Dok kleči nad ve-ce šoljom pokušavajući da istrpi napad mučnine (da, jeste ono što pomišljate), Suzan saznaje da joj je umrla majka. To joj javlja mlađi brat koga je majka oduvek neskriveno favorizovala, a koji je potpuni promašaj po svim parametrima u životu. Kako joj je majka umrla u Birmingemu a ona živi u Londonu, Suzan ne zna šta da uradi pa odlazi kao i uvek na posao. Ona voli svoj sigurni državni posao, njegovu predvidivost i uravnoteženost. Kolega organizuje obilaske pabova skupljajući novac za pande da bi dao smisao svom životu, a ona ga izbegava. Ona nije ni na Instagramu, ni na Votsapu. Ne koristi društvene mreže, ne izlazi, povremeno (četvrtkom i subotom) odlazi na večere sa svojim ne-baš-dečkom ali partnerom sa kojim deli skupe večere i krevet. Da, s njim je zatrudnela, ali sasvim neplanirano.
Upoznali su se preko oglasa u novinama. Njemu je bila potrebna prijatna i prizemna osoba sa kojom bi odlazio na predstave i ugodno razgovarao za ponekom večerom, ali bez emotivnog uplitanja, a njoj je to sasvim odgovaralo. Suzan ima sijaset pravila u svom životu: kako se kupuje garderoba, pakuju stvari, koliko je pristojno da neko bude visok a da ne privlači pažnju itd. Ona upravlja svim aspektima svog života i ima mišljenje o svemu.
Suzan je privlačna, ali rezervisana. Kolega joj je jednom prilikom rekao da izgleda kako bi Kajli Minog izgledala da je statističar. Od nje možete čuti stvari poput: „Odavno sam donela odluku da u mom životu neće biti mesta ni za muža ni za decu jer iznad svega cenim svoju samostalnost.“ Ume da „izračuna“ da li je emotivna satisfakcija koju joj donosi izlazak sa dobrostojećim Ričardom vredna ulaganja u odeću i cipele koji je inače ne bi interesovali („Zbog svih tih izdataka bilo mi je teško da uštedim novac, no zaključila sam da korist koju imam opravdava tolike rashode.“). Ona je pragmatična, sve voli da iznosi na čistac, jasno, konkretno, bez okolišanja.
Suzan je naprosto jedan zatvoreni, bodljikavi i iznutra vrlo mekani kaktus.
A sada se mamino mezimče Edvard useljava u majčinu kuću, zajedno sa još jednim probisvetom, svojim najboljim prijateljem Robom. Planiraju da renoviraju kuću tik posle majčine smrti. Kada Ričard sazna da je trudna, potpuno siđe s uma i zaprosi je. To je protiv svih pravila koja su godinama održavala njihovu malu harmoničnu zajednicu interesa i uživanja i Suzan ga odbija. U međuvremenu se bori protiv raspusnog Roba, koji joj se (možda) nabacuje i njenog brata koji je u stanju da joj celokupni život obrne naopačke. Ništa nije prošlo kako je planirala: ni sahrana, ni trudnoća, pa ni odnos sa dvojicom lezilebovića.
Suzan nam se lako može učiniti bliskom. Ona je nešto mlađi Uve, Misi Karmajkl ili Brit-Mari: jedna od onih koji izgledaju tako ukalupljeno, hladno i odbojno, a zapravo se svojom bodljikavom kožom bore protiv svoje osetljivosti koju kriju ko zmija noge. Svojim odbojnim stavom skreću pažnju od svoje tako dirljive ranjivosti.
Svi smo mi pomalo Suzan, Uve, Misi ili Brit-Mari. I vreme je da od njih naučimo lekciju o tome da biti osetljiv nije mana koju treba da zatrpavamo karakternim egzibicionizmom, gunđanjem i arogancijom. Plašimo se promena, zacementirali smo svoje stavove i navike kada već ne možemo da upravljamo svetom koji se na naše oči bezdušno menja svakodnevno. Čitanost ovih knjiga sugeriše da svi čeznemo da živimo neposrednije, širom otvorimo svoja srca i pokažemo kvarljivu i nesavršenu prirodu i tako šarmantnu ranjivost koja leži ispod bodljikavih mreža kojima sebe opasavamo.
Čitajte „
Kaktus“ Sare Hejvud i ne zaboravite: ono što daje osećaj ušuškanosti i navike kojih se tvrdoglavo držimo jednog dana će nam doći glave.
Autorka teksta: Nevena Milojević