Saznajte kako je lansiran nov roman Margaret Atvud „Svedočanstva“ u Londonu

Kako uzbuđenje povodom romana „Svedočanstva“, nastavka „Sluškinjine priče“, raste, u svetlu tog događaja razgovarali smo sa izdavačima i piscima o sjajnoj Margaret Atvud.

Nestrpljenje s kojim čitaoci iščekuju novu knjigu Margaret Atvud pre biste povezali sa metežom koji se desi kada izađe novi ajfon ili sa celom Pokemon gungulom, nego sa izlaskom „obične“ knjige.

U predvečerje 9. septembra ove godine, oko 400 ljudi se okupilo ispred vrata Waterstones knjižare na Pikadiliju u Londonu čekajući da se u ponoć nađe u prodaji nastavak „Sluškinjine priče“, distopijskog romana koji naginje feminizimu i koji je postao globalni fenomen na internetu.

Obožavatelji su pozvani da obuku suknje do gležnjeva i kape koje su nosile sluškinje u fundamelističkoj Republici Galad. Tako obučeni, sa nestrpljenjem su čekali ono što je Waterstones proglasio „jednonoćnim festivalom“, na kom su obožavaoci mogli da vide hologramsko pozorište, čuju političke govore i piju koktele.

U 20 sati i 15 minuta, vrata knjižare su se otvorila, a mogli ste prisustvovati različitim nastupima gostiju među kojima su bili Romola Gari, glumica, Karolina Krijado-Peres, aktivistkinja, Debora Frensis-Vajt, zadužena za podkaste emisije Guilty Feminist, kao i u razgovorima o zaostavštini Margaret Atvud, koje su vodili Dženet Vinterson, Elfi Šafak, Nil Gejmen i Ejmi M. Houms.

Taj maštoviti, pomalo nadrealni program ovog događaja je baš kao i Atvudova – malo politički, a pomalo i štreberski nastrojen, svi su nosili šešire, a bila je obavezna i upotreba moždanih vijuga. Događaj je bio ispraćen i na društvenim mrežama, u čast autorke – koja je u svojoj šezdeset godina dugoj karijeri napisala više od pedeset knjiga, što fikcije, što poezije i kritika – a sada vlada i Tviterom (1.9 miliona pratilaca) i Instagramom (82.300).

Svesni ste da je pisac postao svetski fenomen kada dobije podršku od svojih direktnih „rivala“ u trci za Bukerovu nagradu – Dženet Vinterson i Elif Šafak su bile na svečanosti povodom izlaska nove knjige Margaret Atvud, iako su i njihovi romani nominovani za ovu prestižnu književnu nagradu još u julu.

U 23 sata, sitna i duholika pojava sedamdesetdevetogodišnje kanadske književnice pojavila se pred prisutnima da pročita prve delove ove dugoočekivane knjige, koja je sve vreme bila obavijena velom tajnosti. Samo su njeni najbiliži saradnici imali uvid u rukopis i, naravno, komisija Bukerove nagrade, koja je knjigu opisala kao „zastrašujući i uzbudljivi“ nastavak njenog romana iz 1985. godine.

Izdavač Liz Kolder, koja je najduže bila urednica knjigâ Margaret Atvud, ove godine je član te komisije. Iako joj nije dozvoljeno da kaže bilo šta o samom sadržaju knjige, izjavila je sledeće: „Ovo nije delo autorke koja je na zalasku karijere, već je ovo njen stvaralački vrhunac, a to je neverovatno!“

Sve što znamo jeste da se radnja „Svedočanstava“ odigrava petnaest godina nakon poslednje scene iz „Sluškinjine priče“, u kojoj su Fredovicu, naratorku knjige, siledžije uvukle u kombi. Ne znamo da li su oni pripadnici otpora ili režima koji je uskratio previše ljudskih sloboda koje mi tako olako shvatamo i uzimamo zdravo za gotovo. Kada je u ponoć Atvudova sišla sa bine, obožavaoci su napokon mogli da kupe knjigu koju su čekali trideset četiri godine.

