Šila Heti o romanu „Majčinstvo“ i odgovornostima koje ne možemo izbeći

Zašto najvažnije životne odluke moramo doneti bez ičije pomoći i da li vrhunski umetnik može istovremeno da bude i vrhunski roditelj, saznajemo od autorke romana „Majčinstvo“ Šile Heti, koju smatraju jednom od najvažnijih književnica današnjice.

Imati ili nemati dete – jedna od prelomnih odluka koje obeležavaju ulazak u odraslo doba, centralna je tema knjige „Majčinstvo“ kanadske autorke Šile Heti. Književni kritičari časopisa Njujork tajms proglasili su taj roman jednim od najvažnijih u 2018. godini, kada je objavljen. Iskreno i originalno, autorka u ovom delu promišlja o tome kako – i za koga – živeti. Stupivši u godine kada njene vršnjakinje razmišljaju o majčinstvu, naratorka romana pita se da li uopšte želi dete. Pod uticajem partnera, svog tela, porodice, prijatelja, misticizma i koincidencija, ona se trudi da napravi moralan i razuman izbor.

Šila Heti, koju smatraju jednom od najsvežijih, najduhovitijih i najgenijalnijih osoba koje pišu u današnje vreme, jednom prilikom je rekla kako se „Majčinstvo“ tiče najdublje stvari njenog srca. Ipak, napisala ga je kao roman, autofikciju, a ne publicistiku, jer je, kako nam je objasnila u intervjuu, morala da ispriča priču. Ekskluzivno za naš časopis govorila je ne samo o „Majčinstvu“ već i o mnogim drugim temama koje zaokupljaju njen stvaralački um.

Na samom početku romana Vaša junakinja kaže da je došla skoro do četrdesete živeći u sivkastom svetu svog neosetljivog uma i da nikad nije imala dovoljno vremena da stvori svoj pogled na svet, iako je to želela. Šta to znači za njen život, na kakva je sve razmišljanja i dela podstiče? Šta za savremenu ženu generalno gledano znači hroničan nedostatak vremena?

Ne mislim da ona govori o hroničnom nedostatku vremena, već o tome da je predugo ostala dete – u smislu da se nije afirmisala u svetu na osnovu sopstvenog razmišljanja, sopstvenih sudova, sopstvenog osećaja za ispravno i pogrešno. Iako krivi „vreme“, zapravo se ne radi o tome da ga nema. Radi se o tome da nije pronašla sposobnost da misli, jer je lakše ne misliti svojom glavom, ili to deluje prirodnije, ili bezbednije. I naravno, bezbednije je prihvatiti tuđe poglede na svet, jer se tako uklapaš i bivaš prihvaćen. Ali to ne znači biti prava žena, ili prava osoba, u smislu onoga što smatram da čovek jeste u svom najvišem obliku. To znači ostati dete, a ceo svet, kultura, drugi ljudi postaju tvoji roditelji, koji ti određuju sve. Ona shvata, približavajući se četrdesetoj, da je vreme da odraste i počne da misli.

Kada dođe do pitanja imati ili nemati dete, svako misli da ima pravo da dâ svoje mišljenje – i žene i muškarci. Kako se Vaša junakinja postavlja prema tom pitanju, ali i prema onima koji svesno ili nesvesno nameću svoje mišljenje i sugerišu odgovor?

Po prirodi želimo da budemo prihvaćeni od ljudi oko sebe; veoma je teško ponašati se na način za koji znamo da će izazvati neodobravanje, pa čak i da ćemo biti odbačeni.

Tako da je isprva prilično otvorena za ono što misli da ljudi očekuju od nje. Toliko je načina na koje u životu možemo da se uklopimo u ono što svi drugi rade i misle. Ali mislim da ona zna, duboko u duši, da kada je u pitanju odluka da se stvori novi život – verovatno najozbiljnija i najposledičnija odluka koju neko može da donese – to ne može da se učini samo da bi se usrećili drugi. Odobravanje drugih ljudi ne može biti odlučujući faktor kada je u pitanju nešto tako duboko kao još jedan život i kvalitet tog života. Ona zna da bi donošenje tako velike odluke samo da bi se uklopila iskvarilo njenu dušu.

Koliko nas određuje odnos sa majkom i na koji način taj odnos utiče na naša razmišljanja i odluke u vezi sa potomstvom? Šta za Vašu junakinju znači to što je odrastala uz majku koja je bila distancirana, prezaposlena, puna tuge?

Junakinja nije videla da njena majka uživa u ulozi majke, što se, naravno, odrazilo na nju: nije videla mit o srećnoj i ispunjenoj majci u sopstvenom domu; postojao je raskol između slike zahvalne, požrtvovane, voljene, zadovoljne majke negovateljice i majke koju je zaista poznavala. To ju je navelo da pomisli: ili nešto nije u redu s mojom majkom, ili nešto nije u redu sa slikom koju dobijamo o tome šta majka jeste. Taj raskol je, još od ranog uzrasta, stvorio prostor za pitanja o tome da li je majčinstvo neophodno, da li u njemu ima uživanja. Postojalo je nešto što nije imalo smisla, i o čemu je, kada je odrasla, morala da razmisli.

Kako odnos sa emotivnim partnerom Majlsom utiče na njena razmišljanja i do kakvih je preispitivanja vodi?

