Montefjoreova dela osvojila su mnoge nagrade, prevedena su na preko 40 jezika i često se nalaze na prvim mestima top-lista publicistike. Aktivno je uključen u razvoj i produkciju adaptacija svojih knjiga kao što su „
Jerusalim“ – projekat koji se svojom grandioznošću može uporediti sa „Igrom prestola“ – „
Katarina Velika i Potemkin“, za koju se zainteresovala Anđelina Džoli. Britanski pisac se u prošlosti bavio mnogim zanimanjima – radio je kao bankar, spoljnopolitički novinar i ratni dopisnik tokom raspada Sovjetskog Saveza. Na Književnom sastanku u Kolkati u januaru 2019. godine Montefjore je govorio kako su dostupnost i verodostojnost ključni za njegov rad.
Kako je iskustvo koje ste stekli kao ratni dopisnik uticalo na Vaš rad kao istoričara?
Mnogo mi je pomoglo. Bio je to odličan način da sve vidim i doživim na licu mesta. Vojske se kreću, a carstva se raspadaju. Sa svojevrsnim slomom vlasti pojavljuje se i špijunaža. O tome sam pisao celog svog života, zar ne? Zato je to bilo izuzetno vredno i važno. Obišao sam divne zemlje i upoznao divne ljude. Video sam i mnogo tragičnih stvari, ali čudno je to što je to bio veoma srećan period u mom životu. U to vreme još nisam bio oženjen, bio sam sâm, a kada putujete sami, onda možete da prodrete dublje u svetove, a to je uistinu fenomenalno. To morate da uradite. Bilo je zaista interesantno.
Da li Vam je, dok ste istraživali materijal koji Vam je bio dostupan, to iskustvo pomoglo da se izborite sa izazovima pisanja i pri usavršavanju spisateljskog zanata?
Količina materijala nikada nije problem, jer kada ste dopisnik, imate vrlo malo materijala na raspolaganju. U pitanju je nešto sasvim drugo. Dopisnici često nisu sposobni da se izbore sa mnogo toga odjednom. Ali zahvaljujući tome, pisanje postaje urednije, sadrži više opisa, a pretpostavljam da samim tim i brže napreduje. Dobra strana svega ovoga je što tačno znate šta čini dobru priču. I kako da do nje dođete. A morate da odradite i detektivski posao kako biste došli do te priče. Mnoge moje knjige, poput one o Katarini ili obe knjige o Staljinu, iziskivale su brojna istraživanja i mnogo detektivskog posla.
Bilo je dosta interesovanja za Sovjetski Savez i Ruse i mnogo je knjiga o tome napisano. Da li mislite da bi se nešto slično moglo dogoditi i sa Kinom? Da li bi, gledano na osnovu zainteresovanosti ljudi, Kina ikada mogla biti nova Rusija?
Da, ali za nešto takvo morate da imate pristup arhivskom materijalu, a siguran sam da Kina ima ogroman arhivski materijal.
Jung Čang, autorka knjige „Mao: Nepoznata priča“, očigledno je imala nekoga ko radi u arhivu, koji joj je prosledio neki materijal, međutim niko zapravo nije ni radio na njihovoj arhivskoj građi jer, za razliku od Rusa, kod njih još uvek ne postoji slobodan pristup arhivama. A možda neće ni biti još dugo vremena. Ali, s druge strane, naravno da bih voleo da se time bavim. Kina je fascinantna. Voleo bih da postoji slobodan pristup njihovim arhivima.
Na jednoj od svojih sesija govorili ste o dostupnosti i kako je ona ključna za pisanje istoriografskih knjiga i obavljanje istraživanja. Naročito kada su u pitanju vredni izvori poput pisama i prepiski. Kada se bavite nekom temom, sigurno imate očekivanja i neku dozu objektivnosti. Koliko Vam je teško da to održite kada pred sobom imate nečije lično pismo? Očekivalo bi se da imate odgovarajuću tačku gledišta, zar ne?
Ako je u pitanju porodica, morate biti malo oprezni. Ali, zapravo, nisam se baš suzdržavao u pisanju, čak ni kada sam pisao o Staljinu. Bio sam prilično iskren. Čak sam upadao u nevolje zbog toga. Morate pokušati i rizikovati sve kako biste dobili ono što vam je potrebno, a zatim morate da rizikujete i tako što ćete napisati ono što mislite. To je jedini pravi način. I morate da budete strastveni prema temi. Morate zaista da uronite u nju i budete spremni na sve kako biste dobili neophodne informacije.
Knjiga „Jerusalim“ i još nekoliko Vaših dela se ekranizuju ili adaptiraju za potrebe digitalnih platformi. Mislite li da su digitalne platforme ponovo pokrenule interesovanje za istoriju?