Knjige Margaret Atvud prodate su u milionima primeraka širom sveta. Osvojila je Bukerovu nagradu za „Slepog ubicu“ 2000. godine, a čak se pet njenih romana našlo u najužem izboru za ovu književnu nagradu. Nobelova nagrada za književnost joj još uvek nije dodeljena, iako se na to gleda kao na grešku koja se još može ispraviti. Kada je postiđeni Kazuo Išiguro primao svoju nagradu 2017. godine, izvinio se kanadskoj književnici: „Stalno sam razmišljao da bi uskoro trebalo ovu nagradu uručiti Margaret Atvud; i dalje to mislim, i dalje se nadam da će se to desiti.“

Iako je tokom cele svoje karijere Atvudova bila plodan i cenjen pisac, to što je prema njenoj knjizi „Sluškinjina priča“ snimljena serija, koja je osvojila i Emi nagradu, sigurno je dodatno doprinelo njenoj popularnosti. Serija je književnici donela novu publiku koja je bila fascinirana njenim živopisnim prikazom Amerike ogrezle u ekološku katastofu i totalitarni režim koji je ženama oduzimao teško stečena prava, stvarajući od njih tek nešto više od mašina za rađanje. Seriaj se pojavila u pravom trenutku. Otkako je Donald Tramp izabran za predsednika, čini se da mizoginija i konstantni pritisci nisu predstavljeni samo u knjizi – ne prestaje da nas zastrašuje utisak da je Atvudova predvidela ta dešavanja koja su danas svakodnevica – a sluškinje obučene u crveno postale su simbol ženskog otpora svuda u svetu.

Međutim, čak i pre svih ovih događaja, roman je stekao status modernog klasika, jer je preveden na više od četrdeset jezika, proučava se u školama, a dobio je i nekoliko adaptacija – filmsku, opersku, baletsku, a prema njemu je urađena i grafička novela. „Ja sam ozbiljan pisac“, rekla je Atvudova jednom prilikom. „Nikada nisam očekivala da ću pored toga postati i popularan pisac.“

„On nije mogla da predvidi koliko će biti snažan odjek 'Sluškinjine priče'“, rekla je Dženet Vinterson. „Samo što je počela da piše, a već joj se desio takav književni uspeh. 'Svedočanstva' su stigla u pravom trenutku kako za nju, tako i za nas, jer je ona sada pravi mudrac.“

Mudrac možda jeste, ali celokupnu organizaciju ovog događaja i maskenbala – sve ovo se dešava u 120 ogranaka knjižara Waterstones – kao i zaluđenost autorovom ličnošću očekivali bismo u slučaju nekog preminulog pisca ili Harija Potera. Svakako da zanatske radionice i takmičenje za najbolji kostim na maskenbalu u sklopu proslave povodom izlaska njene nove knjige jesu pomalo kič, pogotovu ako se ima na umu da je ona pisac koji u svojim delima donosi apokaliptična „predviđanja“ o životnoj sredini i njenoj pustoši, gramzivom kapitalizmu i napadima na ljudska prava koja preko noći budu oduzeta. Međutim, to za Atvudovu nije nužno kontradiktornost:

„Ona sebe uvek shvata ozbiljno, ali ima veliko poštovanje za igru i inovativnost“, kaže njena agentkinja Kerolin Saton. Ona se čak priseća i jedne prilike kada je zajedno sa Atvudovom išla u podrum King’s Cross puba na Kičerije (Kitschies: kitsch = kič), povodom dodeljivanja nagrada za subverzivnu belestristiku. Nagrada je bila pleteni pipak od hobotnice, pa je Atvudova insistirala da one nose pletene hobotnice na svojim glavama. „To je neobično – istovremeno imate posla sa velikim intelektualcem i vragolanom.“

Ipak, dok čitate o totalitarizmu u „Sluškinjinoj priči“ ili o mutantu koji jede ljude u „Antilopi i koscu“ ili o detetu seksualnom robotu u njenom romanu „The Heart Goes Last“ iz 2015. godine, možda vam se dopadnu njena dovitljivost i polet, ali vas nikada neće napustiti taj jezivi osećaj da bi svaki scenario iz njenih distopijskih romana zaista mogao da se dogodi i nama – ako se već nije odigrao. U poslednjih nekoliko godina, Atvudova je proglašavana prorokom, jer je napisala priče o klimatskim katastrofama, mesu proizvedenom u laboratoriji, problemu plodnosti u zapadnim zemljama, ali i stvaranju ljudskih organa pomoću svinja. Nažalost, pisala je i o društvima u kojima vladaju mizoginistički nastrojeni „snagatori“, godinama pre nego što su oni bili na radaru većine ljudi.

