Roman o rok bendu i zvoncarama iz sedamdesetih

Napomena: tekst je objavljen u martu 2019. godine.

Sedamdesete su se vratile, očigledno.

Elton Džon, Šer i Flitvud mek su na svojim svetskim turnejama. Časopis Mari Kler je nedavno izneo tvrdnju da su sedamdesete bile „najbolja decenija za modu“ sa sve šljokicama i kašmir-dizajnom koji su nosili Dajana Ros, Debi Hari, Džon Travolta i grupa The Osmonds. A na bini u emisiji Saturday Night Live, gosti u prvoj epizodi u 2019. godini bili su muzičari iz grupe Greta van flit, koji su izgledali kao da su psihodelična deca Joko Ono i Dejvida Bouvija sa mnogo resa na svojoj garderobi. Sledećeg dana je glavna šala bila to da njihovo ime zapravo znači super krvavi vučji mesec.

Naša ljubav prema sedamdesetima, koja se u isto vreme ogleda i u satiri i u odavanju priznanja, neodvojiva je od muzike koju su zvoncare pratile u stopu. Tejlor Dženkins Rid napisala je savremen i moderan, mada na momente sentimentalan roman, smešten iza kulisa, na binama, u studijima i u kućama sa bazenima u Los Anđelesu krajem sedamdesetih godina. Iako na poleđini knjige možete pročitati da „svi znaju za Dejzi Džouns i Šestorku“, ovo je priča o izmaštanom bendu u stvarnom svetu.

„Dejzi Džouns i Šestorka“ je poprilično ozbiljan portret sedamdesetih, doduše, sa dozom šaljivosti, ali one bez sarkazma. Ovaj roman na početku prati dve priče: onu o Dejzi Džouns, o mladoj kantautorki kojoj je samo zabava na pameti, a čija je lepota podjednako snažna kao i njen glas, i priču o Biliju Danu, mladom gitaristi i frontmenu rok benda u usponu pod imenom Šestorka, obožavaocu džinsa i traperica. Dejzi je snimila relativno uspešan album sa tuđom muzikom, ali ona želi da piše svoje pesme. Iako je viđamo kako s vremena na vreme ulazi i izlazi iz kreveta različitih muškaraca, njena najpouzdanija romansa odvija se sa pilulama koje zveckaju u njenim džepovima. Bili u najbliži kontakt dolazi sa prekomernom količinom seksa, drogama i rokenrolom. Ubrzo nakon što ga je njegova trudna žena Kamila zatekla u „nezgodnoj“ situaciji u autobusu za vreme putovanja na turneje, on se vratio kući i prijavio na rehabilitaciju, a svojoj porodici se zakleo da će biti trezven i odan.

Tada menadžer, koji ima proročke sposobnosti, izigrava Kupidona i predlaže da bi Bili i Dejzi trebalo da otpevaju duet za Šestorkin drugi album. Članovi benda – Bili, njegov brat Grejem, Karen, Voren, Edi i Pit, oduševljeni su tom idejom. Oni se snažno opiru talasu koji je zapljusnuo deceniju i odbijaju da snime nešto blaži rok. Međutim, kada je duetska pesma „Honeycomb“ postala Šestorkin najveći hit, njihov jedini izbor je da pozovu Dejzi da se pridruži bendu. I naravno da između Dejzi i Bilija narasta prijateljstvo u kom se malo vole, a malo mrze, a pomalo se i bore sa seksualnom tenzijom o kojoj su napisane neke od najsnažnijih stranica u knjizi. Tu tenziju oseća čak i fotograf za omot njihovog trećeg albuma „Aurora“: „Bili su nagnuti jedno prema drugom i bilo je mnogo… negativni prostor između njih delovao je… nekako živo. Naelektrisano. Bilo je tako mnogo odlučnosti iza tog nedodirivanja, jel’ tako?“

Ljubav je lična karta Ridove. Njene prve četiri knjige, uključujući „Forever, interrupted“ i „After I do“, ispripovedane su u prvom licu, a naratori su žene koje su negde između slomljenih srca i osećanja da su ludo zaljubljene. U svom petom i najnovijem romanu „The seven husbands of Evelyn Hugo“ ona se približava onom terenu koji je obradila u knjizi „Dejzi Džouns i Šestorka“, a ovde nam je predstavljena još jedna poznata ličnost – ovoga puta filmska zvezda – koja je pripovedaču, novinaru, ispričala svoju ljubavnu priču. Veliko je zadovoljstvo, dakle, videti da Ridova prilagođava svoju formulu koja je bila uspešna u „Dejzi Džouns i Šestorki“ dok se istovremeno oslanja na samu snagu priče, odnosno, na ljubavnu priču. Sa aspekta pripovedanja, ovo je verovatno njen najsofisticiraniji, ali i najambiciozniji roman. Što ne znači da su se svi rizici isplatili.