Da, to je odlično za promovisanje istorije. Međutim, mnogi od ovih istorijskih filmova su baš loši, neki su čak i užasni, i naravno nisu verodostojni. Nećete naučiti tačne istorijske podatke iz TV serija, ali da, mislim da je sjajno što one postoje. To je jedan od načina da se nove priče ispričaju novim ljudima, i to je baš uzbudljivo. Ali verodostojnost je najbitnija. Treba zapamtiti da se istorija bavi traženjem istine. Ili nekom definicijom istine. Nečim što je blizu istine. Na to treba obratiti pažnju kada se prave dokumentarci. Pisci pokušavaju da ispričaju bolju priču. Drame pokušavaju da dočaraju potpuno drugačiju stvarnost.
Verujete da moramo razumeti privatni deo nečijeg života kako bismo razumeli samu ličnost. Vaša knjiga „Pisma koja su promenila svet“ nam daje uvid i u ono što je privatno i u ono što je javno. A ljubavna pisma, na primer, intimna su, lična prepiska.
Ta knjiga je zapravo napisana da bi ljudima bile ispričane one priče koje treba da budu znane, o osobama koje bi trebalo da su nam poznate. Tu ima ponešto što je vezano za svaki od velikih ratova, za Francusku, Ameriku i Južnu Ameriku. A i ponešto za Indiju.
Postoji velika raznolikost u ovoj knjizi. Tu su sjajna pisma koja su napisali državnici poput Babura. A ima i zabavnih ljubavnih pisama koja su napisali Napoleon ili Nelson, ali ima i pisama o politici, moći i sličnim temama. Tu su i pisma sa početka Prvog svetskog rata koja su napisali Ruzvelt i Čerčil. Odabrao sam pisma za koja sam smatrao da su ili bitna ili zabavna ili otkrivaju nešto o ljudskoj svesti. Uzmimo na primer Mikelanđela, čije pismo je fascinantno i zabavno, ali i neverovatno, i govori o najvećem umetničkom delu. Volim
Balzaka, pa sam ubacio i njegovo pismo, jer je on bio veoma neobična osoba. A Frida Kalo je bila žena koja je odgovrna za koncept žene kao umetnice. Sva ova pisma su zapravo na neki način promenila svet.
Neka od ovih pisama nisu bila namenjena svetlosti dana, ali sada to više nije tako. Dakle, kada kažete da su ova pisma imala za cilj da promene svet, pokušavate da predočite da je odnos između osobe koja je napisala pismo i osobe kojoj je pismo bilo namenjeno promenio svet...
Ili je njihova umetnost promenila svet. Suština je u tome da svi treba da znaju ko su bile ove osobe, a ja sam sav materijal veoma pažljivo iščitavao kako bih mogao da kažem ko su oni bili i zašto su važni. A pisma su stvarno zabavna, i ponekad sam ih sortirao po stepenu šaljivosti...
Pisma sam odabrao zajedno sa svojim ćerkama. One su me inače i nagovorile da se bavim pismima i govorima slavnih osoba („
Govori koji su promenili svet“), pitale su me: „Gde su ta pisma?“ Tako da sam zajedno sa sedamnaestogodišnjom ćerkom Lili otišao u svoju biblioteku, i tamo smo odabrali mnogo pisama. Fotografisala ih je i bilo je zaista zabavno raditi to s njom. Tako sam izvršio selekciju.
Često postoje zabavni načini da se ozbiljne stvari urade. Uzmimo, na primer, pismo Marka Antonija Avgustu o Kleopatri. To je uistinu zabavno pismo i govori o budućnosti celog zapadnog sveta. Pretpostavljam da to savršeno ilustruje koncept ove moje knjige.
Istorija se uvek učila da bismo dobili odgovore na tri pitanja: ko, šta i kada. Vaše knjige istražuju zašto se nešto dogodilo. Mislite li da je krajnje vreme da promenimo način učenja istorije u školama?
Svakako. Učenje istorije postaje veoma dosadno. Trebalo bi istoriju proučavati analitički, čak i u srednjoj školi. Trenutni način proučavanja istorije uništava originalnost i inteligenciju učenika.
Istoriju treba preispitati i ponovo napisati. Istorija je veoma moderna. I često se mora dovesti u pitanje konvencionalna mudrost. Na primer, indijski kolumnista Njujork tajmsa je nedavno napisao da su Bregzit i podela Indije na neki način slični. A to je veoma površan pristup istoriji jednog školarca sa apsolutno plitkim i uskim pogledom na svet. On je, kao indijski autor, zainteresovan samo za kritiku engleske vladajuće klase, a ne shvata da su sve zemlje bile nekompetentno vođene. Sva carstva su pravila ogromne greške u trenutku njihovog raspada.
Autor: Čandrima Pal
Izvor: scroll.in
Prevod: Kristijan Vekonj