Sesilija Rabes: Umetnost je opsednuta istinom

U razgovoru za Bukmarker naučnica i spisateljica Sesilija Rabes otkriva da li je i na koji način u romanu prvencu „Sve je u redu“ uspela da ostvari svoju želju da pomiri svet kakav jeste sa svetom kakav smatra da treba da bude.

Džes i Džošua su apsolventi na istom koledžu. Ona je ambiciozna, ali nema jasan cilj. On je privilegovan mladić koji očekuje da mu pripada ceo svet. Ona ne očekuje ništa. Godinu dana kasnije oboje će naći posao u istoj investicionoj banci. Ona je jedina crnkinja među kolegama koji je zanemaruju i potcenjuju. Džoš jedini želi iskreno da joj pomogne, ali njegova pomoć nije uvek učinkovita. Na obostrano iznenađenje, među njima se javlja prijateljstvo koje će uprkos brojnim temeljnim razlikama prerasti u romansu. Kada turbulentni kulturni i politički pejzaž oko njih počne ubrzano da se menja, Džes će se zapitati da li njihove nesuglasice prevazilaze njenu toleranciju, šta je granica kompromisa na koje je spremna zbog ljubavi.

Ovo je tema bolno duhovitog i bolno stvarnog romana „Sve je u redu“. Napisala ga je Sesilija Rabes, spisateljica, ali i naučnica, koja je pre nego što je započela karijeru pisca stručne literature i beletristike deset godina radila kao naučnik za istraživanje digitalnih podataka u Guglu. Njen književni rad prožimaju savremene socijalne, političke i tehnološke teme. A za naš časopis govorila je o nastanku romana „Sve je u redu“, ali nam je otkrila i koliko se često u privatnom životu umiruje rečenicom koju je izabrala za naziv svog prvenca.

Otkud naučnica u svetu književnosti? Kako su se te dve strane Vaše ličnosti uklopile?

Ne mislim o njima kao o različitim stranama. Onaj deo mene koji se trudi da razume svet i ljude u njemu kroz svetove fikcije i reči je isti deo mene koji pokušava da kroz brojeve i formule nađe smisao tom istom svetu. Volim da svoj posao analiziranja digitalnih podataka opišem kao „pisanje brojevima“ i u tom smislu pisanje i analiziranje digitalnih podataka su, za mene, različita oruđa za dolazak do istog cilja: pronaći smisao.

Šta Vam je bilo najvažnije da istaknete prilikom pisanja svog romana prvenca „Sve je u redu“? Zašto pišete, šta svojim pisanjem želite da poručite čitaocima o sebi i o svetu u kome živimo?

Više od svega, želela sam da se izrazim. Pišem kako bih shvatila smisao sveta i sredila bučnu, haotičnu fliper mašinu u svom mozgu. Kad sam počela da pišem „Sve je u redu“, pokušala sam da pomirim svet kakav sam mislila da treba da bude sa svetom kakav je bio. Većina pitanja koja su mi se vrtela po glavi dobila su na ubrzanju s američkim izborima 2016, koji su, izgleda, imali ozbiljan destabilišući uticaj na nacionalnu kulturnu klimu. Tako da je „Sve je u redu“ u velikoj meri istraživanje te dinamike. Istovremeno, priča je veća od samog trenutka, jer, takođe, odražava pitanja koja sam uvek imala o ljubavi, identitetu, saučesništvu i porodici. Priče koje me najviše pomeraju su one u kojima osećam direktnu povezanost između autorovog srca i duše, mene i čitaoca. Tako da sam sa romanom „Sve je u redu“ htela da izgradim najkraći mogući most između sebe i čitalaca i da ih pozovem da sednu pored mene i zarone među delove mojih dubljih i uznemirujućih istraživanja.

Kako su nastali likovi Džes i Džošue?

Došli su mi potpuno formirani. Smatram da se moji likovi pojavljuju na pragu moje mašte sa svim svojim prtljagom, sklonostima i preokupacijama. Teži deo građenja njihovih karaktera bio je taj što sam mnogo želela da budu arhetipski, da u neku ruku odražavaju modalnu ličnost sa svojim pozadinama i iskustvima, u mestu i vremenu u kojima ih srećemo. Tako da je bilo malo posla da ih učinim dovoljno posebnim i da budem sigurna da su njihove motivacije i nesigurnosti u skladu sa njihovim izborima, koji svakako nisu uvek očigledni izbori. Znala sam šta sam želela da se dogodi, ali morala sam da razmišljam unazad, kako bih bila sigurna da je bilo zamislivo da me ovi ljudi pod tim okolnostima slede u zečju rupu koju sam im napravila.

Vaš roman „Sve je u redu“ postavlja kao glavno pitanje može li ljubav između dvoje suštinski različitih ljudi opstati. Kuda Vas je sve vodila priča dok je nastajala i šta ste zaključili kada ste je završili?

Glavno pitanje romana konkretnije je od toga: može li ljubav između dvoje suštinski različitih ljudi preživeti u određenom vremenu, na određenom mestu. To vreme i mesto su, naravno, čudan trenutak u američkoj politici, uknjiženi Obaminim i Trampovim predsednikovanjima, kada se nacionalni diskurs promenio od retorike „nade i jedinstva“ do retorike sa mnogo više podele. Počela sam da pišem knjigu jer sam želela da nađem smisao tog trenutka. Za mene, dva junaka koji su centar romana „Sve je u redu“ predstavljaju, na male i velike načine, širu dinamiku tog trenutka. Mogu da zamislim da su se sreli pet godina ranije ili kasnije da bi dinamika njihove veze morala da izgleda znatno drugačije. Što je fantastično! Ali, takođe, upravo su slučajnosti podložni naši životi. Mislim da je zaključak sa kojim sam završila knjigu bio taj da smo svi mi žrtve (ili pobednici) sopstvenih okolnosti.

