Sesilija Rabes o romanu „Sve je u redu“, ljubavnoj priči koja je uzburkala BookTok – 1. deo

Sesilija Rabes nikada nije mislila da će biti pisac. Međutim, kada je napunila trideset godina, zapitala se zašto ne bi rizikovala sve, stavila na papir sve priče koje godinama nosi u sebi i napustila korporativnu karijeru kako bi se posvetila pisanju. Nije je bilo briga da li će neko pročitati njenu knjigu, niti da li će se nekome svideti – odlučila je da je svejedno napiše.

Tako je nastao roman „Sve je u redu“. U ovoj knjizi o sazrevanju, koja je inspirisana pričom „Donald Tramp uništava moj brak“ iz Njujork magazina iz 2018. godine, glavna junakinja, crnkinja Džesika Džouns, uprkos večitoj tenziji pokušava da nađe svoje mesto i napreduje u okruženju koje prema njoj nije prijateljski nastrojeno, kao ni prema njenom kulturnom nasleđu. Pokušava da se izbori sa izobličenim pogledom na stvarnost, koji se prenosi sa generacije na generaciju, i ogromnim pritiskom usklađivanja politike sa vlastitim identitetom u suludom trampovskom dobu. A tu je i njen odnos sa kolegom Džošom Hilijerom, zbog koga mora da preispita sve svoje stavove i sva svoja uverenja.

Mesecima pre nego što je ovaj roman objavljen, pojavile su se negativne kritike na TikToku zbog zvaničnog teksta izdavača, za koji su neki tvrdili da pokušava da vezu između crnkinje i njenog rasistički nastrojenog, belog kolege učini strastvenijom nego što bi trebalo da bude. Ljubitelji ljubića bili su ogorčeni ovom novom verzijom ljubavne priče između liberalke i konzervativca i imali prigovor na to što je rasizam iskorišćen kako bi se uzburkao odnos između Džesike i Džoša. Drugi su smatrali da je pogrešno to što je knjiga predstavljena kao ljubavni roman. „Priča pokušava da se osloni na dobro poznati trop ’od neprijatelja do ljubavnika’ (enemies to lovers), ali... pod tim se obično ne podrazumeva odnos između ugnjetavača i potlačene osobe“, ocenila je jedna buktokerka. Knjiga trenutno na Goodredsu ima nešto više od tri zvezdice – mišljenja su, dakle, podeljena. Ali na kraju krajeva, roman „Sve je u redu“ traži od čitalaca da ne generalizuju stvari, i da Džesikin lik ne sagledavaju crno-belo.

Sesilija Rabes je želela da njen prvi roman razotkrije kompleksnost današnjih veza i vezica, i ne smatra da nudi odgovore na sva pitanja. Bila je unapred svesna da bi ljubavna priča, smeštena u vreme američkih predsedničkih izbora 2016. godine, mogla da bude kontroverzna. Međutim, ipak joj je najvažnije da priča u romanu „Sve je u redu“ izazove kod čitalaca empatiju – ne samo prema njoj kao autorki, već i prema nesavršenoj protagonistkinji njenog prvenca.

Kakav je Vaš odnos prema knjigama, počevši od detinjstva pa sve do danas? Da li ste oduvek želeli da se bavite pisanjem?

Kada sam bila mala, majka me je ohrabrila da počnem da vodim dnevnik, tako da imam zapise koji se protežu na nekih 30 godina, za koje se pretvaram da ne postoje. Pisanje mi je uvek pružalo katarzu. Kako sam odrastala, sve sam više osečala pritisak kapitalističkog konteksta u kojem živimo. Pisanje je bilo kul, ali sam morala da plaćam račune. Nisam odustala od pisanja, već sam se okrenula novinarstvu, jer je to bio posao za koji sam mogla da se školujem. Međutim, nisam se potpuno u tome pronašla, pa sam napravila pauzu. To se iščitava i u mom romanu – glavna junakinja Džes pravi slične kompromise. Radila sam u korporativnoj sferi dugi niz godina, ali sam uvek pisala honorarno. A onda sam napunila 30 godina i počela da razmišljam o tome šta je svrha mog života.

Društvene mreže su razotkrile da pisanje i izdavanje knjiga može da bude izuzetno zahtevno. Kako je teklo pisanje Vašeg prvog romana? Da li je teklo onako kako ste očekivali?

Iako kao pisac svoju maštu koristim prilično slobodno, teško mi je da zamislim svoju budućnost. Ali, kao što je to slučaj sa svakom profesijom kojom se ne bavite aktivno, može da bude i interesantnije i dosadnije nego što to zamišljate. Jedno je ipak uvek isto – svi želimo insajderske informacije.

