Slavimir Stojanović Futro – zašto je baš on Merino Tigar, ali nije i jedini

Slavimir Stojanović Futro, jedan od najprepoznatljivijih autora vizuelne kulture na ovim prostorima, već decenijama pomera granice između dizajna, umetnosti i savremenog narativa. U razgovoru sa Jordanom Cvetanovićem za Vogue Adria otkriva kako balansira između stvaralačke preciznosti i kreativnog haosa, zašto svaku ideju tretira kao živo biće, kako je nastala njegova nova knjiga „Merino Tigar“ i zbog čega veruje da dizajn, baš kao i pisanje, može oplemeniti svakodnevicu – makar za jedan molekul.



Slavimira Stojanovića maltene poznajem sto godina. Zapravo, hteo sam da napišem da se znamo još pre nego što je stekao svetsku slavu, ali ne mogu da se setim kada on to nije bio poznat. Ili sam ja i dalje mlad ili on je stvarno krenuo jako rano da bude ono što se kaže A Star is Born. Sve u svemu, više mi se sviđa ovo drugo, jer sam ubeđen da ako ne po jako upečatljivom imenu, ljudi su jako brzo počeli da ga pamte po njegovom jedinstvenom rukopisu kada je svet grafičkog dizajna u pitanju. Koliko je poseban i drugačiji od drugih, govori i činjenica da je ovaj jedan od najpoznatijih beogradskih dizajnera u domenu dizajna i advertajzinga osvojio preko 300 međunarodnih nagrada i priznanja, a da je čak uspeo da primi i Nagradu za životno delo a da nije diplomirao, što ga nije sprečilo da to i učini 30 godina nakon što je upisao fakultet. Njegovi radovi se nalaze u Muzeju reklame i plakata u Hamburgu, Muzeju plakata u Varšavi i Centru Pompidu u Parizu. Uvršten je i Taschenovo izdanje Contemporary Graphic Design, kao i u publikaciji 30 New Masters of Poster Design. Osnivač je studija za kreativne komunikacije Futro Design.

Slavimir je rođen 1969. godine u Beogradu. Počeo je da se bavi dizajnom kada je imao 16 godina, a pohađao je Dizajnersku gimnaziju i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu, kao i HDK u Geteborgu u Švedskoj. Između 1992. i 1999. radio je za S Team Bates Saatchi & Saatchi, ceo jedan period svog života proveo je u Ljubljani, gde je radio za Kompas Design, Arih Advertising i sopstveni Futro Creative Service Unit. Danas sedi na Neimaru, u posh, haotičnom delu Beograda, u svom studiju Futro, gde sam ga i posetio jednog nedeljnog popodneva. Neverovatno je koliko je sve pod konac, kao da ste ušli u hram minimalizma. Uvek me oduševaljaju ti ljudi koji znaju gde iim se šta nalazi u prostoru.

Za one koji ga možda ne poznaju dobro, Slavimir je uvek nasmejan i spreman na verbalni pingpong, pa ga s vrata pitam u kakvoj je kondiciji trenutno i kada je poslednji put zaplesao onako kao da ga niko ne gleda, s obzirom na to da znam koliko obožava da pleše: „Evo baš jutros, pred ogledalom u predsoblju“, odgovara mi kao iz topa, „ali me doslovno niko i nije gledao. Važno je da sam ja zadovoljan. Kao i za sve ostalo u životu.“ I stvarno tako i deluje, opušteno, zadovoljno, kao da uvek zna šta radi i šta je sledeće.

Povod ove iznenadne posete je zapravo njegova najnovija knjiga, koja će verovatno biti razgrabljena kao sve njegove knjige do sada. S obzirom na to da uvek radi milion stvari i deluje na sto strana, zanimalo me kako mu to polazi za rukom, ali on ima odgovor nekako za sve: „Radim puno stvari, to je istina, ali nikad sve odjednom. Ideje se gomilaju i neke su dovoljno jake i istrajne pa moram da ih ispoštujem, jer su lepo vaspitane, a i ja sam fin i tolerantan čovek, pa im često izlazim u susret. Ali najvažnije je odvojiti vreme da se one najbolje realizuju kako valja. Jedan dobar deo života nisam uspevao taj kvalitet da iskontrolišem radeći istovremeno na nekoliko projekata. Da bi se stvorio stvaran kvalitet koji trpi zub vremena i nadrasta trendove, neke druge, slabije ideje moraju surovo da se žrtvuju.“



Humor. Cinizam. Provokacija. Apsurd. Prst u oko. Prst na čelo. Ovo su reči kojima urednica Ivana Misirlić u uvodu pokušava da objasni ukratko njegovu najnoviju knjigu u izdanju Lagune pod nazivom „Merino Tigar“ koja je objavljena 21. maja. U pitanju je zapravo vrlo inovativni koncept, jer će se pred čitaocima naći 100 postera i 100 priča istovremeno. Interesovalo me je kako je ovu knjigu najbolje gledati, a kako čitati. Slavimir zastaje da malo promisli pa mi kaže: „Ja sam ih pisao po jednu dnevno, brzinski, tako što sam sebi dao vremenski okvir od samo sat vremena. Prepustio sam da me plakat uvuče u svoju estetiku i na to sam slobodno reagovao bez nekih posebnih ograničenja osim da priča mora da stane na jednu, levu stranu knjige, pored plakata na desnoj strani. Realno je da će ljudi čitati prvo plakat, jer je on sprinterska disciplina u borbi za pažnju.“

