe u opasnost zbog mogućnosti da njegov briljantni asistent Pjotr Čorbakov bude deportovan za Rusiju, on odlučuje da svoju stariju ćerku uda za njega asistenta kako bi momku obezbedio boravišnu vizu.
Tajler unosi zanimljive dosetke u ono što deluje kao jednostavna feministička priča. Šekspirov samouvereni osvajač Petručije, koji na kraju ukroti goropad, jedan je od problematičnijih Bardovih likova. U Tajlerinoj verziji njegova neobičnost proističe iz činjenice da je on (Pjotr) stranac. Svojim načinom govora i navikom da citira ruske mudrosti, Pjoder je autsajder u društvu podjednako kao i jogunasta Kejt.
„U mojoj zemlji imamo poslovicu“, govorio je Pjotr.
Kao i uvek, pomisli Kejt.
„Kažemo: ’Rad kada se podeli na delove, kraće je ukupno vremensko razdoblje nego rad kada je sve zajedno u jednoj celini.’“
„Lako se pamti“, reče Kejt.
Za razliku od slatke vegeterijanke Bani, Kejt – koja grize i mljacka parče govedine koje je sakrila u džepu – deluje kao otrovna usedelica koja ne odobrava ništa. Ali Kejt dobro zna da Bani, koja ponekad može da bude iznenađujuće spretna, nije ono što se pretvara da jeste. To koliko je slatka, kao i njena ubeđenja, samo su deo taktike. Ili kako to Pjotr – jedini čovek koji je imun na Baninu pojavu – kaže: „Uvija kosu i trepće očima i odriče se životinjskih proteina“ samo kako bi ulovila partnera. Iako nije predviđeno da se Bani zabavlja, ona je okružena gomilom momaka, uključujući i mladića, ljubitelja marihuane, koji živi pored njih, a kod koga ona odlazi pod izgovorom da joj pomaže sa učenjem italijanskog jezika. Kejtino prokletstvo potiče iz besa što mora da živi u svetu koji nije imun na takve manipulacije. Druge žene se snalaze koristeći svoj seksepil, ali Kejt odbija da igra tu igru.
Koliko je zapravo Kejt nepoželjna? Kao što Petručio insistira na činjenici da je njegova žena najlepša, tako i Pjotr postaje zanesen Kejtinom kosom koja „izbegava ulepšavanja“ i njenim otiscima stopala zbog kojih mu liči na „igračicu flaminga”. Dok je njena porodica užasnuta njenom otvorenošću, Pjotr njenu direktnost doživljava kao komičnu. Tajler se dosta zabavila naglašavajući ono što je i sam Šekspir pokušavao da kaže: da je goropad, uprkos manjku uobičajene ženstvenosti, zapravo prelepa, duhovita i iskrena, i da jedino ekscentrični Pjotr to uviđa zbog sopstvene originalnosti.
Bitka između njih dvoje nije vatrena, ali oni koji budu pažljivo čitali primetiće da odjeke odnosa iz originalnog dela. Neudobna kuća na selu u koju Petručio odvede Katarinu u ovoj verziji postaje neugledni smeštaj, konj na kome Petručio Katrinu odvodi u kuću je u ovoj verziji raspadnuti folksvagen. Rasprava sveže venčanih se rasplamsa oko sudbine Pjotrovog laboratorijskih miševa, koje je kidnapovao jedan od Baninih udvarača. Kejt se hvali kako ona može da pobedi Pjotra „i s rukom iza leđa“, ali ipak je privlači izazov, kao i sloboda koju on za nju predstavlja.
U ovoj verziji, Tajler nam naglašava upozorenje koje se može videti u delu: ako muškarci ostanu dosledni u tome im bude privlačno kada je žena slaba i neiskrena, završiće sa partnerima koji nisu formirani kao ličnosti, baš kako i zaslužuju. Na svom radnom mestu, Kejt je često „umela da se zaprepasti koliko žene u zbornici zvuče kao devojčice koje neprekidno blebeću u sobi 4“. Drugi muškarci čine da se Kejt oseća „odveć krupnom, odveć osornom i odveć sablažnjivom“, ali Pjotr je tip osobe kome se dopala njena prava ličnost, „takva kakva jeste, i u dobru i u zlu“. Postajući njegova supruga, goropad se ne odriče svoje otresitosti, već pronalazi nešto što će dati protivtežu njenoj snazi. Balans snaga koje dve Kejt iz ovih dela i njihovi Petručiji postižu osnova su uspešnog braka.
Ova iskričava, inteligentna obrada Šekspirovog kontroverznog klasika u potpunosti poriče staru englesku izreku da više muva može uhvatiti na med nego na sirće, i to jednim jednostavnim pitanjem koje je postavio Pjotr: To može biti tačno, on kaže, ali zašto bi iko hteo da hvata muve?
Izvor: theguardian.com