Gotovo nepoznata našoj čitalačkoj publici,
Zora Nil Herston je jedna od najznačajnijih predstavnica afroameričke književnosti prve polovine 20. veka. U skladu s vremenom u kome je živela i stvarala, ova talentovana spisateljica je u delima prikazivala rasne borbe na američkom jugu, ali i međusobnu borbu i podeljenost unutar same afroameričke zajednice. Sa diplomom Univerziteta Kolumbija, naoružana znanjem, Zora Nil Herston je u stvaralačkom opusu napisala više od pedeset kratkih priča, drama i eseja, četiri romana, bavila se proučavanjem karipske kulture i postavila temelje književnosti u kojoj su kasnije inspiraciju pronašle autorke poput
Toni Morison i
Alis Voker. Njen najpoznatiji i za to vreme najkontroverzniji roman je „
Oči su im gledale u Boga“, prvi put objavljen na srpskom jeziku u izdanju Lagune.
Iako je njen dolazak na svet tragična posledica silovanja, glavna junakinja romana „Oči su im gledale u Boga“ Džejni Kroford odrasta na Floridi krajem dvadesetih godina prošlog veka gotovo bezbrižnim životom pored bake koja je većinu svog života provela kao robinja služeći belim porodicama i brinući o njihovoj deci. Odrastajući u zadnjem dvorištu belaca, nije bila svesna rasnih podela koje počinju tek kada krene u školu i shvati da je negde između. Nikada nije bila dovoljno bela, a ni crna da bi pripadala određenoj zajednici.
Kako bi joj obezbedila komotniji život, baka je udaje za starijeg muškarca zanemarujući činjenicu da pored njega nikada neće biti srećna. Za bakin pojam sreće dovoljno je da imaš svoju kuću i trem na kome ćeš ostariti. U prvom braku Džejni, iako slobodna po ubeđenjima, postaje robinja sopstvenog muža koji je, lišen samilosti, primorava da po ceo dan radi i brine o kući. U periodu mučenja i usamljenosti život joj donosi zgodnog i uglađenog crnca. Džodi Starks je ambiciozan čovek sa „belačkim“ manirima koji veštom igrom reči nagovara Džejni da pobegnu u Istonvil i osnuju grad samo za sebe. Iako naizgled neprihvaćeni u novoj zajednici, ovo dvoje mladih ljudi polako puštaju svoje korene i ostaju u gradu. Spretnošću, lucidnošću ali i belačkom arogancijom, Džodi Starks se nameće kao lider zajednice i počinje da kontroliše grad i život u njemu. Uporedo sa gradom, on počinje da kontroliše i svoju ženu, braneći joj da iznosi svoje mišljenje, ali i najobičnije sitnice poput toga da pusti kosu koja joj je stalno vezana u pletenicu. Kroz oba svoja braka Džejni se bori pre svega sa sobom, pa tek onda sa muškarcima sa kojima živi. Put sopstvene sreće je prilično trnovit, pogotovo ukoliko ste žena. Ženama nije dozvoljeno da misle, njihovo je da ćute, rade i povinuju se muževima, očevima koji su ujedno i vlasnici njihovih života. Ropstvo je možda ukinuto, ali osećaj pripadnosti i ličnog posedovanja ostaje još dugo ukorenjeno.
Da okovi popuštaju, a sloboda dolazi, Džejni će osetiti tek nakon smrti drugog supruga kada konačno postaje slobodna i odlučuje o sopstvenom životu. Slika o Džodiju se razbila, on je odavno prestao da bude njen čovek od „krvi i mesa“. Neki novi vetar dovodi joj lepog, mladog, vrcavog i dvanaest godina mlađeg muškarca koji će joj pokazati mogućnost slobode izbora i pronalaska sopstvene sreće i sna. Čajni Kolačić je pomalo raskalašan, kockar, veseljak koji nagovara Džejni da napuste sve i otisnu se u Everglejds kako bi zajedno sa ljudima sa Bahama i Semiokle Indijancima radili na plantažama pasulja i uživali u svemu novom do tada nepoznatom. Dolaskom na plantažu, Džejni prvi put oseća istinsku sreću i samospoznaju. Međutim, sreća je kratkog daha jer je odnosi uragan od čijih posledica strada Čajni Kolačić, a Džejni ostaje sama.
„Oči su im gledale u Boga“ je roman sa širokim spektrom tema: pojam bračne zajednice, uloga i položaj žene u okviru te zajednice, rodna neravnopravnost, rasne i klasne razlike, kao i rasizam i nejednakost. Lik Džejni Kroford je oda svim ženama koje su nekada bile posedovane i koje su iz tog poseda istupile i krenule u potragu za sopstvenom srećom.
Zora Nil Herston i njena dela još više dobijaju na značaju kada uzmemo period u kome je pisala i stvarala, kao i teme kojima se bavila. Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka biti obrazovana Afroamerikanka je samo po sebi teško, ali u isto vreme biti i samostalna, nezavisna spisateljica duplo teže.
Autor: Maja Zuber