Sajmon Sibag Montefjore, autor knjige „Staljin: dvor crvenog cara“
Staljin je posmatrao svoje istočnoevropske saveznike – Bugarsku, Istočnu Nemačku i Jugoslaviju - kao imperijalne vazale. On jednostavno nije mogao da razume ili da toleriše bilo kakvu nezavisnost duha ili političku inicijativu.
“Staljin: dvor crvenog cara”, britanskog istoričara Sajmona Sibaga Montefjorea bila je istorijska knjiga godine u Velikoj Britaniji. Reč je o opsežnoj knjizi u dva toma, na oko 900 strana, u kojoj su opisane godine vladanja najvećeg ruskog vođe minulog veka, Josifa Visarionoviča Džugašvilija, kasnije nazvanog Staljin. Ovu knjigu nedavno je objavila “Laguna” u prevodu Nenada ulića.
Sajmon Sibag Montefjore (1965) završio je istoriju na Kembridžu. Devedesete godine prošlog veka proveo je putujući kroz zemlje bivšeg Sovjetskog saveza, kroz Kavkaz, Ukrajinu, Centralnu Aziju, pišući za “Sunday Times”, “The New York Times”, “The New Republic” i “Spectator” o ratovima i metežima na tim podnebljima, uglavnom o Rusiji, Gruziji i Čečeniji. Napisao je knjige “Katarina Velika i Potemkin”, “101 svetskih heroja”, “Mladi Staljin”. Knjige Sajmona Sibaga Montefjorea su svetski bestseleri, prevedeni na 29 jezika. Montefjore živi u Londonu, odakle je i govorio za naš list.
O svojoj knjizi “Staljin: dvor crvenog cara”, za koju je 2004. godine dobio prestižnu britansku nagradu Istorijska knjiga godine, Sajmon Sibag Montefjore je rekao:
Moj cilj je bio da načinim portret Staljina, njegovih 20 velikaša i njihovih porodica, da pokažem kako su živeli u jedinstvenoj kulturi tokom godina njegove vrhovne vlasti. Ova knjiga nema nameru da bude istorija njegove spoljne i unutrašnje politike, njegovih vojnih pohoda, njegove mladosti ili borbe protiv Trockog. Ovo je hronika njegovog dvora, od 1929, kada je jednostavno proglašen “vođom” do njegove smrti. Ovo je biografija njegovih dvorjana, studija visoke politike i nezvanične moći i običaja. Na neki način, ovo je biografija samog Staljina prikazana kroz njegove odnose sa velikašima; on nikada ne silazi sa pozornice. Staljin je bio krajnje jedinstven, ali mnogi njegovi stavovi i osobine, kao što su zavisnost od smrti kao političkog oruđa i paranoja, svojstveni su i njegovim drugovima. Bio je čovek svog vremena, kao i njegovi velikaši.
Savremena Rusija još se nije suočila sa svojom prošlošću, nije bilo iskupljenja, što verovatno još baca senku na razvoj ruskog građanskog društva. Mnogi savremeni Rusi neće mi zahvaliti na otvorenom iznošenju istorijskih činjenica koju bi radije zaboravili ili zaobišli. Mada ova knjiga svakako ne umanjuje Staljinovu neizmernu krivicu, ona možda osujećuje zamisao o njegovoj isključivoj odgovornosti, otkrivajući zločine čitavog vođstva, kao i njihove patnje, žrtve, poroke i povlastice.
*Kako je otpočelo Vaše interesovanje za rusku istoriju? Da li možda imate nekakve lične veze sa Rusijom?
-Uvek me je fascinirala ruska istorija, a i porodica moje majke potiče odatle, tako da sam ja još kao mladić počeo da izučavam rusku prošlost. Moja prva knjiga bila je “Katarina Velika i Potemkin”, bio sam veoma srećan što sam našao ogromnu riznicu novih dokumenata, da bih pokazao kako su izuzetni i talentovani državnici bili ta dvojica ruskih lidera. Veoma sam ponosan na tu istoriju, i molim Vas pomenite to u Vašem tekstu.
*Staljin je bio jedan od najsurovijih diktatora u novijoj svetskoj istoriji, ali, kao što se može pročitati u Vašoj knjizi, on je bio i dobar otac, ponekad i brižan prijatelj, obožavao je cveće, knjige…. Šta je, po Vašem mišljenju, razlog te brutalnosti i kontrasta unutar njegove ličnosti?