Ono u čemu se ova knjiga razlikuje od ostalih knjiga koje je napisala Ridova – ali i drugih rok romana – jeste njena poprilično nekonvencionalna struktura. Roman je gotovo u celini predstavljen kao usmeno pripovedanje, a čita se poput transkripta posebno sočne epizode VH1 emisije Behind the Music. U kratkoj belešci autora na početku romana pisac – Ridova? neko drugi? ko? – objašnjava: „Ova knjiga je prva i jedina prilika kad su članovi benda komentarisali zajedničku istoriju“. Misteriozni autor uspeo je da čuje stranu priče članova Šestorke, Dejzi, njihovog menadžera, muzičkih kritičara i drugih, a sve je predstavljeno kao svojevrsni monolog koji slušate na kaseti. A ovaj način pripovedanja deluje iznenađujuće dobro. Ukoliko i na trenutak uspemo da prestanemo da se pitamo ko je ta osoba kojoj se svi ispovedaju, lako ćemo pasti pod muzičke čini ovih glasova, koji na fluidan način uspevaju da se nastave od jednog do drugog sagovornika, a vama se čini kao da jedan drugom dodaju mikrofon i nastavljaju priču iz svoje perspektive. Ridova ima sjajnu sposobnost da zaista čuje šta joj se govori, kako za način na koji ljudi razgovaraju u intervjuima, tako i za muziku koju opisuju, kao kad Bili objašnjava B-stranu albuma „Aurora“: „’Young stars’ je mučenička, ali u bržem tempu, pomalo je opasna, ali uz nju može da se igra. A onda se prelazi pravo na ’Regret Me’, koja je teška i brza i sirova. Sa nje se spušta na ’Midnights’, koja je nešto slađa. Dolazi se do ’A Hope Like You’. Spora, nežna, setna i spartanska… A onda, znaš, sunce se na kraju rađa. Ostaješ uz klimaks. Završavaš uz prasak. ’Aurora’. Rasplinuta, raskošna i udarna.“

Međutim, iako format scenarija na savršen način opisuje uspon benda, on istovremeno ograničava naš pristup dubljem razumevanju članova benda i njihovim unutrašnjim borbama. Kamera je zacementirana na tronošcu, a intervjuisane osobe u većem delu romana priznaju svoje najveće strahove i pričaju o velikim ljubavima. Nakon određenog vremena, mi čeznemo da priđemo bliže, da čujemo ono što junaci ne priznaju na ovoj traci, ili želimo da zumiramo, da saznamo više o toj deceniji osim da čujemo o dramama koje su se dešavale u bekstejdžu. Kada su samo junaci istovremeno i naratori, njihovo prisećanje može ponekad da nam se učini kao ravna linija.

„Upravo to sam oduvek volela kod muzike. Ne toliko zvuke, publiku ni dobar provod koliko reči – emocije, priče, istinu – koje možeš da ispustiš neposredno iz usta. Znaš, muzika kopa. Prinese lopatu tvojim grudima i jednostavno kopa sve dok ne udari u nešto“, jedna je od stvari koje Dejzi navodi u knjizi.

Ovakvi delovi u romanu su pomalo patetični, ali – možda je u tome poenta? Isti osećaj sam imala dok sam čitala tekstove pesama koje su napisali Dejzi i Bili, a sve one su uspele da kanališu otrcane, emotivne, i ne baš najsjajnije, ali dođavola delove pesama koje i te kako pamtite, a koji su odlika svake pop pesmice napisane sedamdesetih. Ridova je toliko dobra u pisanju tih pesama da je uspela da napiše čitav album, a sve su navedene na kraju knjige (Možda treba da zatražim pravo / Možda pravo da zatražim treba / Čula sam da srce vredi slomiti). Upravo su me ove pesme uverile da Ridova može da sagleda svoju temu sa određenim kritičkim pristupom, jer za svaku ružičastu polaroid fotografiju u knjizi postoji ona koja joj se suprotstavlja, a ukoliko je ne ismeva, onda joj se možemo prepustiti i uživati u njoj. A evo šta je ironija u celoj toj priči: čak i kada shvatimo da je to izlizana fora, baš u tom trenutku mi spuštamo svoj gard i počinjemo da uživamo u knjizi. Možda ćemo pustiti i pesmu „Rumors“ Flitvud meka. I teško je odupreti se i ne zapevati uz pesmu. Mislimo se: „Vau, okej, ovo je stvarno dobro. Počinjemo da osećamo sve varnice između Dejzi i Bilija, i u potpunosti zaboravljamo mučno pitanje ko nam uopšte pripoveda ovu priču. A kada napokon i to saznamo, možda ćemo pustiti i poneku suzu, bez ironije.

I za kraj, to je možda i najbolja stvar koju ćemo dobiti od knjige „Dejzi Džouns i Šestorka“ – način na koji volimo rokenrol sedamdesetih, bez potrebe da se toga stidimo, bez cinizma, zvoncara i svega što uz to ide.

Autor: Elenor Henderson
Izvor: nytimes.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković