Razmišljanje je uzbudljiva pustolovina

Poznati pisac, predsednik Mense Srbije i autor „Logičkih zagonetki” za sebe kaže da je srećan jer živi od onoga što najviše voli da radi.


Malo je onih u svetu, a kamoli u Srbiji, koji uspevaju da žive kao slobodni umetnici, izdržavajući se isključivo prodajom svojih dela, ali književnik Uroš Petrović jedan je od njih. Za takvu odluku, u ovdašnjim uslovima večite besparice i slabog uvažavanja bilo koje vrste ozbiljnog intelektualnog rada, potrebno je dosta hrabrosti, samopouzdanja – i sreće.

– Rizikovao sam… ali zato sad imam zadovoljstvo da radim samo ono što zaista volim i u čemu iskreno uživam. Živeti od umetnosti je najlepša stvar na svetu, tad ste u prilici da stalno otkrivate svoje nove mogućnosti i otvarate nove vidike – tvrdi naš sagovornik, čije su „Zagonetne priče” (u četiri knjige) i romani „Aven i jazopas u Zemlji Vauka”, „Misterije Ginkove ulice” i „Peti leptir” doživeli rekordan broj izdanja, prevedeni na nekoliko stranih jezika i ovenčani mnogobrojnim nagradama kod nas i u svetu.


To je, međutim, bio tek početak umetničke pustolovine Uroša Petrovića, talentovanog dečaka iz Gornjeg Milanovca, koji se sa osam godina preselio u Beograd, a tek sa 36 odvažio da objavi prvo književno delo, i to na nagovor i uz podsticaj dr Ljiljane Pešikan-Ljuštanović. Ona je, pored ostalog, napisala: „Avantura čitanja u koju Uroš Petrović vodi svoje čitaoce uvek je nova, originalna i uzbudljiva.”

Uporedo sa logičkim zagonetkama, fantastičnim pripovetkama za decu (neke su uvršćene u školsku lektiru) i odrasle („Priče s one strane”), kao i izmišljenim svetom inspirisanim Tolkinom i Legvinovom, on svoje neobične ideje izražava i crtežima, koji će se naći kao ilustracije u njegovim knjigama, ili zbunjivati posetioce izložbi.

Potraga za životinjama na izložbi

– Svaki moj literarni ili likovni rad je svojevrstan poziv na razmišljanje, intelektualni izazov. Jednom prilikom sam obećao nagradu svima koji na seriji od 12 mojih crteža džungle tušem (radio sam na njima godinu dana), tada izloženih u Kulturnom centru Pančeva, pronađu lik životinje sa kartice dobijene na ulazu u galeriju. Svega šest od dvadesetak najupornijih posetilaca je uspelo u naumu, ali je pred crtežima bila nezapamćena gužva, a o „potrazi za životinjama” se još dugo pričalo. Za pesmu od 10.000 strofa, koje sam ispisao na jednoj strani A-4 formata tako da je svaka logički nastavak bilo koje prethodne, dobio sam nagradu za neobičnu poeziju „Atipika”. Nazvao sam je „Oštećenje mozga” i zaštitio u Zavodu za intelektualnu svojinu – kaže Petrović.

Njegovi nesvakidašnji postupci, kao i sklonost da se uvek obraća „pameti” svojih čitalaca, biće jasniji kad se uzme u obzir da je reč o predsedniku Mense u Srbiji, domaćeg ogranka svetske organizacije koja okuplja osobe sa najvišim koeficijentom inteligencije (iznad 148) – a takvih je svega dva odsto među stanovništvom planete. Za otkrivanje „malih genijalaca” – jer ljudski intelektualni potencijali se najbolje razvijaju do 12. godine – Mensa koristi posebne logičke testove.