Jedan od blurbova za knjigu kaže da je ona bolno stvarna ali đavolski puna humora. Koliki je bio izazov utkati humor u jednu bolno stvarnu priču, koliko je humor u bolno stvarnim pričama važan, možemo li reći da je zapravo životno neophodan?

Za mene su stvarnost i humor ista stvar. Želela sam da ispričam priču koja je stvarna i povezana i zato je bilo neophodno da bude zabavna… ali i tužna i bolna, frustrirajuća i zbunjujuća, profana i sveta. Da bude sve ono što život jeste. Bilo je nužno da sadrži svu strukturu i kontradikcije stvarnog živpta. Istovremeno, smatram da je stvarnost neverovatno zabavna, tako da će i knjiga, u pokušaju da predstavi nešto stvarno, uvek to i reflektovati.



Kroz ljubavnu priču vešto provlačite društveno angažovane teme, prikazujete kulturni i politički pejzaž današnjice. Na koji način to doprinosi umetnosti, šta to za nju znači?

Najubedljivija umetnost je opsednuta istinom. (Da ne kažem da je istina fiksna ili objektivna.) Ne bih mogla da stvorim ništa interesantno ili motivišuće, ako to ne odražava istinu o tome kako ja vidim svet. Tako da sva politička i društvena pitanja u knjizi nisu toliko ideje ili teme koje sam utkala u priču, koliko su objektiv kroz koji je izgledalo najiskrenije istražiti ovu vezu. Tako da ne mislim da bi sve priče trebalo da budu o politici (bar ne eksplicitno), ali za ovu je to bilo delotvorno.

Rekli ste jednom prilikom da ste pokušali priču da postavite u malo dalju političku prošlost. Zašto je ipak bilo i za nju i za Vas najbolje da ostane u ovoj bližoj?

Moj prvi instinkt da postavim „Sve je u redu“ u osamdesete umesto u 2010. bio je da bih napravila distancu između teške političke klime prikazane u priči i čitaoca koji bi se mogao susresti sa knjigom dok živi usred tako napete političke klime. Ono što me je iznenadilo (mada možda nije trebalo) bilo je to kako je malo trebalo promeniti priču da bi se prilagodila tridesetogodšnjoj promeni vremenske linije! Ono što je izgledalo kao politički trenutak bez presedana u američkoj politici zapravo je samo… ista stara priča. Tada sam shvatila da je bio pogrešan svaki pokušaj da uzmem priču sa ivice – ivica nije samo neizbežna, već je u njoj poenta. Ova knjiga je posebna ne samo zato što reflektuje politiku vremena i mesta u kome je postavljena već odražava politiku čitalaca i vremena i mesta iz kog čitaju roman. Ili, ako hoćete, to vam je sociopolitički Roršahov test.

Koliko često sebe samu tešite rečenicom „Sve je u redu“? Šta Vam pomaže da se opustite?

Verovatno prečesto! Osim u slučaju da mi kuća bukvalno gori, verovatno ću uvek govoriti sebi kako je sve u redu. Ali ne verujem u to baš dosledno. Moj prirodni registar je razbijanje zidova anksioznošću, pa da bih se opustila, volim da čitam, da tiho sedim na parčetu sunca, ili da stiskam svoju decu.

Čitanje kojih pisaca je imalo najviše uticaja na to da i sami poželite da pišete? Koja književna dela smatrate najvažnijim za svet književnosti?

Prvi put sam se zainteresovala za pisanje kao devojčica. Tako da su pisci koji su uticali na to da i sama postanem pisac oni koje sam čitala u detinjstvu – Džudi Blum, Beverli Kliri, R. L. Stajn i Džeri Spineli (čiji je roman Jason and Marceline jedna od mojih omiljenih ljubavnih priča svih vremena, iako je napisana za decu!).

O čemu još želite da pišete? Koje teme Vas intrigiraju?

Imam mnogo više ideja nego što bih ikada mogla da stavim na papir, ali jednoj se stalno vraćam, a to je priča o postapokaliptičnoj pustoši, gde su ljudi gladni i lutaju i traže smisao, a onda naiđu na stari priručnik za ljudske resurse, koji uzimaju za sveti tekst kako treba živeti. Nisam sigurna da li bi to bila komedija ili tragedija – moglo bi da se napiše na bilo koji način. Zauvek će me zanimati raskrsnica između stvari koje nas teraju da se smejemo i onih koje nas teraju da plačemo. Intrigira me ovozemaljski apsurd.

Mnogo puta su Vas odbili agenti pre nego što je Vas rukopis prihvaćen i objavljen. Osim da ne odustaju, šta još savetujete onima koji žele da objave prvi roman?

Ne odustati je zaista glavno. Ali kad god se osećam zaista zaglavljeno, primenjujem trik koji sam naučila od spisateljice Medlin Stivens, a to je da uzdrmam vremensku liniju. Ispomerajte stvari i ponovo ih spojite. Čini se da to ne bi trebalo da funkcioniše tako kako funkcioniše, samo uz menjanje poretka stvari, ali mene još nije izneverilo.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 51
Foto: Kooshgraphics