Jedan od danas najcenjenijih i najpopularnijih pisaca istorijskih dela svakako je
Sajmon Sibag Montefjore (1965) čije su knjige objavljene na 48 jezika. Veoma dobro je poznat našim čitaocima, naročito po knjigama „Staljin: Dvor crvenog cara“ (Britanska nagrada za istorijsku knjigu godine), „Mladi Staljin“ (nagrada „Kosta“ za najbolju biografiju), „
Jerusalim“ (kineska nagrada „Venđin“), „Romanovi“, „
Pisma koja su promenila svet“. Ovaj britanski autor objavio je i
Moskovsku trilogiju koju čine romani „Sašenka“, „Crveno nebo u podne“ i „Jedne zimske noći“.
Na štandu Lagune veliko interesovanje izazvalo je njegovo najnovije delo na 1.300 strana koje su strani kritičari proglasili epohalnim „Svet: Porodična istorija“. Uoči dolaska na Beogradski sajam, gde će sutra u sali „Ivo Andrić“ u 14 sati predstaviti svoja dela, a
u 18 potpisivati knjige na štandu Lagune, Montefjore je dao ekskluzivni intervju za naš list.
Kako ste došli na ideju da u novom delu predstavite istoriju čovečanstva kroz sudbine čuvenih i manje znanih porodica i koliko ste vremena proveli radeći na ovom velikom poduhvatu?
Ovo je nešto što nije bilo urađeno do sada: jedna istorija čitavog čovečanstva od kamenog doba do doba dronova, u jednom tekstu koji pokriva sve kontinente i narode kroz priču o porodici. Knjiga je napisana da bude dostupna svima i čitaocima nije potrebno predznanje iz istorije. Ideja je da se poveže svetska istorija kroz intimu. Razmišljao sam kako da spojim ove dve stvari i shvatio sam da je odgovor – porodica. To je jedna stvar koja nas sve povezuje, osnovna jedinica ljudskog života sada i uvek, a ipak se stalno menja prema običajima svake ere i kulture, odražava moral i religiju i politiku, predstavlja religiju, kraljevstvo, carstvo. I ta ideja zaista funkcioniše. Koristim porodice kroz istoriju kao vezu za pričanje priča, ali i da pričam o velikim promenama u tehnologiji ili migracijama ili ideologijama. Ali, naravno, to je bilo izuzetno teško. Niko to nije uradio do sada. I ovo je bio najveći izazov, ali i radost mog pisanja kao istoričara.
Od svih navedenih porodica u knjizi, koje su, po vašem mišljenju, ostavile najdublji trag i u pozitivnom i u negativnom smislu?
U centru knjige su tri velike porodice. Velika evropska porodica koja se protezala od Hlodovika i Merovinga preko Karla Velikog do Habzburga. Velika istočnoazijska porodica – dinastija Džingis-kana i Tamerlana, uključujući Mugale iz Indije. I velika zapadnoazijska porodica, kuća proroka Muhameda.
U ovoj knjizi niste se bavili samo vladarima i državnicima već i njihovim slugama, dvoranima, prorocima i filozofima. Kako ste dolazili do podataka o njima?
Sve u knjizi potiče iz primarnih izvora koliko je moguće, i u pravu ste: mnoge porodice su vladajuće porodice od Sargona Akadskog do Asada i Kimova i Trampova današnjice. Ali takođe je knjiga puna i porodica pisaca, sluga, dželata, istoričara, robova... Tragao sam za ovakvim likovima svuda, ludački čitao i prikupljao sve izvore koje sam mogao. Želeo sam da knjiga obuhvati svu dramu čovečanstva!
Kako objašnjavate to što do dana današnjeg nismo izvukli pouke iz istorije?
Istorija je odlična učiteljica. Bolje nas uči moralu nego preciznim primerima jer je njen problem u tome što nije repetitivna ili ciklična. Ako bi se vođe suočile sa identičnim dilemama mogli bi da se konsultuju sa istorijom, ali svaki period, svaka država, svaki rat je drugačiji, ali i kombinuje teme i sličnosti iz prošlosti. Ali poznavanje istorije neophodno je za vrsnog državnika.
Na veliko interesovanje naših čitalaca naišla je i vaša knjiga ovih dana objavljena na srpskom o Katarini Velikoj i Potemkinu. Vezivali su ih velika ljubavna strast i interesi, ali su se ipak razišli...
Katarina i Potemkin bili su izuzetni i talentovani. Oni su takođe i u knjizi „Svet“.
Imali su strastvenu ljubav, veoma vatrenu, ali njihova druga strast bila je politika i oboje su bili geniji na vlasti. Kada su shvatili da će ih njihova ljubavna afera sagoreti, dogovorili su se o modernoj formi braka: vladaće Rusijom zajedno kao partneri, ali svako od njih moći će da ima svog mlađeg ljubavnika. Na neverovatan način, ovo je uspelo.
Ono zbog čega su vaše knjige izuzetno čitane jeste i vaš veoma pitak stil pisanja, što baš nije karakteristično za dela iz istorije. Da li na tome posebno radite?
Istorija nije nauka, već mešavina nauke, književnosti, etike, filozofije i drugih disciplina. Ja sam književni pisac. Želim da moje knjige budu izvori i reference, ali želim i da budu prelepo štivo za čitanje. Iznova pišem i pišem i dajem sve od sebe da budu što bolje.
Vaša supruga Santa je romanopisac. Da li razmenjujete rukopise i eventualno se konsultujete?
Da, konsultujemo se međusobno.
Na kom rukopisu trenutno radite?
Pišem dečje ilustrovano izdanje „Jerusalima“, što mi je još teže da napišem!
Dokle se stiglo u najavljenim ekranizacijama vaših knjiga?
Mislim da će „Mladi Staljin“ biti prvi sniman, verovatno u Gruziji i verovatno na gruzijskom, jer je na tom jeziku on i govorio.
Čitaoce zanima i privatni život omiljenih pisaca. Čime se, dakle, bavite kada niste za pisaćim stolom?
Naravno! Ono što najviše volim da radim jeste da sedim u kafiću, pijem kafu i gledam svet dok pričam sa prijateljima preko telefona, čitam novine, sa svojim labradorom Simbom koji sedi pored mene.
Autor: Dragan Bogutović
Izvor: Novosti