Nepriznati „genijalci”

– Često me pitaju koliko su takvi testovi pouzdani, da li se koeficijent inteligencije može povećati tokom života i šta „dokazani pametnjakovići” imaju od toga. Pre svega da upozorim da postoji mnogo testova na Internetu a iza većine se krije želja za brzom i lakom zaradom. Ako neko zaista želi da pouzdano proveri svoj logički IQ, najbolje je da se obrati onima koji se time bave više od 60 godina i čiji se test priznaje u čitavom svetu, Mensi (www.mensa.rs).

Koeficijent inteligencije je urođen, vrhunac dostiže oko 17. godine i zatim postepeno opada, ali to nikako ne znači da ne bi trebalo stalno da radimo na poboljšanju performansi svog mozga. Gubitak realne brzine razmišljanja nadoknađuje se iskustvom, zrelošću i ostalim kvalitetima koji rastu vremenom, a pored ostalog, postoje i posebna predavanja na kojima se uče „moždani trikovi” za poboljšanje pamćenja.

Visok rezultat na Mensinom testu ne garantuje uspeh u životu – slavu, bogatstvo ili srećan brak (čak je dokazano da žene sa većim IQ imaju manje šanse za udaju). To zavisi od mnogo faktora i ne postoji pravilna kriva zavisnosti između te dve kategorije. Među našim članovima ima naučnika, umetnika, profesora, poznatih ličnosti (kao što su pisci naučne fantastike Artur Klark i Isak Asimov, izumitelj računara „Spektrum” Kajv Sinkler, autor „mapa uma” Toni Buzan, holivudski glumci Kevin Kostner i Ðina Dejvis, pevačica Madona…) ali i običnih ljudi – domaćica, prodavaca, vozača kamiona…

Ipak, poslodavci i kod nas počinju da cene članstvo u Mensi. To ne rade iz ljubavi, već iz ekonomskih razloga, jer žele nekoga za koga je već provereno da razmišlja brzo i efikasno. Moram, međutim, da dodam da visoka logička inteligencija bez odgovarajuće nadgradnje, odnosno znanja i stručnosti, ne znači mnogo – ističe predsednik srpske Mense.

Uroš Petrović je, priznaje, pravi srećnik jer je uspeo da u onome što svakodnevno radi spoji nekoliko svojih ljubavi – prema pisanju, logičkom razmišljanju, pametnoj deci, crtanju, fotografiji i prirodnim lepotama svoje zemlje (pre svega planini Tari, koju prepoznajemo i u izmaštanom svetu njegovih priča) – i da u sve uključi i porodicu (suprugu i dvoje dece) i prijatelje. Petrovićeva energija i entuzijazam su veliki podsticaj za okruženje. Tako je, recimo, oduševljen očevim fotografijama Srbije (koje su takođe nagrađivane na domaćim i stranim konkursima, objavljivane u mnogobrojnim magazinima i veoma tražene na sajtu preko kojeg ih autor prodaje) Petrovićev 14-godišnji sin Luka i sam počeo da „škljoca” aparatom… i pobedio na takmičenju za najbolju fotografiju časopisa „Nacionalna geografija Junior”. Desetogodišnja Anđela, već „iskusna” balerina, upušta se u analitička zapažanja dostojna studenta psihologije.

– Oboje su se još pre dvanaeste godine našli na naslovnim stranama zahvaljujući svom talentu, a istovremeno su ostali i obična deca – ponosan je otac.

Da deca budu pametnija

U javnosti je manje poznato da je pisac popularnih „Logičkih zagonetki”, kao borac za bolji obrazovni sistem u kojem će deca učiti da razmišljaju umesto da napamet „bubaju”, jedan od autora programa takozvanog kreativnog pristupa nastavi. Ovaj program, namenjen pre svega radu sa darovitom decom, zvanično je akreditovan, podržali su ga Ministarstvo prosvete i Savez učitelja Srbije, uvršćen je u obavezno usavršavanje vaspitača i učitelja, primenjuje se u mnogim našim školama, kao i u nekoliko gradova Evrope: u Ljubljani (uvršćen je na postdiplomske studije Pedagoškog fakulteta), Bazelu, Pragu, Temišvaru, Banjaluci, Udinu...