On nije sentimentalan kada je u pitanju roditeljstvo: ne misli da je to neka velika životna misija. Smatra da je to težak posao, i ne misli da svi treba da se osećaju obaveznima da ga rade. Mislim da joj je to razbijanje sentimentalnosti oko majčinstva pomoglo; omogućilo joj je da jasnije razmisli o tome da li želi da bude majka, nezavisno od osećaja obaveze koju nameće društvo ili ideje da je to najveća i najvažnija stvar koju osoba, naročito žena, može da uradi.

Protagonistkinja „Majčinstva“ je književnica. Pa se prirodno postavilo i pitanje može li se istovremeno biti vrhunski umetnik i vrhunski roditelj i da li su umetnicima deca njihova dela.

Ne znam da li me to pitanje više zanima: da li neko može biti i veliki umetnik i veliki roditelj, jer sam skeptična prema ideji „veličine“. Ko sudi o veličini i šta pod tim podrazumevamo, i zašto je to uopšte važno? Pravo pitanje za mene je: da li osoba radi ono što oseća kao svoj istinski poziv, i da li to radi sa posvećenošću, ozbiljnošću, humorom i ljubavlju? Ne volim da koristim reč „deca“ za umetnička dela. Toliko različitih stvari može proizaći iz čoveka: deca, umetnička dela, ljubav prema bližnjem, mali biznis, ugljen-dioksid. Svaka od tih stvari je nešto posebno, sa sopstvenim osobinama. Čini mi se da je potreba da se umetnička dela nazivaju „decom“ način da se ljudima utisne važnost umetnosti — da se kaže „ona su jednako važna kao i ljudi“, ali umetnost je i važna i potpuno drugačija od ljudi. Zato ne treba mešati te dve stvari.



Zašto ste u priču uveli bacanje kockica i kako odgovori dobijeni na taj način utiču na odluke glavne junakinje?

Krajnji efekat tog postupka da novčići vraćaju junakinju njoj samoj, odvlačeći je od pokušaja da odgovore na svoja najveća pitanja nađe u spoljnjom svetu. Pomažu joj da razmišlja šire, ali joj ne mogu dati odgovor koji toliko želi: taj odgovor može doći samo iznutra. Kroz ceo roman ona se ne konsultuje samo s novčićima, već i s prijateljima, vidovnjacima, partnerom – bilo s čim, samo da ne bi sama donela odluku. Odgovornost je prevelika, preteška. Ali da bi krenula u sledeću fazu života, na kraju mora sama da odluči. Postoje odgovornosti koje ne možemo izbeći; koje osoba mora da preuzme ako želi da ima samopoštovanje, a ovo je jedno od takvih životnih područja.

Osim pitanja majčinstva, koje još važne teme okupiraju savremene žene? Šta Vas još intrigira toliko da biste o tome pisali?

Nisam pisala ovu knjigu zato što zaokuplja savremene žene, već zato što je zaokupljala mene. Uvek pišem samo o onome što mi je najviše na umu, o pitanju koje moram da raspletem. Trenutno pišem o personalnom računaru – tom objektu u koji gledam svakog dana poslednjih nekoliko decenija. Šta je ta mašina? Šta je ta stvar s kojom provodim gotovo sve svoje vreme?

Uvršteni ste na listu „Nove predvodnice“ časopisa Njujork tajms, koja je predstavljala petnaest književnica iz celog sveta koje „oblikuju način na koji čitamo i pišemo prozu u 21. veku“. Kako vidite svoj uticaj u tom smislu?

Stvarno ne znam. Nemoguće je videti sebe spolja, niti uticaj koji tvoje knjige možda imaju na druge. Sve što znam jeste kako je pisati ih.

Markiz de Sad i Henri Miler su imali veliki uticaj na Vas i na Vaše pisanje. Na koji način je njihovo stvaralaštvo ostavilo traga u Vašem životu?

Bili su mi važni dok sam bila tinejdžerka. Predstavljali su neku vrstu vitalnosti, neku vrstu „nemarenja“ za to šta će ko misliti, što je, naravno, vrlo privlačno tinejdžerima. Predstavljali su mi pobunu protiv pristojnosti i pojma „dobrog stila“. Nisam čitala De Sada od tada, ali sam predavala Milera, i još uvek osećam da u njegovom radu postoji divna ljubav prema životu i žudnja za životom, osećaj života kao nečeg bujnog, skoro religiozno osećanje življenja – da je jednostavno čudesno biti živ – i njegovo pisanje je način da podeli tu radost.

Koju knjigu svako neizostavno mora da pročita i zašto?

Ne razmišljam o knjigama na taj način. Svako ima svoj skup knjiga koje treba da pročita. To je kao da pitate: „S kojom osobom bi svi trebalo da budu najbolji prijatelji?“ Ne funkcioniše to tako. Postoje različiti prijatelji za različite ljude. Isto važi i za knjige. Knjige su prijatelji, i najbolja stvar kod prijatelja je što ih sami biramo, one su izraz nas samih, naše slobode i naših srca.

Na koje sve načine Vas pisanje usrećuje? Šta još, pored pisanja, ispunjava Vaše vreme?

Pisanje me, naravno, ne čini uvek srećnom, već i nervoznom, anksioznom i očajnom. Šta još ispunjava moje vreme? Prijatelji, moj dečko, moj pas, svakodnevne obaveze, ceo život. Odgovaranje na pitanja za magazin.

Autor: Maja Šarić Vlaović
Izvor: časopis Bukmarker, br. 53
Foto: Steph Martyniuk