Kod Slavimira volim njegovu preciznost i opsednutost detaljima, pa je ovoga puta odlučio da svaki primerak knjige bude numerisan i ručno potpisan. Mene je nekako i sami naslov knjige zaintrigirao: „Krenuo sam od sebe, a shvatio sam da je većina ljudi na planeti u sličnoj moralno-duhovnoj pat-poziciji“, nastavlja da mi otvara dušu, „svi smo deo konzumerističkog stada za šišanje, a opšte je poznato da je u smislu vune najplodnija Merino ovca sa Novog Zelanda.“

Sa druge strane, prirodan otpor je da svako sa sobom, intimno, u samoći, odlazi u drugu životinjsku krajnost stvarajući unutrašnji kontrapunkt ubeđujući sebe da je poseban, sposoban, snalažljiv, beskompromisno surov poput bengalskog tigra. Merino Tigar sam ja, ali nisam jedini.

Siguran sam da mnogi dizajneri sanjaju o karijeri Slavimira Stojanovića, kao i da ne bi imali ništa protiv da im se pruži šansa za listu klijenata i brеndova sa kojima je sarađivao tokom života. I tako je već 40 godina, suvereno vlada dizajnerskom scenom. Pitam ga da li ga to možda nekada opterećuje ili mu zapravo godi. „Radim ono za šta sam rođen, a od toga nema većeg poklona od viših nivoa univerzuma. Ja sam taj poklon prihvatio oberučke i sa njim se ne kockam, već se trudim da svakodnevno proizvedem nešto novo što će nekom drugom makar i za jedan molekul oplemeniti život nadahnućem i inspiracijom.“

Mislim da je to jedini validan recept za plodnu i dugotrajnu karijeru. Odgovornost i usmerenost na druge.

To je stvarno retkost, sresti nekog u ovom poslu sa takvim kapacitetom za profesionalizam, jer mi se čini da poput vrhunskog sportiste, spartanski seda za svoj sto i prilazi radu kao teniser mreži i terenu i tu nema zezanja. Međutim, kako se usudio da zakorači u spisateljske vode iz takve pozicije, bilа је moja sledeća lopta: „Kad sam bio klinac, trajala je borba između pisanja i crtanja i prve školske uspehe sam lakše postizao u pisanju, a moj ćale, bivši omladinski reprezentativac Jugoslavije u fudbalu, predviđao je da ću, prirodno, biti sportski novinar. Crtanje mi je kasnije išlo lakše i od toga sam napravio ozbiljnu karijeru. Međutim, kroz tržišne komunikacije oduvek sam pokazivao interesovanje za kontekst i narativ, isto koliko i za formu. Tako da sam s vremenom počeo da pišem ideje i slogane za kampanje. Ali, da budem realan, naša ćerka Nađa je potakla dubinski autorsko ronjenje kad je zatražila da joj napišem i nacrtam prvu slikovnicu. To se do sada pretvorilo u mini-ediciju Avanture Singi Lumbe, od kojih je nastala i pozorišna predstava koja se upravo igra u Malom pozorištu Duško Radović. Ta prva slikovnica me je okuražila da napišem autobiografski roman ‘Devet’ i od tada je pisanje postalo podjednako važno u mom životu koliko i crtanje.“

Oni koji ga možda ne znaju kao kreatora reklamnih kampanja i fenomalnih logotipa, sasvim je izvesno da su se sa njim sreli kroz njegov autoironični fashion brand FutroWorld. Inspirisan savremenim, spoljašnjim svetom, sa svim svojim manama, masovnim komunikacijama, konzumerizmom i medijima, kao i neraskidivom vezom tog sveta sa unutrašnjim svetom pojedinca, Futro se poigrava na kreativnoj platformi Perfection is Boring, gde greška ne samo što nije zabranjena već je i poželjna. Zato mi pada na pamet da mu postavim pitanje kako se bori sa poplavom sličnih brendova koji furaju šaljive ispise na majicama i šoljama:

Futro služi da povremeno preskočim kreativnu ogradu komercijalnih dizajnerskih projekata za klijente i tako obradujem sebe i sve koje volim. Dok god to mogu da izvedem bez većih materijalnih potresa, Futro će biti u večnom pupoljku.

Za sebe voli da kaže da je servis u smislu kreacije, ali u smislu vođenja projekta i tako dalje, to ostavlja ad agencijama da rade. Ono čega se drži jeste da pre svega bude butik kreativnosti. Tu je na neki način pronašao svoju tržišnu i kvalitativnu nišu sa kojom može mirno da spava. Međutim, za sam kraj razgovora, nisam propustio priliku da ga pitam kako se nosi sa negativnim komentarima, odnosno koliko ga pogađa kada shvati da nije nečiji cup of tea, on šeretski odgovara, kratko i jasno: „Vreme je najdragocenija stvar u životu.“ Pa, ko shvati, shvatiće.

Autor: Jordan Cvetanović
Izvor: Vogue Adria