– Nazvali smo ga NTC, po skraćenici za Nikola Tesla centar, odseku za darovitu decu Mense Srbije, a program je nastao tako što smo dr Ranko Rajović, psihijatar i osnivač Mense Srbije, i ja pokušali da učinimo nešto, ne bi li pomogli našoj deci da unaprede svoj pristup učenju, poboljšaju funkcionalno razmišljanje i nauče da povezuju stvari i primene stečeno znanje.

Ideja je bila da pokažemo vaspitačima i učiteljima kako da od svakodnevnih pojava i planiranih lekcija naprave problemska, zagonetna pitanja, podstaknu decu da razmišljaju, iznose sopstvene ideje i raduju se kad pogode rešenje. Pokazalo se da deca obožavaju takav pristup, nalik na igru, ali i da napreduju uz njega. Rad sa logičnim pitanjima u vidu zagonetki, koji sam primenio u radu sa decom na mojim „Zagonetnim pričama” nov je i, po svoj prilici, jedinstven u svetu.

A najdraži „eksperimentalni zamorac” bio nam je najmlađi sin dr Rajovića (koji, inače, ima četvoro dece), Danilo: toliko se „primio” na logičke zagonetke da nije hteo na spavanje sve dok mu se ne obeća novi zadatak ako je na vreme u pidžami – poverava nam Petrović.

--------------------------------------------------------------------

Kad se život naruga piscu

Dešava se da zaplet iz stvarnosti bude čudnii i složeniji od onih koji smisle pisci, kao da im se život ruga i izaziva ih da ga, ako umeju, nadmaše. To je Uroš Petrović iskusio pri prvom susretu sa svojim (budućim) izdavačem. Kako je do sastanka imao još dosta vremena, svratio je, usput, u nekakvu sitničarnicu u kojoj je, kako kaže „tek onako“, za male pare kupio veliku crnu lupu i spakovao je u kesu. Tačno u 14 časova stigao je u „Lagunu“ na razgovor sa Dejanom Papićem. „Kako je i red, prvo se rukujemo i razmenimo vizit karte. Moja je, međutim, bila štampana prilično sitnim slovima, pa me je Papić, u šali, upitao da li uz nju ide i lupa. Naravno, ozbiljno sam mu odgovorio i izvadio je iz kese“, priseća se Petrović.

Drugom prilikom se našao sa Dejanom Mandićem, koga je želeo da angažuje kao ilustratora za svoju novu knjigu „Misterije Ginkove ulice“, o Marti, devojčici zelene kose.

- Dao sam mu tekst da prelista. Posle kratkog vremena, osmeh mu se pomalo zaledio a njegov do tada veseli i radoznali pogled postao je podozriv. Upitao sam ga o čemu je reč. „Moja žena se zove Marta i ima zelenu kosu!“, odgovorio je. Tako je počela naša saradnja, Mandićeva zelenokosa Marta je čak uradila i prelom knjige o mojoj zelenokosoj Marti, a potom je naše zajedničko delo dobilo tri velike nagrade i doživelo nekoliko izdanja već u prvoj godini objavljivanja- kaže pisac.

----------------------------------------------------------

Izmislio „kombinatornu poeziju“

Uroš Petrović se u svoje 43 godine uspešno oprobao u više profesija nego što neki uspeju sa dvostruko dužim životnim stažom. Piše, ilustruje, dizajnira i fotografiše i za to osvaja nagrade: po dva puta „Dositejevo pero” i „Neven”, nagradu Zmajevih dečjih igara… a kao autor epa „Usudi Balkana”, koji sadrži 10.000 rimujućih strofa na jednoj stranici A4 formata, uveo je u upotrebu pojam kombinatorne poezije. Pored ostalog, osnivač je i urednik globalnog „Mensa World Photo Cup”-a. Član je međunarodnih udruženja umetnika „Vinci Artists” i „Poetic Genius Society”.

Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: www.politika.rs