-Pa, to Vam je pitanje za milion dolara. Staljin je bio čovek, ja sam to pokazao i u svojoj knjizi, ali on je uzrokovao više patnje i izvršio je više krivičnih dela od bilo koga drugog u istoriji, osim Hitlera. Ali sada su mi arhive dozvolile da ga prikažem onakvim kakav je on zaista bio. On nije bio samo veliki otac. On je bio fascinantan čovek, darovit političar, večiti učenik koji je bio skoro intelektualac, ali on je sprovodio marksizam i svoju sopstvenu mesijansku viziju i svoju istorijsku ulogu - sve mu je to bilo iznad svega drugog, uključujući porodicu i ljubav i žrtvovanje svakog ljudskog odnosa, razlog za to bio je marksizam i njegove sopstvene ambicije. Njegova brutalnost izvirala je iz mnogih drugih stvari, iz njegovog ličnog karaktera, njegovog okruženja, njegovog života u konspirativnom podzemlju, nemilosrdnog terora lenjinizma, destrukcije klasa vezane za marksizam, krize belogardejaca Sovjetske republike u građanskom ratu koja je ohrabrila na ekstremna rešenja, i suštine grešaka pri donošenju prosperiteta i krize kolektivizacije u tridesetim godinama 20. veka - sve su te stvari doprinele. Ali Staljin je bio rođeni zaverenik i krajnji ekstremist. Odgovor na ovo Vaše pitanje nalazi se u mojoj novoj već nagrađenoj knjizi “Mladi Staljin”, koja je upravo ovde objavljena.
*Šta ste sve novo pronašli u arhivama?
-Mislim da je skoro sve u knjizi novina, a sve je to iz arhiva. Knjiga se temelji na oko 5.000 novih dokumenata.
*Staljin je bio boljševički fanatik koji je verovao u marksizam kao religiju. To je bilo pogrešno, ali ipak, Staljin je ostao na vlasti 30 godina.
*Koja je bila veština Staljinovog vladanja?
-Ironično je što je on bio sjajan, kao što Amerikanci znaju da kažu, “čovek ličnost”, on je bio staromodna politička mašina, on je činio da mu ljudi veruju, bio je šarmantan, okretao je svoje neprijatelje jedne protiv drugih, on je bio strpljiv, bio je glumac i majstor za konspirativne intrige.
*Berija, provincijski službenik, postao je šef Staljinove tajne policije, dobro poznat po brutalnosti, torturama i ubistvima. Da li je Staljin znao sve što Berija čini?
-Da, naravno, oni su raspravljali o ubistvima i torturama i obmanama poput para starih gangstera. Ali Berija je bio verovatno najdelotvorniji administrator u SSSR – i obezbedio je sovjetsku nuklearnu bombu za Staljina.
*Smatram da je odnos Staljina i njegove supruge Nađe ostala tajna, kao što su i tajne njegove veze sa mnogim drugim ženama. Iz kog razloga?
-Staljin je učinio privatan život svih lidera tajnim. On je smatrao da je sav njegov privatan život opasnost po bezbednost i tako je konačno imao virtuelni život, a privatan život uopšte nije imao.
*Zašto je Staljin bio fasciniran delom gruzijskog pesnika iz 12. veka, Šote Rustavelija i njegovim epskim delom “Vitez u tigrovoj koži”. Staljin je i preveo sa gruzijskog na ruski jezik neke stihove iz “Viteza u tigrovoj koži”….
-Kao obožavalac romantične poezije, Staljin je bio fasciniran poezijom i bio je uveren u značaj umetnosti. On je voleo velike gruzijske pesnike.
*Koliko je danas jak Staljinov kult u Rusiji? Da li prepoznajete neke od Staljinovih osobina u ličnosti Vladimira Putina?
-Putin nema sličnosti sa Staljinom. NIKAKVE. Ali Staljin je rehabilitovan u današnjoj Rusiji, ne Staljin ubica, već Staljin imperator i Staljin koji je izašao kao pobednik iz Drugog svetskog rata. Ironično, gruzijski marksista, obućarev sin postao je najveći ruski car 20. veka. Uskoro će on biti Staljin Veliki.