Naivnost i sirovi optimizam su me podstakli da malo odmorim od sveta tehnologije. Mnogi se često šale na račun toga, ali u tom svetu su ljudi zaista posvećeni završavanju poslova do kraja – bilo da je u pitanju princip 80/20 ili ideja da je „gotov posao bolji od savršenog“. Sve te maksime iz sveta tehnologije su mi odgovorale, jer sam oduvek bila perfekcionista, iako znam i da odugovlačim. Knjiga koju zamišljamo u svojoj glavi nije uvek ista ona koju napišemo, što je na više nivoa frustrirajuće i obeshrabrujuće. Ali pošto su mi se radne navike iz sveta tehnologije uvukle pod kožu, jednostavno sam morala da napišem knjigu. Nije me bilo briga da li će se ona nekome svideti, niti da li će biti objavljena. To što sam je završila predstavljalo je pola bitke, što zapravo nisam ni shvatila dok nisam došla do samog kraja.



Često razgovaram sa prijateljima o tome kako u starijim romantičnim komedijama postoji izvesna slojevitost koje nema u novijim filmovima, ali je zato ima u književnosti. A publika žudi za slojevitošću. Zašto ste se odlučili na ljubavnu priču? Šta je u njima toliko inspirativno i intrigantno?

Po mom mišljenju, elementarna vrsta povezanosti jeste ona između dvoje ljudi koji se vole. Oduvek sam volela priče o odrastanju u kojima neka osoba pomaže glavnom liku da pronađe sebe. Ali u ovoj mojoj priči, Džes sebe pronalazi time što se takvoj osobi suprotstavlja. Na kraju krajeva, isto radi i sa njihovom vezom, nakon što izađe iz njenih okvira. Mnogo volim romantične komedije, ali ove novije nekako deluju nedovršeno. A postoji toliko mnogo načina da se dođe do živopisnijih priča i likova.

Trampova vladavina obeležila je 2018. godinu i sve je otišlo dođavola. Levica se konstantno prepucavala sa desnicom po svim pitanjima. Mnogi levičari, poput mene, još uvek su pokušavali da shvate šta se dogodilo sa celom državom. Usred svega toga sam odlučila da napišem ovaj roman. Nisam imala nameru da pišem o politici, ali sam znala da želim da pišem o ljubavi. Htela sam da se pozabavim teškim pitanjima poput rase, klase i identiteta. Jer zaista postoje parovi u kojima je jedna osoba liberalna, a druga konzervativna, i oni se prosto u tome snalaze, a ja sam htela da shvatim kako, ali mi želja nije bila da pišem o tome ko je dobar, a ko loš.

Kako ste došli na ideju o Džes? Priznajem da sam oduvek priželjkivala da imamo više ljubavnih priča u kojima su crnkinje glavne junakinje – što u knjigama ne srećemo često.

Džes nije savršena i zato deluje tako opipljivo. Simpatična je i čitaoci mogu da se povežu. Doduše, nekima je bilo problematično to što ona nije heroina, pošto još uvek pokušava da pronađe sebe. Žrtva je rasizma, ali povremeno i saučesnik u tome, zato što dopušta da se tako prema njoj ophode. To mi je bilo veoma važno i interesantno da dočaram. Želimo da ljudi budu savršeni, da uvek pobeđuju ili uvek kažu pravu stvar na pravi način, jer nam to pruža zadovoljstvo. Ali je potrebno i da se snađu u nekim situacijama, iako ne zaslužuju nužno ono što im se dešava, čak i ako su sami tome uzrok.

Džes je u početku veoma fokusirana na belce. Ima prijateljicu Tenli koja je prototip savršene belkinje i koja je njena sušta suprotnost. Džes nije u zabludi i ne priželjkuje da bude kao njena prijateljica, iako je definitivno idealizuje. Džes sazreva, ali i dalje sebe definiše putem suprotnosti, premda polako počinje da izaziva ljude i ne dopušta im da sa njom postupaju kao sa manje vrednom osobom. Prestaje da ispravlja kosu i čeka reakciju. Ona je i dalje fokusirana na belce, ali menja svoj referentni okvir. Mislim da ne uspeva da se u potpunosti ostvari do kraja knjige, ali „svet belaca“ više ne posmatra kao kontekst u koji mora da se uklopi. Koncept superiornost bele rase može da ostavi dubok trag, ali ona pokušava da se sa tim izbori. Zato Džoš verovatno nije prava osoba za nju dok to pokušava da postigne.

Autor: Fejt Kamings
Izvor: thecut.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Kooshgraphics