„Sluškinjina priča“ je i dalje autorkin najneuhvatljiviji roman, jer je njegova višeznačnost i dalje aktuelna – pogotovu kada se zađe u sferu demokratskih prava i njihovog lakog gubljenja i/ili oduzimanja. Ovo je jedan od najbolje napisanih romana koji se bavi problematikom seksa, moći i društvenom položaju žena. Valeri Martin je književnica koja je imala tu čast da roman prva pročita još dok je on bio samo rukopis i već tada je rekla Atvudovoj da će knjiga biti veliki hit. „Rekla sam joj da će biti veoma bogata“, kaže Martin. „Uglavnom kada čitate kontroveznu beletristiku, vama i na sam pomen seksa bude veoma neprijatno. Ali, ona je zaista shvatila koliko to može biti opasno.“

Leni Gudings, jedna od izdavača iz Virago Pressa, koja poznaje Margaret Atvud još od sedamdesetih godina prošlog veka, u potpunosti se slaže. „Volim tu seksualnu prirodu kojom su prožete njene knjige. Ona seks razume, jer razume i moć. Atvud nije pisac koji će moralizirati ili pametovati, ona samo ima dobar uvid u stvari i veoma je iskrena po tom ptanju. Kada čitate njena dela, vi osećate da rastete kao ljudsko biće.“

Mnogi pisci su pisali upozoravajući nas na budućnost – i čini se da su se neka od njihovih jezivih previđanja ostvarila. Ali je Margaret Atvud jedinstvena, jer je među nama mnogo dugo – videla je političke režime kako se uzdižu i padaju, bila je svedok različitih feminističkih nastojanja, kao i suprotstavljanjima tim strujama – a odgovori na takva previranja uvek su stizali u njenim knjigama. Dug životni vek i veliko iskustvo sigurno su jedna vrsta novog iskustva za pisca.

Stiče se utisak da Margaret Atvud želi da iskoristi svaku priliku da se zabavi. Ona uživa u ulozi vragolaste bake, pri tom deleći tajanstvena predskazanja. Tokom nedavnog pojavljivanja na Festivalu Meseca u Griniču (još jedan od mnogih ekscentričnih događaja koje podržava), ušetala je na binu i ispred punog pozorišta zapevala Orfovu Carminu Buranu, a onda je oponašala zvuk ptica koje se dozivaju. Ljudi su se čak kladili da će sigurno zapevati ili barem baciti neke čini prilikom diskusije o njenoj novoj knjizi u Nacionalnom pozorištu, koja je bila zakazana za veče nakon izlaska knjige.

Taj događaj je prenosilo više od 1500 bioskopa širom sveta, karte su bile rasprodate u rekordnom roku (za samo jedan dan!), iako je čak petsto bioskopa u Velikoj Britaniji prenosilo događaj, a organizatori tu popularnost upoređuju sa filmovima iz Marvel franšize. Iako je samo na korak od svog osamdesetog rođendana, ona i dalje stremi velikim stvarima, a čini se da je postala i zvezda na crvenim tepisima širom sveta, kao i rado viđen gost u ženskim časopisima.

Kolder, koja je bila izdavač Margaret Atvud tokom osamdesetih i devedestih u Velikoj Britaniji, napominje da ona neprekidno usavršava svoju tehniku rada. Ona je prva osoba koja je isprobala interenet platformu za deljenje priča – votped (Wattpad); ona je čak sa svojim posinkom izumela LongPen, uređaj za daljinsko potpisivanje knjiga, koji joj omogućava da potpisuje knjige obožavaocima širom sveta. Kolder opisuje i kako je jedne godine Atvudova odlučila da promeni način na koji se njene knjige uređuju, jer ju je nerviralo da non-stop bude na vezi sa različitim urednicima širom sveta. „Sazvala je sastanak. Svi smo odjurili u Toronto, a ona nam je svima dala po primerak novog rukopisa koji je bio prelepo uvezan plavom trakom. Dva dana smo neprestano čitali bez ikakvih konsultacija i bez diskusija, sve dok joj nismo izneli predloge. To je bilo izuzetno praktično.“

Ti „samiti“ se održavaju i dan-danas, a često se završe tako što šetaju po snegu oko njene kuće gde su na kraju pozvani na večeru. U januaru je manja grupa urednika išla do Toronta, gde je bilo -20°C, da bi diskutovali o „Svedočanstvima“. Saton komentariše: „To je uređivački posao kao nijedan drugi, a ona ga dodatno učini posebnim za svakoga ponaosob. Različite su perspektive, kreativnije je. Ali niko ne može da naređuje Margaret Atvud. Ona će reći: 'Pa dobro, svi želite da to bude drugačija knjiga, ali to je moja knjiga – takva je kakva je'.“

Možete čuti ili pročitati da je Margaret Atvud izjavila da su sve njene knjige jedna vrsta kompenzacije za to što je niska, ali ona retko na omalovažavajući način govori o sebi. Leni Gudings, njen izdavač iz sedamdesetih, kaže da Margaret nije neprijatno zbog moći koju poseduje: „Mislim da je samo pametno koristi. Ona je i dalje veoma ambiciozna.“ Jedna stvar je sigurna – kraj sveta bez nje ne bi bio ne upola ovoliko zanimljiv.

Napomena: preuzeti su delovi teksta.

Autor: Džoana Tomas-Kor
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković