Suprotno onome u šta su nas nastavnici navodili da pomislimo i poverujemo, većina čitalaca ne prosuđuje poeziju na osnovu faktora kao što su aliteracija i rimovanje. Štaviše, najnovija studija koja je objavljena u časopisu
Psychology of Aesthetics, Creativity, and the Arts navodi na zaključak da živopisni prikazi (tj. slike koje pobuđuju čula) jesu ono što čini pesmu uverljivom, a to isto potvrđuje i američka edukativna mreža
Smithsonian.
Kako bi utvrdili zašto su određena poetska dela stilski prijatna dok su neka druga manje ugodna, istraživači sa Univerziteta u Njujorku i sa Maks Plank Instituta za empirijsku stilistiku u Frankfurtu u Nemačkoj, ispitali su više od četiristo volontera koji su pročitali i ocenili 111 dela haiku poezije i 16 soneta. Učesnici su odgovarali na pitanja za svako delo, a jedno od njih je bilo i u vezi sa živopisnošću, odnosno, njihovim doživljajem nakon čitanja. Trebalo je da odgovore da li ih je pesma opustila ili stimulisala, da li je stilski bila privlačna, kao i da li je sadržaj samog dela bio pozitivan ili negativan.
Nije bilo iznenađenje to što se ukus ispitanika razlikovao, ali istraživači su otkrili da su, kada se sve uzme u obzir, pesme koje su sadržale živopisne prikaze bile bolje primljene, a i ocenjene su kao prijatnije. Emocionalna amplituda – koliko je poema emotivno uticala na subjekte – takođe je igrala manju ulogu, pri čemu su čitaoci „pozitivne“ pesme ocenili kao privlačnije i prijatnije u odnosu na one sa negativnim kontekstom. Pesme koje su dobile niže ocene u većini slučajeva su bile one koje su imale negativnu konotaciju i kojima je nedostajalo slikovitih opisa.
Istraživači smatraju i da su pesme sa upečatljivim opisima interesantnije, što bi moglo da objasni njihovu popularnost u ovoj konkretnoj studiji. Nadaju se da će i u budućnosti moći da koriste sličnu metodologiju kako bi istraživali faktore koji možda utiču na naše uživanje u muzici, književnosti, ali i filmovima.
Autor: Kirstin Foset
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Nataša Đuričić