*Za ljude iz bivše Jugoslavije bio je veoma važan odnos Staljina i Tita. Kako ste Vi razumeli to “prijateljstvo”?
-Staljin i Tito su imali veoma interesantan odnos, a suštinu nekih od njihovih veza objasnio sam u knjizi. Staljin je posmatrao svoje istočnoevropske saveznike – Bugarsku, Istočnu Nemačku i Jugoslaviju - kao imperijalne vazale. On jednostavno nije mogao da razume ili da toleriše bilo kakvu nezavisnost duha ili političku inicijativu. Samo jedan vladar imao je samopouzdanje i hrabrost da pruži otpor Staljinu: Tito. Iz tog razloga Staljin je pokušavao da uništi Tita i Tito se branio od njega. Staljin je mrzeo Tita i obrnuto. Tito je takođe bio brutalan komunistički diktator, ali kada je jednom uspostavio svoju političku državu, on je osigurao narode Jugoslavije i ostatak proživeo u miru, mnoge decenije.
*Boravili ste u mnogim bivšim republikama SSSR-a, upoznali ste potomke najbližih Staljinovih saradnika. Šta sada rade potomci Staljina, Molotova, Berije, Mikojana, Žukova, Ždanova... imaju li političku moć i šta misle o Staljinističkoj eri?
-Ne. Samo nekoliko njih imaju političku moć – neki su liberali koji mrze Staljina, a neki od njih su čak i sada Staljinisti.
Prestanite da šaljete atentatore....
-Montefjoreova knjiga “Staljin: dvor crvenog cara” sadrži mnoge dosad nepoznate činjenice vezane za Staljina. Navodimo neke od njih:
Jedno od pet zanimljivih pisama, kako navodi Montefjore, pronađenih posle smrti na Staljinovom radnom stolu, bilo je od Tita, iz 1950. godine. U pismu je između ostalog stajalo: »Prestanite da šaljete atentatore da me ubiju.... Ako ne prestanete, ja ću poslati u Moskvu svog čoveka i neće biti potrebe da šaljem druge«.
Tokom boravka Jugoslovenske delegacije kod Staljina, Milovan Ðilas se Staljinu požalio na pljačke i silovanja koje vrše crvenoarmejci. Staljin je svaki napad na svoju vojsku shvatao kao na sebe lično. Pijano je držao lekcije Jugoslovenima o svojoj vojsci »koja je pregurala hiljade kilometara«, a sada je napada »niko drugi nego Ðilas kog sam tako toplo primio!« U Ðilasovom odsustvu njegova žena Mitra Mitrović, član delegacije, zapala je Staljinu za oko, pa je »nazdravljao, šalio se, zadirkivao, plakao«, a onda počeo da je ljubi, pohotno se šaleći: »Poljubiću te pa makar me Jugosloveni i Ðilas optužili da sam te silovao!«
Pred jugoslovenskim rukovodstvom Staljin je zbijao šale: »Možda Molotov i ja treba da se oženimo princezama.« Od te ideje svetsko plemstvo je zadrhtalo. Rado je koristio monarhije kada je to bilo neophodno, i ubeđivao je Tita da vrati mladog jugoslovenskog kralja: »Uvek možete da mu zabijete nož u leđa kad niko ne gleda«.
Staljin se uvek zanimao za dugovečnost. Godine 1937. pomogao je istraživanje prof. Aleksandra Bogomilova o fenomenu dugog života ljudi u Gruziji i Abhaziji. Pričalo se da veruje da ti ljudi dugo žive zahvaljujući vodi s glečera i hrani, pa je i sam pio naročitu glečersku vodu. Sto kilometara od Gorija, Staljinovog rodnog mesta, u Iraku, nalazi se rodno mesto Sadama Huseina. Kurdski vođa Mahmud Osman, koji je pregovarao sa Huseinom, primetio je da su njegova radna i spavaća soba pune knjiga o Staljinu. Posle Staljinove smrti Mikojan je rekao sinovima: »Ako nismo zaratili dok je on bio živ, nećemo ni sada«. Ovo je ironično, jer je, pored sve Staljinove paranoje, nedoslednosti i rizikovanja u spoljnoj politici, upravo trapavi i impulsivni Hruščov doveo svet na ivicu atomskog rata za vreme Kubanske raketne krize.
Vujica Ognjenović
Podelite na društvenim mrežama: